Tezge: Mušica

LESKOVAC

U dvorištu Filozofskog fakulteta u Beogradu, tada drug, a sada gospodin Petar Zec postavio je 1982. godine, tj, režirao predstavu MUŠICA, po tekstu renesansnog pisca Ruscantea. Petar Zec je bio i osnivač pozorišta koje je po mestu izvođenja predstava i dobilo ime Pozorište dvorište. Neku godinu kasnije Petar Zec je postao i doktor nauka, a na kojoj oblasti je doktorirao iz oblasti teatrologije i nije toliko bitno za ovu priču.Važno je da se prostor koji zvrji prazan, a ispunjava uslove za privođenje nameni prikazivanja dela iz oblasti kulture toj nameni i privede. Naravno potrebno je i da imaš kliker da to uradiš, a još više sluha onih koji odlučuju o korišćenju prostora, da ti to i odobre.

U Leskovcu, Rade Jović je za to imao klikera i volje da to uradi i naravno podršku gradskih otaca, te je napravio Prozorište dvorište. Ne, nije štamparska greška. Tako se zvalo P(R)OZORIŠTE DVORIŠTE. U dvorištu kuće Bore Piksle nastupali su pisci, glumci, muzičari, organizovane izložbe, tematske večeri….Dvorište je tu i čeka da se  pojavi neko sa klikerom i sluhom.

Te 1982. više nisam radio za dnevnicu kod Tome Struje, već sam bio ortak sa 50 posto zarade po odbitku troškova, a troškova na sreću nisam ni imao, jer sam na tezgu dolazio gradskim busom, a od firme sam imao povlasticu za vožnju. Radio sam isto što i na tezgi u Skadarliji, a to je da pustim publiku, i bio zadužen da puštam muziku i da „ubodem“ svetlo pri promeni scena. Na moju sreću nije bilo mnogo promena, a muzika je išla na početku, u sredini i na kraju predstave. Malčice je bilo zajebano što smo uporedo imali tezgu i u Skadarliji, ali opet na sreću Mušica je počinjala sat i deset minuta kasnije, te bih ja prvo pustio publiku u Zetskoj ulici, pa trčao do ulice Vuka Karadzića da pustim publiku i muziku i tu bio do prve promene, pa trk do prve predstave da pomognem Tomi. Pa trči gore da upalim reflektor za centralnu scenu…i funkcionisalo je ko švajcarski sat, a da niko nije ni znao kako to funkcioniše. A zašto bi znao, njihovo je bilo da glume, a naše da im stvorimo uslove za nesmetanu kreaciju na sceni.

Prvo smo morali da sredimo dvorište, a to je značilo izbaciti mnogo đubreta, ošišati travu, bukvalno iskrčiti žbunje, zakrpiti rupe na betonskoj podlozi, dovesti u red klupe i uneti preko sto plastičnih stolica….pa okrečiti fasadu zgrade u dvorištu, jer je jedan prozor igrao u predstavi. Naime odatle su se glumci obraćali glumcima u dvorištu. I naravno razvući silu kablova iz te zgrade i priključiti ih na miksete, reflektore, zvučnike.

Uvek vlada pravilo da pred premijeru ništa ne funkcioniše pa ni mi nismo bili izuzetak.Tri dana pred premijeru u dvorište što bi se reklo vidno nervozan ulazi reditelj, a sa njim i jedan od glumaca iz predstave Ivan Klemenc, već tada vrsni pantomimičar, kasnije profesor na FDU, naravno da je predavao scenski pokret. Već je bio poznat jer je imao zapaženu ulogu u filmu Okupacija u 26 slika i malo je dizao nos u vazduh, a Toma je takve obožavao. U tom trenutku mi smo isprobavali miksetu, a Klemenc se uhvati za metalni stub na koji smo trebali da postavimo zvučnik. Toma uključi miksetu, a Klemenc odskoči metar uvis i pade uz krik i uzvik „Ubi me …

„Ej, nemoj mi glumiš tu,  nego na sceni.

„Idiote, ubi me…

„Kome bre ti idiote, reče mu Toma, a u ruci drži šrafciger.

„Čoveče, drmnula me struja. Šta radiš?

Toma ni pod najgorim mukama ne bi priznao da je nešto pogrešio, pa reče glumcu da mu se učinilo da ga je nešto drmnulo.

„ Kako učinilo?Mogao si da me ubiješ..

„E, sad mogao sam da te ubijem….Prvo je bilo ubi me, pa mogao si da me ubiješ…malo te pecnulo, otklonićemo to do premijere….

Petar Zec ga ljubazno zamoli da ne čeka premijeru nego ako može da dovede sve u red u toku dana.

„Nema problema, šefe…a ti Klementinac, je l znaš kako se prave riđi ljudi?

Aj, kaži kako se prave riđi ljudi?

,,Izvadiš ga na kišu i čekaš da zarđa…a kad zarđa….

„E, i nije ti neka fora…

„Pitaj ćaleta ako ne veruješ.

Klemenc odmahnu rukom i svaki put je u širokom luku zaobilazio stub na koji ga je drmnulo.

