Zima bez vrabaca: Sećanje jednog murdžomalca (5)

LESKOVAC

(5)

Tako kod nas, u Murdžoj mali, što bi rekao hrabri vojnik Švejk, živeo je čika Stole, šumski radnik i povremeni naplaćivač kvita na stočnoj pijaci. Najmanje dvaput godišnje je, po mišljenju njegove žene tetka Dese, čika Stole „… eptem umirao“.
„Deca, brzo do doktora Disija. Stole samo što neje umreja!“ Mi odmah odjurimo do doktora Bore Jovanovića, zvanog Doktor Disi, čija je kuća bila u neposrednoj blizini Garetove palate. „ Kažite na Desu da ću brzo da dođem. Imam samo na jednu ženu da dam inekciju!“ Tetka Desa se obradovala, sklanja metle iz dvorišta u šupu, „koj turi ovaj iskljocani lonac, će se posmešim kod doktora“, „ prošli put je reknaja da neje ni za bolnicu, ni za Niš“, uzmuvala se tetka Desa. Međutim, doktora Disija još nema. „Deca, idite vidite da lide doktor Disi. Stole će mi umre na ruke!“ Mi trkom do kafane „Poslednji groš“, odakle se vidi ćošak Vardarske ulice gde mora da se pojavi doktor Disi. I zaista, posle dužeg čekanja, doktor Disi, krupan čovek u belom mantilu i velikom crnom doktorskom torbom, približava se Murdžoj mali laganim korakom zabacujući torbu u polukrug. Zajedno sa njim ulazimo u dvorište čika Stoletove kuće. „Doktore, Stole je mnogo bolan. I vodu slabo pije. Koje ću ja da rabotim bez njega?“- plače tetka Desa. „ Ima lek za svakog, pa i za Stoleta. Neje više okupacija, pa da vam pravim praškovi“,- objašnjava doktor Disi, sedajući na jedinu stolicu sa visokim naslonom. „Deso, jel pristigaj doktor. Gluva li si?“- dere se iz sobe čika Stole. „ Nista mu neje čim vika ko selski birov“,- smeška se doktor Disi, i nastavlja: „ Dosaj vam doktor u kuću, a da l imate toplu vodu i sapunče i peškirče da ga posipete, jer doktor Disi pregledava samo sa čiste ruke?“ „Imamo doktore, samo smo se zbog bolest od Stoleta malo uzmuvali po kuću!“- izveštava najmlađa čika Stoletova ćerka. „Dosaj vam doktor u kuću, a da limate neko meze da doktor zamezeti sas vas, počim se nesmo skoro videli, pa da kažete na vašega doktora da l se neki oženija, možda se neki iz vašu familiju prizetija, a možda ste neku devojku i odali, a vašeg doktora neste vikali na svadbu. Da vam kažem ako ne znajete. Moja najubava pesma je „Stojanke, bela Vranjanke“. Njuma kad čujem, iskam da plačem.“ „Doktore, će da bude i meze i pričanje. Odali smo stareju u Donje Stopanje kod domaćini. Stole, doktore, samo što neje umreja“,- jada se tetka Desa. „ Polako. Pomerite se s vrata. Ja ću gi zapnem iznutra, jerbo mora doktor da bude sam sa bolesnika, a ne da mu drugi šapka šta je na Stoleta. Neje on mutav“,- uđe doktor Disi u sobu kod Stoleta. I zatvori vrata. Izašavši iz sobe, obrati se prisutnima: „Dobija je od moju stranu i od moje znanje specijalnu inekciju. Deso, muž ti je ko jelen trećak. Za dva dana ima da ripi iz krevet!“ „Doktore, bog ti dao zdravlje. Pripremila sam ti meze, ali krastavci nesu kao od prošlu godinu, pa ćeš da izviniš ovaj put!“ Kada sam, mnogo godina kasnije, svratio do Duleta Taratumbe, kod Kasparovog mosta, da mi udari blokeje, video sam u radnji jednog starca koji mi je ličio na čika Stoleta. Nisam se prevario. „Vi, Beograđani, me ne prepoznavate. Da ti pošteno kažem na tvoje pitanje, živim ko kuče u ceger, od kako mi je Desa pre sedam godine umrela“.
