Vlajkova ulica (3): Mitičkin sokak

Nikola Kalanja

LESKOVAC

        Ulice i sokaci se pamtiv po ljudi  koji tuj živiv. Koj će pa čita koje piše na onaj plek zakovan  na zid od kuću na ćošku od ulicu.  A neje ni pismeni tolko bilo. U školu se išlo dok se ne naučiv sva slova iz bukvar i  da znaš da sabiraš, oduzimaš, množiv k deliš . da nesi slep pred oči i – ajd na robotu po fabrike el pa na zanat kod majstori. 

Mnogo se, bre, deca rađala. Bile su majke koje kad vikav decu koja se igrav na sokak da dođev doma – često ne mož da se setiv koje se kako vika! Mlozina decu imali i trebalo je sve toj da se prerani i obuče.
A čak ti ni atresa od kuću ne treba. Šće ti kad svi znajev koj si, koje si i u koj sokak si. Onaj koj ti piše na koferat el pa na kartu kartu napiše NIKOLA KALANjA, i poštar ga odma nađe i donese mu pismo – tačno na ruke i – bez greške. I bilo koja druga poruka da je pratena – odma te nađev i kažev ti koj te pozdravlja, koje ti poručija, koje oće, za koe mu trebaš ako mu trebaš el pa samo pozdrav, ti se zafališ i otpozdraviš …I tolko .. ne ti uopšte treba da čitaš koje piše na onaj plek na kuću na ćošku.
U Mitičkin sokak su i – Kalanjini.
– Mi smo bili šićerdžije, kaže Radmila Kalanja. Imali smo radionicu bombona, a naš mušterija bija je šićerdžija Ranđel zvani Som. Naša radnja je bila preko puta bioskopa Slavuj, kod bolnicu. Prva radnja bila nam je kod sadašnju Poštu – kod staru vagu što je bila.
KALANjINI: Nikola Kalanja, Kordunaš, bombondžija, žena Radmila, deca Živko, Nevenka, Divna i Ljubiša.

Nikola Kalanja mnogo voli kučiki, kaže njegova žena Radmila. Kupi u kasapnicu kobasicu 200-300 grama, i pola kilo i na svako kuče da – a kučiki si ga čekaju – da gim kobasicu i svi kučiki idev po njega i sve do vrata dođev.
Nikola je visok i krupan bija. Jak čovek. Dođe doma pa vika: Radmila, gospođo izlezi da vidiš kuga sam ti doveja! A ono – čopor kučiki po njega! Čopor kučiki – će ne izdaviv! Daj, vika Nikola, na ovija kučiki leb da poedev, pa nek si idev doma. A Radmila kazuje: Gospod ti oči izvadija što će ti tija kučiki! Nikjola kazuje: Gospođo Radmila, daj izađi da vidiš nešto! A Radmila kad izađe da vidi a oonooo – dvaes kučiki s njega! Će te izedev. Niki ovolki veliki zubi ima! Ne sme niki da priđe pri njega!
I bija je kao “najlon Kalanja”!
Pravija je svilene bombone i vikali su ga – Najlon Kalanja!

Jer u to vreme počeo je da se proizvodi najlon, i on je pravio NAJLON – svilene bombone i po toj ga vikali Najlon Kalanja. Tej bombone u svilu se zamotuvale. Sjajiv ko svila i za toj su gi vikali – svilene bombone.
Kad se Nikola Kalanja napije – bilo je – kd kako! Ponikiput i nezgodan je znaja da bude. A zborija je:
-Bog čuva Jugoslaviju! Lopovi kasu. Žandari ćupriju! I onda kaže: Slava nebu i zemlji! Zemlja! Slava nebu i zemlji!

Druženje na fijakeru
 

Ova fotografija načinjena je marta 1953. godine. Na prednjem sedištu Nikola Kalanja, harmonikaš i fijakerista. Iza njih su Nikolina žena Radmila – drži sina Ljubišu i ćerke Živka i Nevena.. Pored Radmile je njena sestra Nada.
Povod za ovaj događaj je – povratak Radmile iz porodilišta sa tek rođenim sinom Ljubišom..
Nikola Kalanja, bombondžija – ko lebac, duša od čoveka. Kad ide, ko cel sokak da zafati s jednu i drugu stranu – kolko je dobar i duševan. A Draškovićeva ulica – od Šećer Malu do mos kod Spomenik.. Žena Radmila – Rada, deca Živka, Nevena i Divna, sada živi u Holandiji
Kalanja uvek nosi bambone u džepovi i davaja gi na kučiki. I svi kučiki iz sokak idev po njega. Diza se dževa i galama.Sve do mos. I Kalanja – preko mos, a kučiki se vrnev u sokak po avlije i šumljaci.
Po Nikolu Kalanju išla su i deca. Čika Nikolo, vikav, daj ni neku bambonu. I Nikola gim dava.

( Nastaviće se )

Sava Dimitrijević

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*