LESKOVAC
Imao sam čast, a i sreću, da moji prvi saradnici budu eksperti poznati i van granica Srbije. Diplomirani mašinski inženjer Đorđe Kržić u oblasti železničkog mašinstva; diplomirani mašinski inženjer Dobrilo Zorić u oblasti proizvodnog mašinstva i tehnologije; doktor tehničkih nauka Dušan Gajić, diplomirani mašinski inženjer u oblasti termotehnike. Živim u uverenju da nisam izneverio njihovo poverenje, kao ni poverenje mog direktora Milutina Milovanovića.
Od mnogih mašinskih projekata, ističu se projekti osvajanja nove proizvodnje u „Prvoj petoleci“ iz Trstenika i Livnici Kikinda iz Kikinde; projekti primene znanja i korišćenja patentiranih uređaja u TE „Nikola Tesla“ u Obrenovcu, TE „Drmno“ u Kostolcu, „Biraču“ iz Zvornika, „Šinvozu“ iz Zrenjanina, „Livnici“ iz Požege, Valjaonici bakra iz Sevojna, „Želvozu“ iz Smedereva, gde smo formirali školu za specijaliste na železnici, „14. Oktobru“ iz Kruševca, „MIN-u“ iz Niša, Železnici Srbije.
Institut „KIRILO SAVIĆ“ je stekao ugled respektabilnog tehničkog instituta, rešavajući teške i nezahvalne zadatke i proširujući lepezu uhodanih poslova. Sećam se da sam, verujući u znanje ljudi iz Instituta i „PRVE PETOLETKE“, posmatrao podizanje betonske kupole, u Hramu Svetog Save na Vračaru, prečnika 87 metara i težine 4000 tona, na visinu od 90 metara. Dozvoljeno zakošenje iznosilo je samo
3 santimetra. Softver su uradili inženjeri iz Instituta „KIRILO SAVIĆ“, a hidraulične dizalice proizvela „PRVA PETOLETKA“ iz Trstenika. Bio sam oduševljen. Obradovao sam se kada me je šef Grada Srećković odveo na pešački most, koji je on projektovao, između Sremske i Mačvanske Mitrovice. Šetao sam i Mostom Slobode u Novom Sadu,- i njega su projektovali građevinski inženjeri iz Instituta „KIRILO SAVIĆ“. Nezaboravne trenutke smo proveli Zorić, Kržić i ja u Novom Sadu kod gospodina Jovana Pudića, puštajući u rad laser i osvajajući na njemu proizvodnju delova za železnicu. Kasnije je preduzimljivi i angažovani Joca Pudić proširio proizvodnju, uvodeći i tehnologiju rezanja pod vodenim pritiskom. Mora da se kaže da je inženjer Dobrilo Zorić prvi odlučio da se u Srbiji uvede tehnologija sečenja laserskim zrakom, oslonivši se na lasere bugarske proizvodnje, čiji je direktor Šarankov pružio nama pomoć i podršku. Inženjer Đorđe Kržić me je upoznao sa sjajnim ljudima i legendama „ŠINVOZ“-a iz Zrenjanina gospodom inženjerima Slobodanom Ćukom i Aleksom Šarencem. Prethodno me je upoznao sa veličinama iz kamene zgrade u Nemanjinoj ulici u Beogradu: inženjerom Vojom Marjanovićem, direktorom vuče i inženjerom Vladom Vainhalom, šefom mašinskog sektora. Gospodin Vainhal je više voleo da otputuje u Nemačku kod gospodina Zondera, nego da siđe sprat niže kod direktora Davida Vojinovića, jer se, ponekad, David rogušio na UIC norme, koje je Zonder uporno i neumoljivo proširivao. Jednom mi je Kržić rekao da su norme UIC istog statusa kao Kuran ispod miške jednog poštenog i iskrenog hodočasnika u Meki. Svedok sam stvaranja železnice na Mokroj Gori, takozvane Šarganske osmice. Direktor Voja Marjanović je, bukvalno, iz zatravljenih depoa i napuštenih pruga, donosio u „ŠINVOZ“ gomile propalih lokomotiva na parnu vuču, a vagone, pristojnijeg izgleda od lokomotiva, prevozio u „ŽELVOZ“ u Smederevu. Lokomotive sa dizel vučom nabavio je u Rumuniji. Inženjeri Slobodan Ćuk i Aleksa Šarenac su, zahvaljujući svom velikom iskustvu iz rada na remontu parnih lokomotiva i sačuvanoj ličnoj dokumentaciji, iz gomile propalog materijala i rasparenih kulisa, točkova i uređaja, stvorili dve lokomotive, koje i danas rade na Mokroj Gori. Inženjer Đorđe Kržić je dane i noći proveo u „ŠINVOZ“-u sa kolegama, definišući i ugrađujući kompletan kočni sistem i ostale uređaje, striktno poštujući UIC norme. Više puta sam se vozio Šarganskom osmicom. Na jednoj strani blagajne, nalazi se ploča sa imenima zaslužnim za izgradnju Osmice. Sve sam direktor do direktora. Zahtevem, molim i tražim da se upišu i imena Voje Marjanovića, Đorđa Kržića, SlobodanaĆuka i Alekse Šarenca, koji imaju nemerljive zasluge što se danas na Šarganskoj osmici čuje pisak parnjače i dizelke, što se ljudi bezbrižno voze u vagonima pouzdanih kočnica i pravog železničkog ambijenta. Dr Dušan Gajić me je upoznao sa profesorima Mašinskog fakulteta u Beogradu Dr. Dimitrijem Voronjecom i Dr. Todorovićem. Dr. Dušan Gajić je radio na velikim projektima, ali je često za njih govorio:
„ Uspeli smo da dobijemo jedan posličak“, potvrđujući svoju urođenu odmerenost i skromnost. Nas četvorica, Kostić, Kržić, Gajić, Zorić, radili smo timski i uspešno. Imali smo i dve sjajne sekretarice, Milenu Tatar i Jelenu Filipović. Kafu za nas, kao i za naše goste, naručivao sam ceremonijalnim glasom: „Milena, Jeco, stigla su visoka gospoda“. Šta bih dao da to mogu makar još jednom da uzviknem.
