LESKOVAC
Branko Beljak plk priča. Čuka s onaj čekič po đon od cipele koje su na popravku, pa digne glavu i pogleda te. Jer, on kad priča gleda te u oči i priča – plk. Kako će veruješ – ako te ne gleda. I svaka reč mora da ima svoje mesto u onoj što se kazuje. Godine su doleke, Čaršija golema – raširila ruke od stanicu do bolnicu - do ćoš kude je radnja na Belog Caku - ulica Kralja Aleksandra, odotle do reku ulica Kralja Petra, a od reku do Bolnicu – Ulica Dimitrija Tucovića. Dućani – vrčkom. A od sokaci i sokačiki i da ne pričamo - mnogo ljudi od koji ima koje da se lepo kazuje, pa za toj ni sećanja ne možev takoj brgo da idev. A i uspomene su lepe i ko i sve što je lepo i što se voli – kazue se plk da i onaj koj sluša ima vreme da otidne i bude u onoj vreme iz koje priče idev.
I kad Branko priča od braću Čavrljuge – ti gi vidiš kako stojiv pred dućan, el po na tam pred Mladžinu kafanu.
- Onija dvojica braća Čavrljugini donesev ribe iz Moravu – noću gi faćav i ujutru gi donesev - a one sve ovolke Moravke i turiv gi na tepsiju pa na stolicu pred kafanu na Uroša Mladžinoga. Al, oni gi ne prodavav, ne, oni gi loviv i donesev, a prodava gi Pirka. I Pirka sedi na stoličku i prodava ribe, ali niki gi ne ebava, niki gi nema da gi pita za ribe. A ja prođem, be detišnjak i pitam ga:
- Ča Piro – kažem plk - bagim na uvo da niki ne čuje –Ča Piro - će bude li sprža! A on kroz stisnuti zubi vika: – A u jezik te…!
Jer ga malerišem što mu toj kazujem – ne mož gi proda nego da spržu pravi od ribe. Pa će kaže:
– A u jezik te .,,
U toj vreme, kaže, viršle su se pravile od čisto teleće meso. I ako oćeš da kupiš dobre viršle otidneš kud Mile višljera – radnja mu je između dućan na Voju Arapče i Poštu. A u kasapnice meso – kvalitet! I cel Leskovac i sg pamti kako je kasapin Ranđel Dura reklamirao bika.
Ranđel Dura je kupuvaja ugojenog bika za klanje od Tonkićevi – oni su bikovi tovili u svoje štale. I tija ugojeni bikovi bili su teški po 700, 800 i iljado kila.
Kad kupi bika Ranđel Dura ga izvede iz Tonkićevu štalu i na rogovi na bika turi venci od beli i crni luk i venci od papriku. I takoj zakitenoga bika tera ga od stanicu do bolnicu – da narod vidi kakvu lepu stoku kolje i prodava u svoju kasapnicu. I Ranđel vodi utovenoga bika, narod si gleda a bik težak 700-800 kila i edva ide,
I kad ga provede od tonkićeve štale i kroz čaršiju Dura ga otera u klanicu i zakolje ga.
Tonkićevi su imali štale na Vučanski put, u Čapljino bresje preko put hemijsku školu sg što je. I Tonkićevi – Pera i Milan Tonkić su čuvali po sedam – osam utovena bika.
U klanicu svaki kasapin kolje svoju stoku, a dok se kolje stoka lekar je obavezno tuj da pregleda meso – da li je ispravno i udari pečat.
Klanica je bila opštinska i kasapi su plaćali taksu. Po zimi posle podne oko četri sata meso se dotera u opštinska kola tapacirana s plek i svaki kasapin nakači meso na čengele u kasapnicu i prodava ga.
U letnje vreme meso se iz klanicu dotera u radnju oko šes ujutru i to je stoka koja je u klanicu zaklana rano sobajle.
Nastaviće se…
Sava Dimitrijević
Leave a Reply