Аleksandar Stojanović: Putopis
(1)
Čovek voli ono što je trajno i sigurno. Muči ga nepredvidivost života, nedokučivost dana, koji prolaze tako, sigurno i neumorno, kraj njega, malog, nejakog, i za sile kosmosa, nevažnog. Slutnja mu ispuni srce uvek kada se suočava sa stvarima nepoznatim njegovim promišljanjima i iskustvima. Vremenom, žaba zavoli vodu u kojoj se kuva, pa se prepušta toj kobnoj toplini predvidljivosti i ravnoteže, sve dok je užitak ne ispuni, parčajući je. Ali, to ne mora uvek da bude slučaj.
Kada u neko doba kasne jeseni ili rane zime, tokom onih ledenih noći, kada inje i studen lome poslednju nadu, kada u taj čas zaluta nekom šumskom stazom, iznad tog istog, malog i nevažnog čoveka, pruža se pogled na blještavi pokrov sveta. Znano je da se zvezde najlepše vide tokom zimske tame, nad stvarima koje rastu. Tada, čovekovo srce ispuni žudnja. Anksioznost nalazi rivala superiornijih moći, kome je čarolija, štit, a malj, poruka da je život samo jedan, da ga zbog toga treba vrednovati i iz istog razloga, živeti.
Na taj način, smeten mističnošću trenutka, magijom dalekih svetova koji orbitiraju u svom ludilu, čoveku se učini da je razumeo večni ples počivših zmajeva, koje mi, ljudi, pogrešno, nazivamo zvezdama.
Da ne beše te noći, te staze i te misterije, taj čovek, koji je zadnjih dvadesetak godina sebi i drugima poznat imenom pisca ovih redova, ne bi sada pisao o onome što se zbi, a zbilo se dosta toga vrednog i neponovljivog.
Kako je to putovanje počelo, pitate se? Pa, počelo je kao i sve druge dobre priče-slučajno i nepoznatim silama izazvano. Šetajući u društvu drugih, sebi sličnih mladića, koji behu na završnoj godini fakulteta, do mene dođe glas, poznat, ali ipak otkrivajući, o nekom studentskom putovanju, koje treba da se sprovede kroz par meseci, kada snegovi na Starom kontinentu počnu da kopne. Trebalo je posetiti Italiju, Španiju i Francusku. Bogami, za nekog ko je u mislima nekoliko puta preplovio svet, stazama Magelana i drugih pustolova, mogućnost da uživo vidim planinske prolaze kojim slonovi Hanibala prođohu, i zlokobna mora, kojim upravljaju, sada zabranjeni bogovi, beše nestvarna.
Ali, kako to obično biva sa ovim našim svetom, neobjašnjive stvari se katkad same razjasne. Ovako je to bilo.
Krenuli smo sa nekog prostranog, ne preterano urednog, parkinga. Autobusi, njih desetak, i mi, studentarija sa svih rubova ovog našeg živopisnog Balkana. Kako smo se, onako nesigurni i napeti, smeštali u autobus, u nozdrvama smo još uvek osećali zadah dima iz grotla ovih mašina koje drumovima plove nadugačko i naširoko. Kroz prozore su se preslikavali obrisi naših želja, utkani u meko paperje cirusa i kumulonimbusa, božanskih putokaza ka dalekom i nepoznatom.
Putovanje je, u ovoj početnoj fazi, neobično. Nenaviknuti smo na teskobu sedišta i skučenost metalnog ćilima. Pred nama su mnoge milje, ali zebnja vrlo brzo napušta mlada srca, kada krvotokom prostruji gutljaj vinjaka ili piva, obaveznih studentskih rekvizita. Pratimo linije autoputa, ujednačeno i lagano, a onda, na međi Srbije i Hrvatske-zastoj. Čekanje, najpre najavljeno kao jednočasovno, na kraju se odužilo na pet sati nestrpljivog tapkanja u mestu i proklinjanja bogova što nam ne usadiše krila, da se kao ptice vinemo na nebo, van ove gužve i patnje. Kada smo, napokon, ušli u Hrvatsku, noć je spustila zavesu na poljane našeg sveta, te smo o ovoj zemlji, mi koji je nismo do sad posećivali, zaključivali na osnovu priče nekog kršnog, načitanog čove, koji nam je bio vođa puta.
