Stav: Koliko košta beda?

LESKOVAC

Pregovori članova Ekonomsko-socijalnog saveta o visini minimalne cene rada u 2021. godini, uz učešće pregovaračkih timova Saveza samostalnih sindikata Srbije, UGS Nezavisnost, Unije poslodavaca Srbije i Ministarstva za rad, tema je o kojoj se u našoj široj javnosti, nedovoljno govori ovih dana.

Zašto je to tako? Odgovori mogu biti višestruki. Od toga da problematika, najvećem broju ljudi, nije naročito interesantna (?!) (činjenica je da ogroman broj ljudi drži da je prijemčiviji sadržaj drugačijeg – površnijeg formata, pa se samim tim ni mediji ne bave ovim vrlo bitnim detaljem naše stvarnosti na način na koji bi trebalo, zbog tobožnje “jurnjave za klikovima”).

Dalje, tu je i činjenica da oligarhijskim strukturama u zemlji, ne odgovara da se stvari nazivaju pravim imenom, a epitet koji bi ti i takvi pregovori poneli, sigurno ne bi bio nešto čime bi se dičili “prvi među jednakima”. Na kraju, tu je i sveprisutna apatija srpskog društva za sve teme koje figuriraju kao “političke”, zbog tendenciozno nametnute stigme na svako, pa čak i najbenignije, društveno angažovanje.

Kako bilo, članovi reprezentativnih sindikata se sastaju sa “klasnim neprijateljima”, kako bi utvrdili iznos minimalne cene rada za narednu godinu. U prethodnim redovima, bar zasad, nema ničeg spornog.

Normalno je da se o važnim društvenim pitanjima čuju mišljenja različitih struja, a naročito ako se radi o tako osetljivim temama kao što je minimalni iznos onoga od čega se živi. Međutim, smatram da trenutno stanje stvari u lokalnom, ali i širem socijalnom ambijentu, ne ide u prilog tezi da se radi o pregovorima na ravnopravnoj osnovi.

S jedne strane, imamo državu, koja nije spremna da se odrekne svog dela kolača, oličenog kroz porez na doprinose, čija visina, suštinski, primorava poslodavce da radnike osiguraju na “minimalac”. Dalje, tu su privrednici, koji, logično, žele da u kompetitivnoj sredini, kakva vlada na  tržištu globalizovanog sveta, ostvare profit, redukujući svaki “sekundarni trošak”. Na kraju, imamo radnike, odnosno, predstavnike radnika. Stavove o sindikatima sam već izneo u nekim ranijim esejima, tako da detaljna elaboracija istih, ovde nije potrebna.

Ukratko, smatram da je suludo očekivati da ovako organizovani, nekoherentni i voluntaristički vođeni, sindikati, imaju kapaciteta da opravdaju onu čuvenu Marksovu definiciju sindikalnog udruživanja po kojoj ono predstavlja “udruživanje radnika protiv poslodavaca”. Koliko je to istina u dobu neoliberalnog kapitalizma, neka ostane pitanje na koje će odgovor biti pružen u nekom narednom periodu. Za sada, čini se da sindikati pre predstavljaju karikaturalne aveti iz prošlosti, fingirajući ne samo svoje društveno delovanje, već i smisao svog postojanja.

Zbog čega delim ovako oštre kritike?

Da bi se dobio valjan odgovor, treba sagledati (ne)delovanje sindikata na najgrublja kršenja radničkih prava u zadnjih tridesetak godina, što je, uostalom, u nekim od prethodnih tekstova i učinjeno.

Kada govorimo o sadašnjosti, ona, u ovom smislu, protiče u znaku navedene serije sastanaka. Glavni zahtev sindikalne struje je – povećanje minimalne plate na 37 500 dinara.

Samo povećanje (ukoliko se, naravno, ostvari) od šest i kusur hiljada (iznos minimalne zarade na mesečnom nivou zavisi od broja radnih časova) se čini kao sasvim solidan uspeh predstavnika radnika, uzimajući u obzir svu nezahvalnost pozicije u kojoj se nalaze sve snage levog centra političkog spektra. Pa ipak, kada se na navedeni “uspeh” nadoveže da je zahtev takav u cilju izjednačavanja minimalne zarade sa (zvaničnim) iznosom minimalne potrošačke korpe, to nedvosmisleno pokazuje svu bedu u kojoj se trenutno nalazi ogroman broj građana Srbije, koji za isti taj “minimalac” i radi.

Kako drugačije nazvati trenutno stanje stvari, po kojoj srpski radnik mesec dana radi za nešto više od 2/3 minimalne potrošačke korpe?! Ukratko, bedno i sramotno.

Naravno, krivica ne leži samo na sindikatima – na kraju krajeva, nisu oni ti koji radniku isplaćuju novac na kraju meseca. Ali, nesporna je činjenica da je sam radni odnos istovremeno i klasni odnos, te, kao takav, predstavlja kapitalni primer kolizije dva interesa – interesa poslodavca i interesa zaposlenog. Prvi teži da ostvari profit, nivelišući svaki sporedni trošak, a drugi želi da u tome svemu, najpre, ostane “čitav”, i da, logično, nešto i zaradi.

Zbog takve prirode ovih relacija, jasno je da na neki altruizam i dobročinstvo poslodavaca, radnik nikako ne može da se osloni. Ne može da se osloni, praksa je pokazala, ni na državu, koja se nedvosmisleno pozicionirala na stranu većih, a naročito, stranih, investitora, gušeći na taj način ne samo konkurenciju, već i domaće privrednike. O odnosu prema radnicima, iluzorno je i govoriti. Dovoljno je setiti se usvajanja krajnje kontroverznog Zakona o radu, kao i primera fabrika u kojima se sprovodi najstrašnije kršenje ljudskih prava, i to ne samo tokom procesa rada, a o čemu nadležne institucije, ćute. “Jura” u Leskovcu, “Železara” u Smederevu, između ostalih, sublimiraju sve navedeno.

Upravo zbog te usamljenosti prosečnog radnika u Srbiji, uloga sindikata mora biti izraženija, sa jasnim i nedvosmislenim pozicijama sa kojih nastupaju, a koje podrazumevaju beskompromisnu borbu za svakog člana radničke zajednice u Srbiji. Put koji treba preći moguće je predvideti. Može se to učiniti i sa metodama borbe. “Ludistički pokret” u Engleskoj u devetnaestom veku može da bude neki krajnji orijentir. Sve to se može ostvariti jedino jedinstvenom, frontalnom borbom. Toga, na rascepkanom nebu sindikalnog udruživanja u Srbiji, još uvek, nema.

Do tada, čini se sasvim ljudskim, politički i klasno osvešćenim, izraziti nezadovoljstvo zbog pozicije u koju je dovedeno radništvo u Srbiji. Pozicije, koja je svoj finalni čin marginalizacije, doživela poniženjem uzrokovanim pregovorima koji su u toku.

Koliko košta beda? Onoliko koliko propada pojedinačno i kolektivno, dostojanstvo.

Aleksandar Stojanović

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*