Leskovački spomenari: Beljakovi

LESKOVAC

Još kao učenik osmogodišnje škole sa svojim školskim drugom Veroljubom Dimitrijevićem svake nedelje posle podne šetali smo se od Spomenika do železničke stanice levom stranom ulice. I uvek smo zastajali pred opančarskom radnjom iznad čijeg ulaza je na zidu još pri izgradnji zgrade bilo napisano BELjAK 1889 – 1931. To i sada, posle toliko godina još uvek piše – na istoj zgradi i iznad istog ulaza u radnju.
A zastajali smo i divili se lepim opancima i papučama izloženim u njenom nevelikom izlogu. Tada nismo znali čija je to radnja pred kojom zastajemo i gledamo ono što je izložemo u izlogu.
Nekoliko decenija kasnije vrlo često sam svraćao u ovu radnju i razgovarao sa njenim vlasnicima – opančarima Brankom i Miletom Stojanovićem – Beljakovima. Vrlo često, mogao bih reći čak i svakodnevno, u radnju je dolazio Mile Golotrpče iz Vilzonove ulice ( ulica Stevana Sremca ), Dobri opančar, otac čuvenog slikara Dragana Lisca, a kad je imao vremena ili ga je na tu stranu naveo put, dolazio je i Anton Stojiljković, nekada čuveni golman legendarne ekipe fudbalskog kluba „Dubočica”, vrstan muzičar, nezaboravan kao čovek uopšte, i direktor štamparije „Napredak”.
Kasnije, kada sam i ja počeo da dolazim češće shvatio sam da je Beljakova opančarsko – papudžijska radnja bila mesto gde svakodnevno svraćaju na razgovor i razmene sećanja i uspomene iz Starog Leskovca mnogi drugi Leskovčani – Brankovi i Miletovi vršnjaci, oni stariji pa i mlađi prijatelji i poznanici i da su tu vođeni beskrajni razgovori o Starom Leskovcu, njegovim sokacima, o minulim godinama i dalekim vremenima iz kojih su kuljale i nametale se lepotom i divnim uspomenama priče iz mladosti, pa i kasnije..
Ja sam bio najmlađi među njima. Ali, i njima to nije smetalo. Prihvatili su me kao „sebi ravnom” jer su znali da sam iz Pižinog sokaka ( Voždova ulica ) gde su Beljakovi i sada, a dobro su poznavali i moga dedu po majci Vladu Jovića pekara čija je pekarska radnja bila do Đermanovićeve kafane ( na tom mestu sada je merkator ABC ) a kuća u Pižinom sokaku.

 Bili su to nezaboravni dani i nezaboravna sećanja i uspomene  koje sam brižljivo beležio i tako mnoge događaje i sećanja na ljude i sokake starog Leskovca sačuvali od zaborava.

       Moja sećanja iz tih, sada dosta dalekih godina, najviše su, ipak, vezana za  susrete sa Brankom Stojanovićem Beljakom, koji je do kraja svog života sedeo za majstorskim stolom ali sada više kao obućar   popravljao je cipele, a vrlo retko – pravio papuče.
  -To je, govorio mi je,  i razumljivo. Ko će danas da nosi opnci, kada može da bira i kupi koje i kakve god hoće cipele! 
 Ja sam kod Branka Beljaka navraćao oko sedam ujutru. On je već  sedeo na stoličici ispred „radnog stočića''' i bio u velikom poslu.

U radnju, kaže, dolazi kao kao što se dolazilo otkako ona postoji – još oko šest! Još sabajle – kao što se to radilo i onda kada je bio mlad – poprska patos i pomete radnju, a zatim poprska i trotoar da se ne bi dizala prašina dok mete ispred radnje.
Branko Stojanović Beljak je voleo stari Leskovac. Uvek nasmejan i spreman na razgovor. Poznavao je mnoge ljude, naročito čarširlije – trgovce i zanatlije i pričao o njima, rekao bih, onako kako se priča o onima koje smo zavoleli jednom da bismo ih pamtili, nosili u sećanju i o njima pričali – zauvek.
Takav je, kaže, onda bio Leskovac. Takvi su bili i ljudi koji su živeli u onom, tadašnjem Leskovcu za koji sada kažemo – Stari Leskovac. Malo ko koga da nije znao. I malo šta se nije saznalo i znalo ako se dogodilo. U vreme kada su dvorišta bila povezana ar kapijama komšije su komšijama kroz te ar kapije dolazile ako ništa za drugo a ono samo onakoj – na razgovor i da se vidimo! Da čujemo koje, kakvo i za koje je toj bilo. I donosili da obiđev onoj što gim je u baču rodilo – praske li su, šljive li su, šeftelije, kajsije, dunje.. El pa da dođev da ne viknev – danas ili jutre će tresev dudinke u čaršavi pa da dpđemo! A dudinke, komšijom ne da su dudinkeee – nego ovolke, a blage ne mož se opiše..
Toj vreme kad su komšije išli edni kude drugi pa i – na dudinke! E, toj je toj vreme koje ne iskača kz pamet i grudi! – govorio je Branko Beljak. Kada su komšije na ar kapije donosili edni na drugi da obiđev (probav ) onoj što gim je u bače rodilo, da probav banicu, suklijaš el pa na poklade kad pitije i noseći sve to na tanjir donosili su sa sobom i ono najvažnije što se samo najmilijima dava – srce i poptovanje! Komšijsko!

( Nastaviće se )

Sava Dimitrijević

FOTOGRAFIJA: BRANKO BELjAK U RADNjI SA PRIJATELjEM
Snimio: Dejan Veljković

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*