U predstavi su igrali i Neda  Arnerić, svakako zvezda ekipe, i nenormalno interesovanje publike za predstavu je bilo upravo zbog nje,  još više zbog njenog kostima koji se sastojao od tračica u boji, a tračice ovlaš proštepane tako da kostim više otkriva nego skriva. Erotično, izazovno. Njen suprug u predstavi je bio Lazar Ristovski, kome je angažman u Mušici prva značajna uloga. U generaciji koja je bila klasa Laze Ristovskog bili su i Bogdan Diklić, Radoš Bajić, Snežana Savić….Kako je 1980. snimio film, a i seriju Svetozar Marković i imao naslovnu ulogu, ni on nije bio nepoznat publici, ali i dalje mislim da je večita gužva za kartu bila prevashodno zbog kostima Nede Arnerić. Ulogu vojnika i ljubavnika igrao je, neka mi oprosti, ali prošlo je skoro četrdest godina od tada glumac koji se  zvao Goran, a prezimena ne mogu da se setim jer ga kasnije nisam video ni na filmu ni u serijama, a pozorištu ga nisam zapazio. Bio je odličan kao i svi u ekipi, ali je Laza nosio šnjur. Nekoliko predstava se držao i teksta i režije, a onda su počele urnebesne improvizacije i publika je počela da dolazi i zbog Laze.

Više je publike ostajalo ispred ulaza, nego što je moglo da uđe u dvorište i već posle pet izvođenja počele su da se prodaju karte danima unapred. Nije smetala publici ni najezda komaraca, mada smo na ulazu od drugog dana nudili i kremu protiv komaraca. Ne, nismo je prodavali, već sugerisali da zahvate iz kutije i namažu ruke i lice. Ko je mislio da se zezamo, gorko se pokajao.Glumci i ekipa iz predstave su redovno koristili kremu posle bolnog iskustva na premijeri. Neda je imala najviše problema sa komarcima. Zbog kostima.

Ivan Klemenc kao vrsni pantomimičar imao je svoju scenu kad vodi Lazu, koji mu je stavio ruku na rame i idu kroz gustu šumu, šiblje, bare…radnja se događa u mrklom mraku, a režijski se tada uključuje svo raspoloživo svetlo, dvorište blešti, publika stavlja ruke iznad očiju, a Klemenc samo govorom tela i mimikom lica dočara i mrkli mrak i kako preskače korenje, udara u drvo. Za njim Laza kao slepac. Kad izađu iz šume gromki aplauz za umeće Ivana Klemenca i komiku Laze Ristovskog. I bilo je tako svako veče, tačnije jedno pet večeri, a onda na petom izvođenju, dok idu kroz šumu , Klemenc s vremena na vreme kaže „pazi kume drvo, koren, rupa….a onda kad su na čistini Laza mu zavuče prstenac i kaže „Kume pazi…prstenac. Izvini kume, nisam mogao da odolim. Mnogo se vrckaš…Publika da umre od smeha jer faca Ivana Klemenca kad dobije prstenac ne može da se opiše, ali tera na zarazan smeh. I nećete verovati, ostavili su tu scenu sa Lazinim dodatkom i molbu Klemenčevu da fingira gestu, a ne da ga podiže od zemlje. Sugestija je prihvaćena, ali bi se Laza s vremena na vreme zaneo.

Ulazio je i publiku, tražio cigaretu – kao pravi dimnu zavesu da se sakrije. Petar Zec ga je molio da to ne radi, jer duvan još nije ni došao u Evropu kad se odigrava  radnja predstave.

„Ajde de, ko zna kad su u Evropi počeli da puše“.

Ja mislim da je ovu caku sa cigaretom ubacio zbog hroničnih kašnjenja honorara, pa je osmislio način da se duhovito ižica za dim dva.

Predstava za malo da ne dočeka predviđeni broj izvođenja zbog scene seksa gde Laza u ritmu muzike vodi ljubav sa Nedom, koja mu se obesila o vrat i obgrlila nogama oko struka. Opet blešti svetlo, ritmična muzika koja na četiri takta ima krešendo ispraćen pokretima glumaca …Publika ne diše. Setite se kostima. I to je bilo urađeno pet ili šest večeri kako je izrežirano, a onda je Laza kada muzika iscuri počeo da baca Nedu, preciznije da je polaže gledaocu u krilu. I uvek na istu stolicu u sredini, tako kad se to pročulo počela publika sat vremena ranije da dolazi, ne bi li se dočepala stolice u sredini prvog reda.

E sad, ako je gledalac stariji, sledi tekst „Bez starca nema udarca….a ako je omladinac „nemoj, sad kad odeš kući nemoj da čitaš Desanku…a vojniku je rekao „Tito, partija, omladina,akcija, svi smo mi armija“ i sutra je na kapiji bilo stotine vojnika. Neda je molila da je ne baca u publiku, reditelj takođe, a onda je jedno veče na predstavu došla Nedina baba. Laza je svečano obećao da će se scena odigrati onako kako je i izrežirana. Završila se ta scena rečenicom „Drž je baba da je j….o.

Neda danima nije govorila sa Lazom, predstava se igrala bez bacanja, na veliku žalost publike.

Dragoslav Gile Branković

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*