Leto među Leskovčanima

LESKOVAC

Stariji Leskovčani pamte mnoge stvari. Tako u njihovim sećanjima leže uspomene na vukove, koji u davnim danima njihove mladosti, kidisaše na ovce, dok su ih napasali na obroncima leskovačkih bregova. Kako su ih, takvi, mladi i neiskvareni, motkama i sekirama gonili, da bi stada sačuvali. Dalje, pamte kako su zime nekad bile duže, a mrazovi suroviji, od ovih, današnjih, metiljavih i za slabe naraštaje, stvorenih. Jasno se sećaju, stariji nam sugrađani, kako su u ta nesrećna vremena morali, svakog dana, da pešače i po sedam kilometara do škole, uzbrdo, i još sedam, do kuće, logično, takođe uzbrdo. U školi, razume se, nit’ boljeg đaka, nit’ većeg mangupa od tog istog, ostarelog pripovedača. Nije retkost, dalje, da će poprilično verno evocirati uspomene i na dane armije, gde su oni, po pravilu, bili najhrabriji i sa pištoljem, najumešniji. Besede se nižu i po pravilu se, začine slatkom osudom ove današnje omladine, koja nit’ uči, nit’ kuluči. Sve je, naravno, bilo bolje u ono njihovo vreme.

Bogami, ako im date koje hladno pivo na ovu leskovačku sparinu, priče mogu biti i fantastičnije od toga, sa nekim, krajnje (ne)očekivanim obrtima. Po te i takve priče, najbolje je otići u neku kafanu. U pravu kafanu, zapravo. Ako ste u prolazu, bilo da plaćate danak državi, bilo da tragate za rakijskim kazanom, šrafovima ili baklavama, Niška ulica je pravo mesto za vas. Naročito, ona mala i skrajnuta mehana koja se gnezdi između ćevabdžinice i butika, na uglu, kod pošte. Naravno, to pod uslovom da volite da sedite u prostoriji „dva sa dva“, za jednim od pet stolova, na stolicama koje pamte portret Tita, koji dosta davno, beše okembešen na omanji zid ove kafane. Ako pritom, nemate ništa protiv da svedočite vrhuncu leskovačkog meraka: salami sa vegetom, zalivenoj kojim gutljajem ’ladnog piva. Ukoliko ste ta vrsta ljudi, onda će vam ova kafana prijati, a ovi, kafanski ljudi, će vas vrlo brzo prihvatiti, na neki njihov način. Uostalom, i vlasnik je lišen svih konvencija, jer vas već pri ulasku u krčmu, sa šanka, pita: „Može li jedno ’ladno?“

Elem, tu se pripovedaju neverovatne priče još neverovatnijim rečnikom. Ako vas interesuje kako podmititi žandarma, ne platiti porez, pustiti psa na poštara, opsovati komšiju ili odrati vepra, na pravom ste mestu. Leskovčani imaju lek za vas. Naravno, ako im ne protivurečite. Istina je da se u kafani stiču kumovi, ali se vala stiču i modrice, posebno ako se sudare dva intelektualna autoriteta, dobrano ulepljena znojem koji im se sliva niz vrat i prašinom koja se lepi gde nađe za shodno. Život zajednice se odvija u pričama. Prošlost, sadašnjost i budućnost su stopljeni u jednu masu zabluda, nedorečenosti, nepravde i komedije. Svi znaju sve, razumeju se u svašta, sećaju se svega i svačega, a znajući temperament leskovačkog čoveka, nije mudro dokazivati mu da nije u pravu. Avaj, iako je dugo i temeljno pamćenje nešto čime se ponosi gotovo svaki stariji Leskovčanin, neki, šali sklon posetilac, pripitog merakliju ipak može da odvede na klizav teren amnezije. Da bi to uspeo, najbolje je da komentariše nepodnošljivu letnju žegu.

„Ne pamtim kad je ovol’ka vrućina bila“, glasio bi, mahom, odgovor zamišljenog starca. I tako svakog božijeg leta, kada ponestane rashlađenih napitaka, kada se mora do Zelene pijace, do mesara Stanka, ili, ne daj bože, u berbu višanja, pod onim žarom koji leskovačku kotlinu spaljuje žešće no druge krajeve ove naše zemlje. Kukaju, bogami, Leskovčani, na sve i svašta. To i nije loša stvar, jer ako već treba da se radujemo zbog rahitičnih zarada, goriva koje je sve skuplje i somuna koji je sve lakši, što ne bi kukali zbog vremena i komaraca u močvarnim delovima varoši.

Iz ove, ne naročito rashlađene kafane, leskovačko leto se doživljava stihijski. Nema lomova ni srozavanja, samo ujednačeni prizor ljudi, malobrojnih i užurbanih, koji beže od vrućine i potencijalnih opekotina. Dečurlija liže sladoled na točenje iz one, dobro posećene radnje niz ulicu. Penzioneri jedu masan burek, kao osveženje za sparinu i krvni pritisak, a radnici se vraćaju iz prve smene ili hitaju u drugu. Tamo, iza raskrsnice, kod pijace, voćari i sezonci dogovaraju branje malina, večito sumnjičavi jedni prema drugima, rastrzani gađenjem i zavidnošću, a vezani jedino potrebom da se privređuje i živi, onoliko koliko se može.

Za to vreme, kafana živi svojim tempom, neopterećena stalnom cirkulacijom gostiju i porudžbina. Advokat u penziji, koji je još sabajle došao da tu, na stolu kraj ulice, rakiju popije i novine pročita, odlazi svojoj kući ili negde drugo, ko će ga znati. Na vratima se sudara sa fudbalskim sudijom, kome su na nekoj utakmici, temperamentni leskovački navijači, razbili glavu. Za njim u mehanu ulazi i švercer Mirko, debeli čovek, niska čela i štale pune bikova. Za drugim stolom, na kafu su svratile dve postarije gospođe, koje spas od letnje žege nađoše u ovoj senovitoj krčmi, dok im autobus, na obližnju stanicu, ne stigne, i dok ne čuju novosti iz belog sveta, koje emituje kabasti televizor, čija se slika muti i raspada.

Bliže prozoru, na mestu na kom uvek sede, i danas boemišu tri kafanska druga, zaboravljeni ljudi jednog zagubljenog vremena. Pred njima, flaša kisele vode i bokal belog vina, umrljan stolnjak, i piksla, zatrpana duvanskim otpacima. Čitaju jedinu leskovačku novinu, a u njoj, neku priču o kafanskim drugovima. Čitaju i očima ne veruju. Onaj, po stasu i glasu najsilniji drug, nervozno frkće i gunđa.

„Ma da ga ja u’vatim ovog što ovoj napisa! ’Ajde što piše da se ‘oću besim zbog onuj nesrećnicu, ali da napiše da sam debel?! Ja sam delija, deda si mi je krupan bija, nesam neka baba Stamena!“

Na to se, opet slučajno, nađe uvređena jedna od one dve starije gospođe, koja se izgleda tim imenom zvala:

„More, sinko, nemoj takoj da pričaš, nesam ja debela, nego sam otečena!“

Tako se ta rasprava odvija, dok se sudija i švercer grohotom smeju, a gazda mehane hvata za glavu zbog piva i dreke ovih živopisnih ljudi.

Davno je rečeno da se karakter nekog naroda može upoznati na pijaci ili u kafani. Ako je zaista tako, sva je prilika da će i ove vrućine biti izgubljene iz sećanja, potisnute bujicom anegdota i dogodovština, kojih je sa Leskovčanima, vazda bilo.

Aleksandar Stojanović

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*