LESKOVAC
Ostvarenje bezbednosti države, shvaćene kao postizanje, očuvanje i unapređenje pretpostavki za rast i razvoj društva, postiže se svojevrsnom podelom nadležnosti različitih instanci sistema bezbednosti.
Dok se spoljnom bezbednošću, bave pre svega vojne snage, i, kako će se videti, obaveštajne službe, zaštitu unutrašnje bezbednosti, obavljaju policija i službe bezbednosti.
Naravno, iako je teza koja se provlači kroz ovu seriju eseja o sistemu bezbednosti Srbije, takva da bezbednost podrazumeva integralnost i nedeljivost nje kao celine (ili si bezbedan, ili nisi), u praksi, pak, postoji podela nadležnosti između različitih državnih organa, koji treba da štite vitalne vrednosti države i njenih građana.
U tom smislu, policiju posmatramo kao najvažniju instancu u sprovođenju mera i aktivnosti koje treba da dovedu do stanja zaštićenosti javnog reda i mira, na unutrašnjem planu. Kako policija predstavlja sistem organa unutrašnje uprave čiji je neposredni cilj održavanje javnog reda i mira, te pružanja bezbednosti građanima, nije ni čudo što se na ovu instituciju gleda ovako. Međutim, pogrešno je ovaj izvršni organ tretirati isključivo na taj način – u savremenom dobu, kroz međunarodnu policijsku saradnju na bilateralnoj ili multilateralnoj osnovi (kroz angažovanje, primera radi, u Europolu ili Interpolu), policija postaje i instrument ostvarenja spoljne bezbednosti države. Takođe, kako je već istaknuto u delu rada u kome je obrađivana problematika misija i zadataka Vojske Srbije, ukazano je da je jedna od misija pomoć civilnim strukturama u suzbijanju pretnji prirodnog ili antropogenog porekla, koje one nisu u stanju da samostalno savladaju. Na taj način, vojska postaje garant i unutrašnje bezbednosti, a interaktivnost, kao jedno od bitnih obeležja svakog sistema, doživljava praktičnu validaciju.
Treba istaći činjenicu, da je tokom istorije došlo do velikih promena, ne samo u metodologiji policijskog rada, već i u broju i vrsti policija, zavisno od konkretnog zadatka za koji su specijalizovane. Tako, prema poslovima koje obavlja, policiju možemo podeliti na saobraćajnu policiju, protivpožarnu policiju (vatrogasnu službu), policiju za suzbijanje poroka (narkomanija, alkoholizam, prostitucija…), sudsku policiju, kriminalističku policiju itd.
Tokom eseja, biće elaboriran princip organizacije i nadležnosti srpske policije, onako kako je ona zamišljena, pre svega, Zakonom o policiji, uz kritike nekih rešenja, ne samo zbog njihove pravne neodrživsti, već i zbog praktične nekonzistentnosti.
No, kako to logika stvari nalaže, prvo treba nešto reći o istorijatu policije, kako u pogledu njenog pozicioniranja u širem spletu državnih organa uopšte, tako i o primeru naše države. Takođe, bitno je objasniti prirodu policijskog sistema u Srbiji, da bi se, nakon toga, priča o zadacima policijskih snaga, što fluidnije nadovezala na prethodno rečeno.
Istorijat policije
Pojam „policija“, etimološki, vodi koren od starogrčke reči „politea“, čime su u antičkom dobu, Grci označavali grad-državu. Dosta dugo se, zapravo, terminom policija označavao splet političkih organa, koji je najpribližniji onome što danas podrazumevamo pod nazivom „državna uprava“.
Kada je u pitanju sam nastanak snaga čiji je zadatak bio održavanje javnog reda i borbe protiv kriminala, beleške o tome nalazimo u drevnim civilizacijama Vavilona, Egipta, ali i Kine.
U tom smislu, interesantan je primer Egipta, u kome prvi zapisi o policijskim formacijama datiraju iz perioda oko 3500 godina p.n.e. Na evropskom tlu, civilizacije Grka i Rimljana su dale značajan doprinos razvoju policije u istorijskom smislu. Poznato je da je čuveni rimski imperator Oktavijan Avgust sprovodio reforme koje su u to vreme, zahvatile i „noćnu stražu“, jedinicu zaduženu za očuvanje javnog reda i mira i zaštitu od požara.
Tokom srednjeg veka, policijske poslove su vršili gradski stražari i čuvari tvrđava. Međutim, konstituisanje policije kao državnog organa, odvio se kasnije, nakon perioda apsolutnih monarhija i u vremenu kada je došlo do razvijanja države u savremenom smislu. Formiranje države kao oblika političke uprave nakon 16. veka, podela nadležnosti između različitih grana vlasti, a naročito, fuzija države sa nadirućim nacionalizmom u 19. veku, značilo je profilisanje potrebe za kontrolom i sankcionisanjem stanovništva i neposlušnih građana.
Te poslove, policija obavlja i danas.
Kada se neposredno radi o Srbiji, istorijat policijske delatnosti je dug i seže u vreme Nemanjića.
