Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (11)

LESKOVAC

Vrativši se kući, moj otac je odlučio da upiše francuski jezik na Višoj pedagoškoj školi u Nišu. U mojoj mami je imao punu podršku i razumevanje, jer je mama znala, iz tatinih priča, da je tata bio bolji đak od čika Ćose.
Posle tri godine studiranja uz rad, kako se to tada popularno zvalo, tata je diplomirao na Višoj pedagoškoj u Nišu. Brzo mu se ukazala prilika da se pretstavi čika Ćosi: „Todor T. Kostić, nastavnik francuskog jezika“. Tata se iznenadio kao iznevereni navodadžija, kada je čika Ćosa odgovorio: „ Čestitam Tošo. Neka je sa srećom i dugovečno. Dragoljub K. Jovanović Ćosa, profesor ruskog jezika“. „Na kom si fakultetu diplomirao?“ „ Na Filološkom u Skoplju“, – odgovorio je čika Ćosa.
Nakon toga, tata je odlučio da studira francuski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kada sam upisao fakultet, moj otac je već bio student. Jednog dana, moj tata i ja sklopili smo dogovor, istina džentlmenski, ali ipak dogovor koji će se ispoštovati. Naime, ja sam predložio, a tata prihvatio, da ako ja diplomiram pre njega, on će napustiti studije. Međutim, on je uz velika odricanja i neprekidni rad, uspeo da diplomira na katedri za francuski jezik, kod čuvenog profesora doktora Miodraga Ibrovca, meseca oktobra 1961. godine, a ja sam diplomirao meseca februara 1962. godine na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Dakle, posle tate.
Otac je govorio svojim pašenozima: „ Staša i Ćosa su mi dali dobru sučku“. Koristilo mu je nastavničko i profesorsko zvanje, jer je postavljen za prosvetnog inspektora, a kasnije i izabran u zvanje prosvetnog savetnika.
Nedelju dana pre tatine smrti, čika Ljubivoje Bajić, tatin školski i ratni drug, jer su zajedno proveli i četiri godine u zarobljeničkom logoru u Osnabriku, zaputio se čak iz Medveđe, kod Trstenika, u Leskovac da vidi tatu. Mama se iznenadila kada mu je otvorila vrata. „ Rado, nešto mi je govorilo da dođem da vidim našeg Todora“. Ljubivoje Bajić je ceo radni i životni vek proveo u Medveđi. Zbog izuzetnih zasluga u prosveti, kao i u znak zahvalnosti, osnovna škola u Medveđi danas nosi ime „O.Š. Ljubivoje Bajić“.
Moj deda po majci, Čedomir Belanović, opančar i vlasnik opančarske radnje, donet je u sepetu iz sela Debelje, kod Nove Varoši, u Aranđelovac kod svoje starije braće Lazara i Maksima. Kada su braća kretala iz Debelje prezivali su se Bjelanović, a kada su stigli u Aranđelovac postali su Belanovići. Slovo „j“ se izgubilo negde na putu između Užica i Aranđelovca, ali se zadržalo u Debelji. Bjelanovići imaju svoje pouzdano porodično stablo. Od njih sam, istina kasno, saznao da je dovoljno reći da sam potomak Đoka Bjelanovića. Sve ostalo se otvara samo po sebi i slaže sa granama stabla Bjelanovića.
Braća Lazar i Maksim držali su kafanu u Aranđelovcu, te su želeli da i Čedomir nauči kafedžijski zanat. Međutim, on je smatrao da kafedžijski posao može biti zamenjen unosnijim zanatom u to vreme, i odlučio je da izuči za opančara.
Po dobijanju majstorskog pisma, kupio je kuću u dugačkoj aranđelovačkoj ulici, blizu crkve na putu ka groblju Risovača, sa opančarskom radnjom prema ulici i potokom na kraju dvorišta, gde je, sa kalfama i šegrtima, štavio kože za opanke.
Tadašnji Aranđelovac je imao dve ili tri bočne uličice, a dugačku glavnu, i sa pravom se govorilo: „ Šta si zinuo ko aranđelovačka ulica?“
Ostalo je nejasno koliko je njemu, u miraz, donela moja baka Darinka Belanović, rođena Bogdanović, iz sela Stara Topola preko puta oplenačke Topole. Izrodili su tri ćerke: Milenu, Jelenu i Radmilu, moju majku i sina Ratomira.
