Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (9)

LESKOVAC

Uz bogati miraz, izražen u njivama i građom za kuću, kao i obavezno veliki bušeni dukat za mladoženju, Nastasija je udala Rosku u Vlase, Maru u Gornje Sinkovce, Živku u Ćenovac, Persu u Turekovac, Milevku u Gornje Trnjane i Stanu u Bošnjace. Iako su sve, sem Živke, bile pastorke, Nastasiju su zvale „Majke“ i do smrti redovno obilazile. Više puta mi je baba Nastasija pričala, sa istim vremenskim zastojima tokom kazivanja i karakterističnim zatezanjem krajeva šamije ispod brade, da joj je jedan budući zet poručio, preko provodadžije, da neće da joj kupi anteriju, jer ona nije majka nego maćeha. Nastasija mu je odgovorila da onda ona njega neće da zakiti dukatom, jer to radi samo majka, a ne i maćeha. Ubrzo se mladoženja predomislio i kupio joj anteriju pre svadbe. Baba Nastasija me je gledala trijufalno žmirkajući: „ Njuma sam gu najdugo nosila.“
Od baba Nastasije mi je ostala poruka da svoj poklon predajem lično, a ne preko posrednika. Kada je udavala Milevku u Gornje Trnjane, baba Nastasija se razbolela i morala, na dan svadbe, da legne u krevet. Kada je došao trenutak da ona, kao tašta, zakiti zeta dukatom, u sobu su upale njene ćerke: „Majke, daj dukat da zakitimo zeta!“ Baba je odgovorila:
„Ne znam kude sam ga turila. Premišljam po pamet i ne mogu se setim“. A dukat je bio ispod njenog jastuka. Kasnije, kada je lično predala dukat zetu, poručila je: „Neću da, za moj dukat, moj zet celiva vas u ruku, a ne mene!“ Ovog njenog saveta se držim do današnjeg dana.
Celokupno imanje se vodilo na Nastasiju Savić. Moj stric je, više puta, ubeđivao svoju majku da mu prepiše imanje. Nekoliko puta je pristajala da je odvedu u Leskovac i stavi palac na dokument o prenosu imanja, ali je, pre polaska, naglo odustajala navodeći različite razloge nepristajanja. I zadnji put, kada je odbila da ide u sud, iako su je okupali, očešljali, obukli joj nove haljine i nove vutarke, opanci mekani, čarape vunene, crna kecelja sa izvezenim žutim cvećem u crvenoj saksiji, marama nova nepresavijena, jastuk perjani, štap i šiše sa rakijom pored nje, moj stric je upitao: „Pa što, majke, nećeš da prepišeš imanje?“ Nastasija ga je uhvatila za ruku: „E, moj sinko, kad prepišem imanje i vrnemo se iz Leskovac, ja mogu s ovaj moj štap da udaram u patos kolko oću. Idete po rabotu i ne čujete babu. Ovakoj, kad je imanje na mene, ja čim udarim o patos sas štap, vas trojica odma na vrata. Babe, koje treba. Da l oćeš vodu ili rakijicu. Il si, moždip, gladna. Kaži, babe, na nas. Zatoj, sinko, dok sam živa imanje ima da bude na mene!“ Držim se saveta moje nepismene babe Nastasije, jer se može desiti da i ja „… udarim sas štap u patos“.
Moj otac Todor Kostić je pohađao osnovnu školu u Turekovcu. Pri kraju četvrtog razreda osnovne škole, učitelj Lale Zlatanović je predložio Milanu Saviću da Toša treba da nastavi školovanje u leskovačkoj gimnaziji, jer mu škola ide od ruke. Majka Nastasija je odmah dala saglasnost, ali nije znala šta će da kažu deveri Milan i Stojan i njene jetrve. Jetrve su bile jasne: „Mori Milane, mi da se mučimo i da ga školujemo, a posle da dočekujemo gospodičići.“ Ipak, deveri moje babe Nastasije, Milan i Stojan, su odlučili da Todor Kostić nastavi školovanje. Tako je moj otac krenuo na težak i neizvestan put, klasičan i prepoznatljiv za prvu generaciju sa sela, koja se zaputila u više škole.
Moj otac je, posle završenih pet razreda leskovačke gimnazije, otišao u Aleksinac u Učiteljsku školu. Sam se upisao i našao sobu u kojoj je bio sa još dvojicom ispisnika. U prvo vreme, mislio je da je Aleksinac najsevernija tačka u koju je dospeo jedan Kostić ili Savić, ali se brzo setio da je njegov stric Milan Savić već ratovao na Gučevu i Ljigu.
Direktor Učiteljske škole u Aleksincu bio je Aleksandar Aleksopulo, budući profesor pedagogije na beogradskom Univerzitetu. Psihologiju im je predavao doktor nauka Slobodan Popović, takođe budući profesor Univerziteta u Beogradu. Doktor Slobodan Popović je, posle završene druge godine učiteljske škole, odabrao nekoliko odličnih i talentovanih đaka sa kojima je počeo posebno da radi na produbljivanju znanja iz psihologije. Pod njegovim mentorstvom i realnim razumevanjem njihovih vrednosti i sposobnosti, ti đaci su, u svojim dvadesetim godinama, počeli da objavljuju zrela istraživanja i naučna zapažanja. Među tim đacima bili su moj otac Todor Kostić i Ljubivoje Bajić, rodom iz sela Medveđe kod Trstenika, a kasnije stric Radoša Bajića, glumca, pisca i scenariste kultne serije „ Selo gori, a baba se češlja“.
Poznati časopis „Misao“ izdaje u Beogradu, 1931. godine (kada je moj otac imao samo dvadeset godina), knjižicu na 38 strana pod nazivom „Prilozi psihologiji seoske mladeži“ od Slobodana Popovića i saradnika. U toj knjižici su štampani sledeći radovi:
„Prilog proučavanju karaktera izvesnih seoskih mladića koji se školuju“ od Slobodana Popovića;
„Bežanje seoskih mladića od zemlje“ od Todora Kostića;
„Odnosi između seoskih mladića i njihovih roditelja“ od Jerotija Pavlovića;
„O seksualnom životu seoskih mladića koji se školuju“ od Ljubivoja Bajića, i
„Samoocenjivanje kod seoske muške omladine“ od Ljubivoja Bajića.
I posle završene učiteljske škole, moj tata je objavio nekoliko zapaženih radova iz psiho analize u tadašnjim poznatim časopisima. Tako je u časopisu „Narodna odbrana“ od 16.06.1935. godine – broj 24 – objavio rad: „Naš narod o hodu i karakteru.“
U sižeu rada, doktor Slobodan Popović je napisao: „ Jedan od mojih saradnika prikupio je podatke o tome kako naši seoski mladići ocenjuju karakter ljudi na osnovu hoda. U iskazima mladića obelodanjuje se ne samo osobenost duševne strukture mladića na selu nego i iskustvo niza generacija u narodu. Ovde saopštavamo jedan deo građe.“
Četrdeset godina kasnije, list „Politika“ objavljuje članak o jednom Šveđaninu koji je,kako se tvrdi, prvi u svetu povezao hod ljudi sa njihovim karakterom. Tata me zove iz Leskovca i moli da odem u Narodnu biblioteku Srbije da uzmem kopiju njegovog rada iz 1935. godine i pišem „Politici“ jedan demanti („…pazi da ne ispadneš nekulturan …“). Pisao sam, ali je to moje pisanije „Politika“ bacila u korpu. Ipak, ljubaznošću bibliotekarke, saznajem da moj otac ima objavljen jedan drugi rad, koji je citiraniji od prvog, već navedenog. Rad je objavljen u „Narodnoj odbrani“ od 04.08.1935. godine – broj 31 – pod naslovom „O vrednosti upoznavanja društvenog života seoske mladeži.“
Nisam upoznao profesora doktora Slobodana Popovića, ali sam imao čast da upoznam profesora doktora Aleksandra Aleksopula, koji je stanovao u Beogradu u Takovskoj ulici. Kao student, nosio sam mu tegle meda, koje mu je slao moj otac. Ne mogu da zaboravim zahvalnost u njegovim očima i reči: „Moj Todor mi poslao med, a ja mogu samo da mu uzvratim sećanjem na Aleksinac i ljubavlju prema učiteljima.“ Moj tata je, kao dugogodišnji pčelar, imao i po sto košnica. Sa pčelarenjem je počeo u Guberevcu, na obali Južne Morave, a nastavio u Donjem Trnjanu, Ćenovcu, Gornjem Sinkovcu i Leskovcu.

