LESKOVAC
Veljko je počeo da gunđa još za vreme svadbe: „Dobili smo, Rozi, tri pegle, dva sata sa kukavicom, pet kompleta čaša, tri ćebeta, četiri jorgana, dva jastuka, i osam posteljina. Ovo sam izbrojao u gornjoj sobi, a Dragojla mi kaže da u donjoj sobi ima vrčkolj od pokloni. Mesto da dadu pare, oni doneli ono što im je jeftinije“. „Treba, Veljko, da smo im zahvalni. Doneli su ono što žele i što misle da nam nedostaje. Ljubim te. Nešto ćemo poneti sobom u Salcburg!“
„Bolje da nosimo pare, nego pegle, jorgane i čaše!“ „Pa od dvesta ljudi, neki su doneli i pare.“ „Jesu. Neću sad da otvaram koverte.“ I taman smo se, posle igre, vratili za sto, kad kum Gavra, jedva se drži na nogama, a pridržava ga i Keti, objavi preko zvučnika:
„Pozdravite pogaču od svekrvu!“ Muzika svira tuš, a jedan momak pokaza Dragojlinu pogaču. „Ajde da skupljamo pare!“,- kaže Veljko. „Ja ne znam za taj običaj.“ Veljko mi uhvati ruku, i idemo od gosta do gosta, a oni daju pare meni ili Veljku, kako ko. Kad sve goste obiđosmo, predadoh Veljku pare, koje sam jedva držala u ruci. Razmišljam ja o ovom običaju, koji se sviđa mom Veljku, kad Gavra opet preko zvučnika: „Pozdravite čarape od zaovu!“ Opet mi od gosta do gosta, i opet ja jedva držim pare u ruci, jer mi venčanica nema džepove. Gavra je neumoran:
„Pozdravite pečeno jagnje od prišku iz Pertate!“ I digoše jednu dugačku motku, na kojoj je pečeno jagnje obmotano pakpapirom. Pade veliki aplauz, kao i komentar: „Da neje dviska mesto jagnje!“ „Moramo li opet, Veljko!“ „Moramo.Ako ne obiđemo goste, ima priška iz Pertate mnogo da se naljuti!“ O, Bože. Kad si srpska snajka, ne možeš na svojoj svadbi da sediš. Ili se ljubiš i pozdravljaš, ili igraš, ili obilaziš goste nazdravljajući im i pričaš sa njima, ili skupljaš pare, ili slušaš kako si mnogo ubava. Ipak, upamtila sam našu svadbu po mnogo čemu lepom i uzbuđujućem, ali neću sve da vam pričam. Ima nešto što ostaje samo za mene i za mog Veljka.
Kod Izabele smo stanovali manje od dva meseca. Veljko je i pre braka pričao da ne voli da bude prizetko, kao njegov otac. Želi da nas dvoje sami čuvamo i gajimo našu decu. To mi se jako dopalo i podržala sam ga. Uspela sam da za nas nađem jednosobni stan, pod kiriju kod gospođe Štegeman, za pristojnu cenu. Izabeli baš nije bilo pravo što je napuštamo, a Volfgang nam je poželeo da što pre kupimo veći stan. Subotom smo, obično, Veljko i ja, sa Keti i Gavrom na izletu, a u nedelju obavezno kod Izabele na ručku. Što kaže Gavra, prava uživancija.
Gavra i Keti su se uzeli posle nas, a ona je već pred porođajem. Mene je Izabela pitala da li kod mene ima nešto novo.
Pošto sam razumela na šta je mislila, rekla sam joj da nema ništa novo. Keti je rodila sina, a na kravaj je iz Srbije došla Gavrina majka. Vesela i iskrena žena, sa lepezom brižnih pitanja kojima je odmah zadobila moje simpatije. “A mori, Rozi, ti krupna, Veljko krupan, a gubite vreme u prirodu na izleti. Fatajte vreme za decu, pa da vam dođem na kravaj i druga veselja, ako me povikate!“
Proslavismo godišnjicu braka, a na meni se ništa ne primećuje. Ja se već zabrinula, a Veljko mi kaže, ne smem to ni da ponovim, bezobrazan Srbin, oni imaju neka upoređenja, budiboksnami, on kaže da je njegova alatka u redu. Molim za izvinjenje, ali sam ovo morala da kažem u originalu, onako kako je Veljko meni pokušao da objasni, odnosno da skine odgovornost sa sebe. Moja šefica mi da savet da odemo zajedno, Veljko i ja, u Beč kod čuvenog doktora Špilmana, na ispitivanje. Jedva ga nagovorim. Opet on odgovara da nije do njega, buni se, kao da hoćeš da mu krunu skineš sa glave. Znam ja šta je, em muškarac, em Srbin. Muke moje, al ja rešila da vidim do koga je greška, ako je ima.