Na predlog direktora Milovanovića, izabran sam 1997. godine za člana Komisije za utvrđivanje ispunjenosti uslova za izradu tehničke dokumentacije i građenje objekata, pri Ministarstvu građevine i saobraćaja Republike Srbije. Ostao sam član Komisije do 2006. godine, a bio sam povremeno angažovan do 2010. godine. U periodu od 2003. do 2004. postavljen sam, odlukom ministra, za predsednika iste Komisije. Za vreme od devet godina podneo sam 21 izveštaj o izvršenoj stručnoj kontroli tehničke dokumentacije i 14 izveštaja o tehničkom pregledu izvedenih radova. Republička reviziona komisija nije imala ni jednu primedbu na nalaze i mišljenja iz mojih izveštaja. Prilažem dopis koji mi je uputio gospodin ministar Velimir Ilić.
Dragi Žiko, verujem da si imao strpljenja da sve ovo pročitaš. Zloupotrebiću tvoju uviđavnost da ti napišem još nešto što smatram neophodnim.
Moja generacija je imala sreću da putuje po svetu bez viza, bez pretresanja torbi i skidanja odeće i obuće na graničnim prelazima. Ako nas je, ponekad, i zasenila zamagljena nagost striptizete ili opčinila šansona Edit Pjaf iz tek kupljenog tranzistora, čiji je mlađi brat digitron bio nedostupan za naša primanja, onda je to samo bio znak da nismo dovoljan broj puta prešli preko granice. I zato se žurilo da se putovanja što pre ponove i da se zaborave stare kupovine. Za ovo su nam od pomoći bili trgovci iz Trsta, nudeći nam nove marke štofova, farmerki, satova, dukseva, haljina, bluza, igračaka, kafa, čokolada, i drugih krpica, i cipela, i južnog voća i, ima li kraja nabrajanju svega onog čega smo bili željni i čemu smo se radovali. Ostavili smo naše stope na trgu Ponte Roso i deo para u najboljim picerijama sa obaveznim „kuvertom“. Italijan ne bi bio Italijan kada ne bi uzeo još malo para od brata Srbina, koji, na kraju dana, pune torbe i kese drži strogo uz sebe, kao pravi Baja Ganja, nadajući se da će svako iz familije, a i od drugara, da dobije ono što je tražio i platio, a ne da mu nemilosrdni carinik pokvari radost. U moju generaciju su trgovci sa Ponta Rosa imali veće poverenje od naše komunističke partije. Mi smo ih naučili da, sa razumevanjem, pevaju naše stare pesme: „Koliko je, joj koliko je na Kozari grana, još je više, joj još je više mladih partizana“, i „Koliko je, joj koliko je na Kozari lista još je više, joj još je više mladih komunista“. Jedan mali Italijan mi je rekao: „Ti ne dobar komuna“. „Zašto?“ Pripretio mi je kažiprstom sa tri prstena: „Prosla nedela ti pazari pet džinsa, a đorno tuti dva. Ne dobar komunista!“
Moja generacija se odazvala pozivu Partije i išla na izgradnju autoputa „Bratstvo-jedinstvo“. Stope naše generacije, ostavljene na pesku, pokrivene su betonom. Mogle su da kažu o nama, ali im nije dozvoljeno. Kasnije su razrušene od novog i pravog autoputa. Ostali smo da svedočimo samo ja i književnik Sava Dimitrijević, moj ispisnik iz leskovačke gimnazije. U omladinskom naselju u selu Rutevac kod Aleksinca, avgusta 1959. godine, Sava Dimitrijević je napisao priču
„Stope“, koju sam upamtio kao pesmu u prozi sa patetikom zahvalnosti nemogućem. Bio sam tužan što ga je mimoišla prva nagrada. Verovatno je da Partija nije imala poverenja ni u Savu ni u mene, jer nismo baš jako pevali pesmu o Titu, vraćajući se umorni sa gradilišta u naselje, uveče. Čula se pesma, ali kao da je nestalo oduševljenje. To se nije praštalo.
Moja generacija je nosila i Titovu štafetu. Moj kolega sa fakulteta, inženjer Antonije Stojanović među prvima je otišao u privatnike.
(Nastaviće se)
Strahinja T. Kostić
Leave a Reply