Kao svršeni učitelj, službovao je, pre drugog svetskog rata, u Klisuri kod Bosiljgrada, Ratkoviću, selu na pola puta između Kragujevca i Jagodine, i selu Glediću kod Kraljeva. Moj Brat Slobodan rodio se 06.03.1941. godine, kada je tata, u činu rezervnog poručnika, već bio na mobilizacijskom mestu u kasarni u Kumanovu na položaju komandira protivavionske baterije sastavljene od „Zbrojovki“, tek prispelih iz Čehoslovačke. Tata je uspeo da krajem marta dođe u Gledić da vidi tek rođenog sina. Želeći da mu pokažem prinovu, sa uperenim prstom u kolevku, sapleo sam se o krpare i udario glavom u vruću kraljicu peći. Iz zarobljeništva se raspitivao da li su ostale posledice tog mog pada. Sem mog kasnog paljenja, mislim da drugih posledica nije bilo.
Tata se vratio u Kumanovo u svoju jedinicu, kojom je komandovao rezervni kapetan Šebek, rođeni Leskovčanin i vlasnik radioelektičarske radnje. Osim što je znao da popravlja radio aparate, gospodin po nadimku Šebek umeo je da vozi i motocikle. U sastavu protivavionske baterije, osim „Zbrojovki“, bio je i vojni motocikl sa prikolicom, nemačke marke „Cindap“.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*