Kefalija, odnosno gradski poglavar ili upravnik župe – bio je zadužen i za javnu bezbednost, a posebno za bezbednost na putevima. Na raspolaganju je imao „naročite ljude, odevene u crno odelo, (koji su) stražarili po drumovima i čuvali putnike od razbojnika“.
Koreni javne bezbednosti u obnovljenoj Srbiji javljaju se tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka. Policijska vlast u nahijama poverena je vojvodama i obor knezovima, a u knežinama – lokalnim knezovima. Izvršne službenike obor-knezova predstavljali su golaći ili bećari. Kasnije su ulogu izvršnih organa novoustrojenih sudova (magistrata) preuzeli panduri.
Knez Miloš Obrenović je 1815. godine doneo odluku o organizovanju pandura – opšte-državnih policijskih organa zaduženih za javni red i bezbednost carinskih drumova.
Tokom devetnaestog veka, menjala se organizacija policijskih snaga u kneževini, a kasnije i kraljevini Srbiji, ali taksativno navođenje svih izmena, nije od velike važnosti za cilj ovog rada.
Tokom Makenzenove ofanzive 1915. godine, prestonicu je branio Kombinovani odred, Sremski dobrovoljački odred i Odred beogradske žandarmerije. Major Dragutin Gavrilović je svoj čuveni govor održao vojnicima 2. bataljona X kadrovskog puka, Sremskog odreda i preživelim žandarmima. Okićeni cvećem vojnici, dobrovoljci i žandarmi su zajedno krenuli u poslednji juriš.
Kao vrhovna upravna i nadzorna vlast nad svim upravno-policijskim organima u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, 7. decembra 1918. godine je osnovano Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Uredbom o formaciji, opremi, nadležnostima, dužnosti i nastavi žandarmerije (26. februara 1919. godine), žandarmerija je postala sastavni deo vojske, stalnog kadra sa zadatkom da bdi nad javnim redom i bezbednošću, da održava red i mir i da obezbeđuje izvršenje zakona. Komanda celokupne Žandarmerije je predstavljala administrativni organ II stepena. Žandarmerija je u pogledu snabdevanja, discipline i vojne nastave potčinjena ministru vojnom, a u pogledu upotrebe, nastave, održavanja javne bezbednosti i žandarmerijske službe – ministru unutrašnjih dela. Uredba o ustrojstvu Ministarstva unutrašnjih poslova doneta je 8. maja 1919. godine.
Radi školovanja žandarmerijskog kadra, 1. februara 1920. godine je u Sremskoj Kamenici formirana Žandarmerijska podoficirska škola. Prva Policijska škola, koju je organizovao dr Arčibald Rajs, otvorena je u Beogradu, 8. februara 1921. godine.
Dana 7. marta 1945. godine, Povereništvo unutrašnjih poslova preraslo je u Ministarstvo unutrašnjih poslova. Sledeće godine je Usvojen Zakon o Narodnoj miliciji i Pravilo o odeći Narodne milicije. 1953. godine su Formirani su Savezni i republički sekretarijati za unutrašnje poslove, a krajem godine Narodna milicija dobija novu službenu uniformu.
Dana 18. jula 1956. godine, usvojen je Zakon o organima unutrašnjih poslova. Osnovnom zakonu o unutrašnjim poslovima (iz 1966. godine), unutrašnji poslovi su skoncentrisani u Službi javne (službe milicije, suzbijanja kriminaliteta, bezbednosti saobraćaja i za pogranične poslove) i Službi državne bezbednosti. Naziv „Narodna milicija“ promenjen je u naziv „milicija“. Savezno izvršno veće (9. januara 1967.) ukida činove i donosi Uredbu o funkcijama, oznakama funkcije i uniformi Milicije.
Godine 1976. usvojena je Uredba o uniformi milicije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (Socijalističke Republike Srbije) i oznakama zvanja radnika milicije. Uputstvo o određivanju identifikacionog broja, načinu izdavanja, vođenju evidencije i nošenju službene legitimacije i službene značke (policije Republike Srbije), doneto je 30. septembra 1990. godine, a primenjuje se od 1. oktobra 1990.
Srpska policija je nastavila sa reorganizacijom i u post-socijalističkom periodu, usklađujući svoju strukturu sa zahtevima spoljno-političkog kursa zemlje.
Organizacija srpske policije
Policija, kao izvršni organ Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, formira se na temelju pravnih propisa i političke tradicije ovog podneblja, odnosno, promena kroz koje je naša zemlja prošla u prošlosti. Dakle, iako postoje pravni akti različitog nivoa opštosti kojima se reguliše struktura, nadležnosti, ovlašćenja i ograničenja policijskog rada, ipak su i ti pravni dokumenti refleksija jednih širih društvenih kretanja.
U teoriji bezbednosti postoji više načina na osnovu kojih možemo kategorisati policijske sisteme različitih zemalja. Jedan od često korišćenih, jeste Bejlijev metod, kojim se vrši klasifikacija policija na osnovu dva kriterijuma njihovog rada – centralizovanost i koordinisanost. Ova načela pružaju odgovor na pitanja, da li postoji jedan upravni organ nadležan za policijsko delovanje (ili postoji više njih); da li postoji jedna ili više policijskih organizacija i ako ih ima više, da li su u zakonskoj obavezi da međusobno koordinišu aktivnosti.