Doktor Disi je lečio i moju familiju iz Donjeg Trnjana, jer su moji imali najviše poverenja u krupnog doktora i u krupnog veterinara. A seljačko poverenje je slično aksiomi. Ne mora da se dokazuje, a vidi se. Doktor Disi je savetovao mog brata Dragog da je, zbog visokog krvnog pritiska, naročito opasno jesti reš pečenu prasetinu. Kada ga je Dragi upitao: „Šta možemo mi Kostići i Savići da učinimo za našeg doktora Boru?“, doktor Disi mu je poručio: „Da mi donesete jedno žensko prasence reš pečeno, ali sa moču. Prošli put ste doneli muško prase i bez moču. Izmackali ste. Sag da donesete žensko prase reš pečeno sa sve moču. Znam i ja da mackam“. Murdžomalci, Leskovčani i moja familija su, zajedno sa doktorom Disijem, bili svedoci razvoja naše medicine, počev od praškova, pilula, inekcija i rendgena. „Umre, a bija je na rendgen“. Posle su došle operacije, ultra zvuk, skeneri, magnetne rezonance, gama noževi i ostala medicinska dostignuća, uključujući transplantacije i protokole lečenja. Postepeno smo shvatili da razvoj medicine ide u pravcu da umremo zdravi i potpuno izlečeni.
Za nas, Murdžomalce, govorilo se i govori da smo cicije. Kada sam služio vojsku u Zagrebu, mnogi od Beograđana, Slovenaca i Šumadinaca, otvoreno su mi cicijaštvo nas Leskovčana stavljali pred oči kao neizlečenu šugu i nepopravljivu grbu. Pošto sam imao para, a i moj otac je svoj ponos, što je dočekao da sina pošalje u vojsku, održavao slanjem značajnih novčanih uplata sinu vojniku, rešio sam da jednog Slovenca i dvojicu Beograđana častim burekom iz jedne pekare na Črnomercu, verujući da nas više neće ogovarati. Prevario sam se, jer su oni proširili priču i na Piroćance. Vidim da uzalud trošim pare, te počnem da kupujem burek samo za sebe. Posle dužeg razmišljanja, shvatim da mi Leskovčani pravimo razliku između škrtosti i štedljivosti, dok ostali misle da je to kod nas isto. Šta da radim. Čuvam pare i samo za sebe kupujem il pljeskavicu, il škembići, il gustu čorbu, il pečenje, il
„… pilče što je kljucalo poza kuću“, pošto sam odavno preboleo moj cicijašluk. Hvala Bogu da sam se oslobodio jedne mane, te mogu sada, kada sam sâm u sobi, da brojim moju ušteđevinu. Kao pravi Murdžomalac, nisam lud da bilo kome kažem kolika je.
Leskovačka čaršija je počinjala i završavala se na železničkoj stanici i Monopolu za duvan. Leskovac je tada, od kada počinje moje pamćenje čaršije, imao pet lokalnih vozova do Niša, dva putnička voza, dva brza voza i jedan ekspresni voz (do Beograda i Skoplja, odnosno do Soluna i Atine). Na izlazu iz stanice čekaju fijakeristi. Fijakerom, laganim kasačkim korakom mršavog konja, kreneš ka čaršiji. Fijakerista trlja ruke zbog neočekivane zarade, jer si se uputio ka rođaku čija je kuća ispod bolnice. Em je put dugačak, em može da te upozna sa celom leskovačkom čaršijom. Pun si utisaka, a fijakerista ne prestaje da priča: „Gospodine, ovo neje ništa što sam ti ja zborija. Ljudi popismeni od mene ima bolje da ti kazuju za naš Leskovac“. Pretpostavljam da ti fijakerista, pre šezdeset godina, nije baš rekao sve, te uzimam slobodu da te upoznam još sa nečim, što nije na odmet da znaš.
Kada se, 1939. godine, u hotelu „Kostić“ priređivao bal svih esnafa u Leskovcu, uz pokroviteljstvo Trgovačke banke, prisutne je pozdravio gradonačelnik gospodin Babamilkić, pohvalivši preduzimljivost Leskovčana u bankarstvu, industriji i trgovini. Zamolio je da se o tome više piše i ista unapređuje, misleći na leskovačku sposobnost pronalaženja novih poslova. Ne dugo zatim, iz berbernice „Elita“ izašla je priča nepoznatog autora: „U brodskom dnevniku Kolumba je zabeleženo da je, iskrcavši se 1492. godine na američko tlo, Kolumbo među Indijancima zatekao i jednog belog čoveka. Iznenadivši se, Kolumbo ga je upitao: „ Odakle ste vi došli ovde među Indijance?“ Beli čovek mu je odgovorio: „Ja sam, gospodine, iz Leskovac“. „Gde je to?“ „Taj Leskovac je blizu Lokošnicu“. „Pa šta radite ovde?“ „Ja, gospodine, prodajem na Indijanci tucanu i alevu papriku!“

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*