Nakon Hrvatske, prešli smo u Sloveniju, ovoga puta, bez mukotrpnog čekanja, svi odreda sanjivi, još uvek, nenaviknuti na uslove putovanja, i s toga, mrzovoljni. Negde pred zoru, u ono doba kada sunce i mesec nisu dogovorili pouzdanu granicu između dana i noći, video sam Sloveniju krišom, zaključujući o uređenosti ove alpske i slovenske zemlje na osnovu sređenosti vinograda. A oni su, zaista, bili prizor za sebe.
U Italiju smo ušli kod Trsta, te ničije zemlje koja dosta dugo beše kamen spoticanja u odnosima Italije i bivše Juge. Do tada su već svi moji saputnici bili budni, i ushićenje pobedi nemirnu noć, koju smo proveli na poslovično „udobnim“ sedištima autobusa. Naša prva stanica je bila Venecija. Grad trgovaca, moreplovaca, političkih spletki, umetnosti i moćne flote. Iz autobusa smo izašli na obalama neke lagune, čije ime ne pamtim, a koja postupno i nezasito, iz godine u godinu, proždire „grad na vodi“. Do Venecije plovimo osrednjom barkom, koja neumoljivo lomi zelenkastu vodu jezera.
Kakva je Venecija, pitate se? Iskren da budem, pored spoljašnosti koja sa ove, prilazne strane, deluje kao tvrđava najsilnijih imperatora znanih istoriji, nju karakteriše i onaj otprazni, neautentični osećaj gradova koji žive od turizma i za turizam. Kule, Most uzdaha, Duždeva palata, Most Rijalta, Trg Svetog Marka, jesu prizori koji se pamte, naročito ako su upamćene iz ugla onoga koji se vozi na gondoli, tog klimavog i nepredvidivog čamca, čija nas je fizionomija držala napetim u kratkoj, ne baš jeftinoj plovidbi. Uzani sokaci grada su krcati turistima iz svih krajeva sveta, pa su i džeparoši česta pojava. U mom sećanju, pored navedenih, opšte poznatih znamenitosti, ostale su i pice, koje je neki krupni, znojavi majstor, pravio kao od šale, u debljini osrednje pogače, i miris ustajale vode, koji se širi gradom, naročito ako ste neposredno pored kanala, što je gotovo uvek slučaj. To je nešto što se ne može zaključiti na osnovu holivudskih filmova i friziranih ljubavnih romana. Kako god, ceo dan smo proveli šetajući pod užeglim italijanskim suncem, pokraj spomenika grdne istorije i ne manjeg značaja.
Naveče, pošto smo se vratili u autobus, krenuli smo u kratkotrajni obilazak Verone. Moja je impresija da ovaj grad ima dva, poprilično različita lica. S jedne strane, tu su remek dela arhitekture i stila, Trg Erbe, katedrala Duomo, palata Kastelvekio, ili recimo, Đulijetina kuća, balkon i kapija, na kojoj se pišu ljubavne priče. Naravno, postoje još neka poznata i manje poznata mesta, poslastičarnice, crkve i tvrđave, kao i uzan prolaz, nad kojim visi lancem zakačeno rebro kita. Sa druge strane, kada prošeta određenim, turistički neatraktivnim ulicama, posetiocu onog objektivnog kova, kakvim sebe smatram, učinilo bi se da šeta ulicom nekog našeg grada. Italijani gaje sličnu strast prema sportu, pa i ne čudi štu su kafići te večeri bili puni. Uostalom, igrao se „el klasiko“, tako da je time sve rečeno.
(Nastaviće se)
Leave a Reply