Jedan od njihovih komšija u Aranđelovcu bio je pešadijski kapetan Tihomir Komnenović, zaverenik u majskom prevratu 1903., a koga spominje i Dragiša Vasić u svojoj knjizi „Devetstotreća – majski prevrat“, Beograd 1925. godine, na strani 173. Ovo je najbolje i najpotpunije svedočanstvo o poslednjoj noći poslednjeg Obrenovića. Iako su doveli Karađorđevića na vlast, zaverenici su od nove dinastije dočekali da budu penzionisani sa malim penzijama. Gospodin Komnenović je ponudio mojoj baki, posle Velikog rata, po povoljnoj ceni stvari sa dvora Obrenovića, koje mu je poklonio lično Apis, govoreći: „Gospodine kapetane, jedino su vaše ruke prazne. Uzmite slobodno i odnesite kući, kao uspomenu na ovu noć, poslužavnik i ove posude za slatko i kašičice.“ Baka mu je poverovala i otkupila ih. Sticajem raznih porodičnih okolnosti, veliki poslužavnik i velike posude, bez jedne staklene činije i bez kraljevskih kašičica, su kod mene. Drugi su nasledili mnogo više, ali ne mogu da kažu da imaju kraljevsku stvar. Šta ćeš. Kada familija ne priča šta imam, mora ja da se pohvalim.
Moj deda Čedomir, zajedno sa braćom Lazarom i Maksimom, učestvovao je u Prvom i Drugom balkanskom ratu, kao i u Prvom svetskom ratu ( Velikom ratu ). Iskrvario je 1915. godine u borbi sa Nemcima i Bugarima, severno od Niša. Sahranjen je na vojnom groblju u Nišu. Ostala je sačuvana fotografija sa bratom Maksimom, na čijoj je poleđini baka Dara napisala: „Ratna uspomena braće Belanović.“ Meni je zapala, kao porodična zaostavština, velika crnobela fotografija deda Čedomira, sa negovanim brkovima i srpskom šajkačom, u metalnom ramu iz devetnaestog veka. Nije bio sreće da se 1918. godine vrati svojima u Aranđelovac.
Posle sjajne pobede srpske vojske u Kolubarskoj bici u kojoj su učestvovali i braća Belanović, u Aranđelovcu se recitovala pesma nepoznatog autora:
„Uzo Franja svog vojnika metno ga na krilo
pa ga pita:Kako ti je u Srbiji bilo?
Što si tako pobledeo, što si tako žut, gde ti beše ponajkraći put?
Da se nisi poplašio od kakva vampira, težak zadah oseća se iz tvojih čakšira. More, deda, vas guzica svrbi,
a mene ste tamo slali da me biju Srbi.“
Baka Dari je ostavio četvoro dece, kuću, razrađenu opančarsku radnju sa tri kompletna stola, pun tavan štavljenih koža, dve debele knjige veresije. Osim toga, baki su ostale uspomene na nezaboravne balove članova i porodica opančarskog i drugih esnafa u Starom zdanju u Aranđelovcu, kao i poveći broj zlatnih turskih lira, austrijskih zlatnika i srebrnih mađarskih forinti.
Kada je vlast Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1919. godine, ukinula srebrnjake i zlatnike kao platežno sredstvo, baka Dara je otišla kod poznatog aranđelovačkog trgovca i viđenog čoveka Ilije Mihajlovića da ga pita za savet šta da radi. Gazda Ilija ju je posavetovao da posluša vlast i zameni srebrni i zlatni novac za dinare u papire. Iako joj je njen brat od tetke, budući čuveni Aca Aksentijević, savetovao da ne menja zlato za papir, ona je ipak poslušala gazda Iliju i pogrešila, jer je, kroz godinu dana, mogla za istu tursku liru da dobije tri puta više dinara.
I dalje je baka Dara imala poverenje u gazda Iliju, što ju je, opet, skupo koštalo. Naime, država je 1919. godine emitovala obveznice ratne štete, naplative od, u ratu, pobeđenih država. Baka Dara je dobila obveznice ratne štete, na ima poginulog supruga Čedomira Belanovića, u vrednosti od 11300 dinara, što je, u to vreme, bila respektibilna suma novca. Međutim, ni posle godinu dana od emitovanja nije mogla da naplati ni jedan dinar. Ono što se čulo po selima i gradovima Srbije je trač da su obveznice nenaplative zbog teške finansijske situacije u Nemačkoj, Austriji i Mađarskoj i izvesno je, obzirom da je reč o ozbiljnim državama, da će se, eventualno, moći naplatiti tek za deset godina, a možda i više.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*