Ljudi i sokaci starog Leskovca: Vlajkova ulica (5)

LESKOVAC

      Jordan Mladenović Hadživasiljkov je bija bankarski službenik i zastupnik Jugoslovenske lutrije u Leskovcu i imao je mnogo zlata, kaže Dobrivoje Kocić Crkovnički, sestrić Jordanove žene Savke Bardićeve – ona je bila  ćerka Trajka Bardića i njegove žene Jelene. 
Jordanov zet Dobrivoje Vojvodić  sve što je imao to je bila imovina koju je on nasledio od svojih roditelja što je i on sam u toku svog rada stekao. On  je imao svoju tekstilnu radnju  u ulici Kralja Petra koja je bila jedna od najuređenijih u gradu -  to je bio vrlo reprezentativni lokal i  tu su bile sve moguće mušterije uglavnom iz imućnih porodica. Dobrivoje Vojvodić je prodavao metražu i radnja mu je bila gde je sada Robna kuća.      
  I tako je stekao dosta imovine, imao je dosta novca i kupovao je zlato. 
    Znam da su na uglu kod mosta preko puta pošte bili nekoliko Jevreja i od njih je Dobri Vojvodić kupovao zlato -  napolione i druge zlatnike, dukate. Često puta je i mene slao – da mi novac onoliko koliko košta jedan zlatnik - jedan dukat, napolion, i ja odem kod Jevrejina u dućan kod mosta – platim mu i uzmem  dukat i tako se to zlato do Drugog  svetskog rata  prilično uvećalo. 
Vasa Vojvodić i Natalija na venčanju

Za vreme okupacije Dobri Vojvodić imao je i veliku zalihu robe. Ali za vreme okupacije Dobri Vojvodić nije kupovao zlato jer su cene naglo skočile. Ljudi su zlato posakrivali i nisu ga prodavali.
Međutim, kada su došli partizani 11.oktobra 1944. godine, među ostalima u kuću kod Dobri Vojvodića došao je i načelnik Vlajko Lazarević. Dobri je imao stanare neke oficire partizane koji su se uselili kod njega u kuću, ali oni nisu mogli da intervenišu za njega. I tako su Dobri Vojvodića oterali u zatvor.Tamo u zatvoru ispričao je šta ima od zlata i gde ga je ostavio. Mislim da su sa Vlajkom Lazarevićem kod Dobri Vojvodića došli dva stražara – jedan je stojao na ulazu kod kapije, a drugi je ušao s Vlajkom u kuću.
Kada je Vlajko Lazarević došao kod Dobrivoja u u kuću pozdravio se sa svima. Rekao je zašto je došao i kaže ovako:Znaš šta Dobrivoje – mi smo došli da vidimo imaš li zlato. Sad skupljamo to šta ko ima od zlata, pa da ne bismo vršili neke pretrese, pravili gužve i lomove po kući – vi to zlato koje imate lepo predajte i dajte nam šta imate!

Unutrašnjost kuće Dobrivoja i Rade Vojvodić


Mogu da kažem da se Vlajko Lazarević vrlo kulturno ponašao. Nije bio arogantan, već samo kaže:

Dajte zlato koje imate!
I naravno ženska strana znaš kako je – Rada je počela da vrišti i kaže – da oni zlato imaju još od pre rata, da oni ne trguju, ne kupuju niti prodaju zlato, već da zlato koje imaju – imaju još od pre rata i da ga oni to zlato čuvaju za starost. I Vlajko Lazarević kaže:

Dobro, Dobri, pošto nećete da date, ajde ti pođi s nama pa ćemo mi da se dogovorimo!
I odveli su Dobrivoja u zatvor. Posle nekoliko dana oni su opet došli. Jer, u međuvremenu, Dobri Vojvodić je iz zatvora ženi Radi javio da „drugovima daju to što treba da daju!“
A kako je to Dobri javio da „drugovima“ da zlato– on je u zatvoru napisao pismo ( ja nisam čitao to pismo) i posle nekoliko dana oni su opet došli i Radi predali to pisamce. I Rada je naravno počela da kuka, da se udara u glavu i ovoj mi onoj mi – petljavine su bile. I najzad je Rada otišla u podrum i uzela to zlato iz podruma gde je bilo ostavljeno i dala je onome ko je doneo to pisamce od Dobrivoja. I taj čovek je odneo to zlato. I tako je Dobrivojeva žena Radmila pod prinudom dala to zlato i partizani su to odneli.
Dobri Vojvodić je posle suđen i osuđen… I bilo je šta je bilo.
Posle sam ja otišo u vojsku i Jordan Hadživasiljkov mi je tada dao jedan napoleon. Kad sam se vratio iz vojske ja sam došao kod njih i onda mi je Rada dala još dva napoleona – častila me je što sam došao. Bilo je reči o tome koliko je zlata uzeto, ali ne mogu tačno da kažem koliko, ali figurirala je cifra od više stotina zlatnika, jer samo su sto zlatnika bila kod mene, a to je bila sitnica od ukupne cifre..
Kada je Dobri Vojvodić pušten iz zatvora on se odmah zaposlio u preduzeće „Ogrev“ i tu je radio kao službenik u direkciji tog preduzeća. I tu je godinama radio, pa se posle to preduzeće reorganizovalo .. i tako je posle radio u Trgocentru i odatle otišao u penziju posle 1970.godine. Ta prodavnica bila je na Nišku ulicu gde je bila kuća Haralamovića, i tu je prodavao građu i materijal.
Dobri Vojvodić je u suštini bio mnogo dobar čovek!
I jednu interesantnu priču ću da vam kažem, a vezana je za zlato. Jordanova žena Savka je od Bardićeve familije, i ona mi je tetka, odnosno ona je rođena sestra moje majke. I moja majka je tetka Savki ostavila amanet da se brine o meni, jer moja majka je bila starija od Savke. I tako sam ja bio kod Dobrivoja Vojvodića i Rade, jer oni nisu imali decu i ja sam kod njih boravio.
Radin otac Jordan Hadživasiljkov je imao mnogo zlata. Kada je bombardovan Leskovac 6. septembra 1944. – on je svima nama u familiji koji smo mu bili najbliži, pa i mojim sestrama i još nekima, dao po jedno sto napoliona, a nekima po pedeset napoliona da, ako ko ostanemo živi da se to opet skupi, odnosno da mu te dukate vratimo.
Za vreme okupacije mi smo bežali u selo Pertate. Išli smo kolektivno nas dvadeset –trideset i svi sa zlatom koje nam je dao Jordan. Tamo smo sedeli jedno desetak – petnaest dana – sve dok se u Leskovcu malo smirilo. U Pertate smo pobegli još tokom bombardovanja. Leskovac se bombarduje, a mi bežimo sa zlatom u Pertate. I onda Jordan donese odluku da Dobri Vojvodić i ja ( Dobri Kocić ) preko Medveđe i Tulare, a posle preko Albanije odemo u Grčku sa zlatom – da zlato nosimo sa sobom. Ja sam imao oko sto napoleona, a Dobri sigurno mnogo više – ko zna!. I krenuli smo da pobegnemo za Grčku da nas ovde ne poubijaju Nemci…
I Dobri Vojvodić i ja smo prošli Lebane i Medveđu i krenuli smo onim putem ispred Sijarinske banje za Prištinu i otišli smo dosta daleko. I sretnemo Nemce – idu sa motorima prema Medveđi. Čujemo mi buku tih motora i Dobri Vojvodić kaže: – Ajde da se sakrijemo! I uđemo u jedan žbun i ćutimo. I Nemci prođoše pored nas. I kada su prošli mi smo nastavili da idemo i svratili smo u jednu seosku kuću. Pored zlata i napoleona imali smo i druge novčanice i potražimo da jedemo i sve to platimo. Tu smo ostali i prespavali i sutradan, kad smo nastavili put ponovo je naišlo nekoliko nemačkih motora. I Dobri Vojvodić kaže: – Znaš šta, mi ne možemo dalje odavde, jer će Nemci da nas sretnu i ko zna – pobiće nas usput! Hajde da se mi vratimo u Leskovac! I mi se tako vratimo. To je trajalo jedno tri dana i devetog ili desetot septembra 1944. vratili smo se u Pertate, zatekli celu familiju na okupu i svi su bili radosni što smo se vratili. U Pertate smo ostali još dan-dva i onda smo se vratili u Leskovac.
Ja mislim da je Jordan Hadživasiljkov imao 500 dukata i podelio nam svima nama da ih čuvamo. I prošlo je neko vreme od bombardovanja, i teča Jordan, a on nije pisao koliko je kome zlata dao da čuva, ali je bio vrlo bistar čovek i tačno je znao koliko je kome dao, a niti ja pa kome padalo na pamet da od toga nešto uzme za sebe, i teča Jordan jednoga dana meni kaže: – Donesi ono što sam ti dao! I ja mu donesem i on mi da – jedan napoleon što sam mu sačuvao napoleone. I taj napoleon ja i dan danas čuvam!
Kuće Vojvodića su u ulici Cara Lazara, a ja sam kod Dobrivoja Vojvodića bio u novoj kući kod Đeloševog mosta. Ta kuća i sad postoji. Kupio je Dragan kapar čiji je otac Stajko takođe bio hapšen zbog zlata. To je bio plac koji je Dobrivoju Vojvodiću dao njegov tast Jordan Hadživasiljkov i Dobri je na tom placu napravio vrlo lepu palatu, a Jordanova kuća je bila kada se od mosta krene u Podvrce i njegova kuća je bila manja.
Kako je završio Jordan Hadživasiljković?
Njega nisu zvali za zlato niti je on zatvaran. Posle rata Jordan se potpuno izgubio i to se dogodilo zbog hapšenja njegovog zeta Dobrivoja Vojvodića i zato što su im partizani oteli zlato koje su sticali sve do Drutog svetskog rata. U njegogov kući prisilno su se uselili drugovi partizani. To je strahovito uticalo na Jordana, to je za njega bio šok i potpuno se izgubio – poremetio se. Godinama nije znao za sebe, nije znao da se ponaša, niti da jede – sve je bio pod nadzorom žene Savke. Tako je i umro ne znajući za sebe.I na kraju je i njegova žena Savka – isto tako završila – skrenula je i ona i umrla.!
Tako su umrli Jordan Mladenović i njegova žena Savka Bardićeva.
Dobri Vojvodić i Rada nisu imali decu i ostavili su testament. Tim testamentom su palatu podignutu na placu Jordana Hadži Vasiljkovog ostavili Radinoj sestri Desi i bratu Dobrivoju Mladenoviću..

Nastaviće se…

Sava Dimitrijević

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*