Kombinatorikom načela, dobijamo varijante organizacije u kojima možemo smestiti policije manje-više svih zemalja sveta. Koordinisani centralizovani model policijske organizacije, neguje, primera radi, Francuska (ima dva tipa policijskih snaga – Nacionalnu policiju i Žandarmeriju). Nekoordinisani centralizovani princip je zadovoljen u Italiji (Služba javne bezbednosti, Karabinjeri i Finansijska policija), koordinisani decentralizovani, u Velikoj Britaniji, dok je kod Amerikanaca prisutan nekoordinisani decentralizovani model organizacije, sa ogromnim brojem područnih policijskih organizacija.
Srpska policija, na osnovu postojeće podele, spada u red jedinstvenih centralizovanih policijskih sistema – dakle, postoji jedinstvena policija na teritoriji cele zemlje, na čijem čelu je Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao upravni organ. Policijski poslovi se organizuju u okviru Direkcija policije, na nacionalnom nivou, dok se na regionalnom i lokalnom nivou organizuju policijske uprave i policijske stanice. Ovakva praksa je česta kod zemalja slične veličine i sličnih bezbednosnih izazova, rizika i pretnji.
Zakon o policiji, u članu 22, navodi organizacionu strukturu policije.
Za obavljanje policijskih i drugih unutrašnjih poslova obrazuje se Direkcija policije. U sastavu Direkcije policije su organizacione jedinice u sedištu – uprave, centri, jedinice, specijalna i posebne jedinice policije, i van sedišta – Policijska uprava za grad Beograd, područne policijske uprave i policijske stanice. Specijalna jedinica policije je Specijalna antiteroristička jedinica. Posebne jedinice policije u sedištu Direkcije policije su Žandarmerija, Helikopterska jedinica, Jedinica za zaštitu i Jedinica za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata, a u Policijskoj upravi za grad Beograd Policijska brigada i Interventna jedinica 92. Radi obavljanja policijskih i drugih poslova u skladu sa karakterističnim svojstvima određenih područja, mogu se utvrditi i unutrašnje organizacione jedinice za koordinaciju rada policijskih uprava i policijskih stanica na područjima za koje su obrazovane.
Direkcijom policije rukovodi direktor policije. Rukovođenje i odgovornost u Direkciji policije zasniva se na načelu jednostarešinstva i subordinacije. Specijalna i posebne jedinice policije angažuju se odlukom rukovodioca odgovarajuće organizacione jedinice. Za angažovanje Žandarmerije, rukovodilac organizacione jedinice pribavlja prethodno odobrenje direktora policije.
Direktor policije, shodno slovu zakona, mora imati završeno visoko obrazovanje, kao i najmanje 15 godina rada na policijskim poslovima, sa vrhunskim rezultatima.
Smatram da se na ovaj način, zakonskim putem osigurava da se na čelu policijskih jedinica nađe profesionalno lice, te se izbegava proizvoljno postavljanje lica na čeonim pozicijama instanci bezbednosti, kao što će se videti u jednom od narednih eseja, kada bude bilo reči o bezbednosno-obaveštajnom sistemu Srbije.
Naravno, zakonska propisanost kriterijuma koje neko treba da zadovolji da bi se našao na poziciji moći, i ispunjenost propisanih kriterijuma, ne znači po automatizmu da će taj neko posao obavljati na profesionalan, častan i pošten način. Bespredmetno je pozivati se na slovo zakona i zadovoljenost stručnih kompetencija nekog policajca, ukoliko javnost zna da je isti taj policajac krivično gonjen (ne i osuđen) zbog korupcije, te, ako na drugi način pokazuje da se ne radi o ličnosti sa integritetom, kakve su neophodne za najvažnija mesta u državi.
Ipak, treba biti objektivan i shvatiti da zakon ne može i ne sme da propiše svaki aspekt života, te da postoje druge vrste prava koje su starije i temeljnije od nekog pravnog akta koji je sklon reviziji po volji političkih elita. Zbog isključivog pozivanja na zadovoljenje zakonskih kriterijuma, prenebregavaju se, recimo, ljudske i karakterne crte pojedinaca kojima u ruke budu predate poluge moći. To je jedna od najvećih mana etatizma i doslovnog (i jedinog), normativnog odmeravanja nečije vrednosti i adekvatnosti za određenu društvenu ulogu. Stvar je utoliko, po zajednicu, pogubnija, ako se radi o društvenom položaju od izuzetnog značaja po čitavu državu.
Pored ukazivanja na funkcionalno i strukturalno mesto koje policija ima u sistemu nacionalne bezbednosti, zarad potpunog razumevanja uloge ovog državnog organa, treba nešto reći i o prirodi policijskih poslova, onako kako su oni zamišljeni predmetnim zakonom, i kako ih je, uostalom, oblikovala istorija.
Nastaviće se…
ms Aleksandar Stojanović
Sve priče i eseje Aleksandra Stojanovića, možete pročitati u štampanom izdanju Nove Naše reči.
Leave a Reply