Ostadosmo u Beču tri dana. Jedno veče, u poslastičarnici gde je izmišljen recept za Zaher tortu, sladimo se istom, a iz Opere, u neposrednoj blizini poslastičarnice, čuje se muzika. To mi je povratilo nadu i veru da ćemo ipak imati decu. Muzika je čudo, a i Zaher torta je jedinstvena. Doktor Špilman potvrdi da je sa Veljkom sve u redu, a ja treba da produvavam kanale. Baš tako. I skoro dve godine produvavam kanale kod doktora Gertlera u Salcburgu, a opet ništa, iako je doktor Gertler siguran da ćemo uspeti. Veljko je raspoložen i veseo. Sigurno brine, ali neće da me sekira. Vidi on kolika je moja želja da zatrudnim. I pre nego što je Keti rodila drugog sina, doktor Gertler me obavesti da jedan test pokazuje da sam u blagoslovenom stanju, ali će on, radi sigurnosti, kroz nedelju dana ponoviti test. Veljko se isto obradovao. To je bila najduža nedelja u mom životu. Najzad, Rozmari je trudna. Veljko sumnjičav: „Jebeš test, ako nemaš mučninu i ako ti se ne jedu krastavci!“ Ma pusti Veljka, on je svoje završio. Baš sam bezobrazna i nezahvalna. Doktor Gertler i Keti mi daju savete. Spoj teorije i prakse, što bi rekla moja šefica.
Prošla su puna dva dana kako sam u bolnici rodila devojčicu, a mog Veljka nema. Znam da mu je Keti javila radosnu vest. Razmišljam da mu se nešto nije desilo. Otvoriše se vrata i u sobu uđoše sestra i Veljko. „Gospođa Savić je dobro, a beba je dobila najvišu ocenu. Molim vas, samo kratko. Znate, ne smem od doktora“, – bila je jasna i precizna medicinska setra. Veljko mi polako prilazi, vidim neobrijan, sa zagonetnim smeškom, onim njegovim očima, razdrljen, nesigurnog koraka, podignutim rukama, pa kad me podiže iz kreveta, nađoh se u njegovom naručju, tako slaba, majušna, željna zaštite, a njegova brada mi grebe levu sisu: „Rozi, moja sreća je ogromna. Jesi li dobro? Kako je beba?“ „Nas dve smo sjajno. Malopre sam je podojila.“ Moje dve cimerke se već čude kada će Veljko da me iz naručja vrati u krevet. „A što te nema?“ „Gavra došao da mi lično saopšti da si rodila ćerku. Izljubismo se znaš kako. Srce mi lupa, a gazda i gazdarica čestitaju. Poče čašćavanje. Dva dana sa Gavrom i našim Srbima, iz kafane u kafanu. Dobar sam more.“ „Znam ja da si srećan što sam ti rodila ćerku. Ovde je običaj da meni doneseš cveće, doktoru viski, a sestrama kafu i čokoladu.“ Odmah mi je bilo žao kako sam mu zamerila što je došao praznih ruku, bez obzira na Veljkovo obećanje: „ Doći ću ja i sutra kod tebe, pa ću da ispravim grešku!“
Kada sam Lani rodila sestru, Veljko mi je doneo veliki buket crvenih ruža, obrijan, u novom odelu i beloj košulji, sa onim njegovim očima i osmehom, sa rukama koje su me opet primile u naručje. I opet me dugo ne vraća u krevet. „Veljko, opet ćerka.“ „Jebi ga,“- kaže on. Znam kao srpska snajka da to nije obična reč. To Srbi kažu kad im pobegne tramvaj, kad izgube posao, kad pobede u kartama, kad im se ne jede, kad se razbole, kad izgube nadu…Jebi ga, Rozi, kažem ja sebi, ima da rodiš Veljku sina. Zareknem se već u krevetu, ali ništa ne govorim Veljku, a i vidim da mu oči nisu više tako zelene. Neka senka ih već pokrila. Kasnije, pitam Keti, koja ima dva sina, da li postoji neki recept za sinove. Ona se smeje, ali mi, ipak, kaže:
„Gavra voli patos.“ Jezus Marija. Ostanem u drugom stanju. Neću da idem na ultrazvuk da bih saznala pol deteta, a i Veljko je saglasan:
„Rozi, od tri ćerke imaćemo tri zeta. Jedan mora da valja!“ On već sebe vidi okružen zetovima, a ja se, ipak, nadam da ću imati i snaju pored zetova. Setila sam se reči mame Dragojle: „Kad sam rodila ćerke bliznakinje želela sam da budu zdrave i ubave, a kada sam rađala sinove, želela sam da budu zdravi, da su u snagu, da dočekam da ih pošaljem u vojsku i da ih oženim!“
Tako i ja. Daj Bože da bude sin. Porođaj je bio težak, jer je gospodin provirio u ovaj svet nogama umesto glavom. Umor od radosti bio je veći od bola rađanja. Opet nema Veljka dva dana. Čujem glas doktorke na vratima:
„Ne možete sa tom košuljom u sobu gde su porodilje,“ a i Veljkov glas: „Ovo više nije košulja!“ Nisam znala da je srpski običaj da kada se rodi sin ocu pocepaju košulju. Veljko je bio neobrijan, u starom odelu, sa božanstvenim osmehom i njegovim toplim očima, sa pocepanom košuljom, sva u fronclama, vidi se da jedva korača, ali je imao snage da me opet uzme u naručje. Ništa nije rekao. Sve sam razumela. Nema ni cveća, ni pića, ni čokolade, ni bombonjera, ništa. Kada me je spustio na krevet, čuli smo moju cimerku: „Mladi gospodine, kako samo umete da se radujete. To sam od uvek najviše cenila kod ljudi.“ Veljko potvrdi: „Takav sam od rođenja.“ Ne znam zbog čega sam se setila saveta mame Dragojle: „ Ćerko, Rozi, Veljka ne popravljaj i ne ga menjaj, jer onoj što kolevka zaljulja, toj motika zakopa. Ja nesam mogla da promenim ni Spiru, ni Stavru!“
(Nastaviće se)
Strahinja T. Kostić
Leave a Reply