Tezge: Otac

LESKOVAC         

  Moj deda Boško je bio vredan, pošten i pismen  čovek, a psovao je za tri kočijaša. Pamtim, -a imao sam tek oko šest godina,- kad god dođemo u selo, ja trčim da mu dam paklicu „Drave“ bez filtera, on me stavi na krilo, cupka me i priča. Ne mogu da se setim šta mi je pričao, ali još čujem njegov glas. Baršunasti tenor, malo prozukao od duvana. Ja sam bio njegov prvi unuk od najstarijeg sina Vladimira i shodno tome njegovo mezimče. Kum mi je dao ime Dragoslav, a baka je to kao da je ruskinja prepravila u Gile. Bilo joj komplikovano to Dragoslav, pa je nastalo Dragan, Dragiša, Giša…gili-gili-gili- Gile!

       Grad sam prvi put video kad sam pošao u školu. Osnovna škola „Petar Tasić“, a u Podvorce, Opština Leskovac. Učiteljica Smilja Stošić, lepa i krupna žena, ili se meni onako malom i skupljenom od straha učinila krupnijom nego što jeste.

Rekoh li da je deda Boško psovao i da je sam mogao da izda encikoplediju srpskih psovki u nekoliko tomova ? Opšte je poznato da mi prvo učimo dete da psuje, a posle ga bijemo zato što je bezobrazno. Moj deda je bio zadužen za moju edukaciju u smislu očuvanja narodne tradicije, a majka nije smela da me pipne, jer je deda stavio veto  na ideju da me neko udari.To su oba roditelja obilato nadoknadila kad sam zbog škole upoznao svetlosti grada.

      Od dede sam naučio i gestu, opšte poznatu, sa stavljanjem leve ruke na desnu u predelu lakta, a onda savijanjem desne ruke preko leve nastaje stilska figura koja može da se obogati sa :ovo će dobiješ od mene ili eksplicitno-eve ti k…….Dedi je bilo mnogo smešno kad ja ovo radim, ali nije bilo smešno kad sam ovo pokazao učiteljici. Nisam stigao ništa da joj kažem, jer se brzinom svetla stvorila kod mene i raspalila šamarčinu da sam izgurao druga iz klupe. Od tada nisam nikada savijao lakat i opsovao. To je bilo na prvom času, a kad sam došao kući još sam na levom obrazu imao otisak učiteljičinih prstiju.

Sad kad pišem ovo pada mi na pamet da sam mnogo kasnije sa Bogoljubom Mitićem Đošom uradio Dvd-i  „Crven ban je ban“ i da je razlog tome i da se oslobodim stresa koji sam doživeo kao đak prvak. I dan danas psujem samo u predstavama.

           Deda Boško je samo jednom došao u školu da vidi unuka. Svratio do grada da završi neku rabotu, pa pošao da obiđe sina i snajku. Kad je čuo da sam u školi na brzinu je popio kafu i došao u školu. Još sam bio prvak. U odeljenju je vladala tišina, nešto smo crtali, kad se začulo kucanje na vratima.

 “Napred, reče učiteljica…a i ko bi drugi kad mi nismo smeli reč da kažemo dok nas učiteljica ne bi pitala da joj odgovorimo. Nemojte misliti da je moja učiteljica bila neka veštica. Daleko od toga. Ja sam bio jedini koga je ona udarila za te četiri godine.

     Vrata se otvoriše i ja ugledah mog dedu. Drži šešir u ruci, sa širokim osmehom, gleda po odeljenju i ne vidi me, jer se  krijem drugu iza leđa i samo mi je jedna misao u glavi-da će učiteljica da mu kaže da nisam dobar.

      “Izvolite, druže….

        “Tu li je Gile?

      “Molim? Izvinite, koji Gile?

        “Kako koji? Moj unuk Gile!

       “Ima li vaš unuk prezime?

       “ A to! Branković….Dragoslav Branković, a mi ga vikamo Gile.

       Od tog dana ja sam i za učiteljicu bio Gile, kao i za celo odeljenje, pa onda za školu i naselje što je i normalno za Leskovac, tj. da imaš nadimak.

     Ova priča ima naslov otac, a ja se raspričao o dedi….Pa da opravdamo naslov….Moj otac je završio osnovnu školu u Kosančiću, a srednju u Nišu. Rekao je dedi da bi upisao mašinsku školu u Nišu i deda je rekao sledeće :”Dobro.To je dobra škola.Tvoje je da učiš, a ja ti plaćam stan i  hranu. Znači samo gledaj da na vreme završiš, a ja ću podnesem svi troškovi. Imaš sreću da nas oslobodioci nisu oslobodili od sve.”Deda je pre rata imao što pod oranice, vinogradi i šume blizu sto ektara. U Kosančiću je imao vunovlačaru kao ortačku firmu i u svom vlasništvu-vršalicu. Onda su 1945. došli oslobodioci i oslobodili ga od svega toga. U rat je mobilisan ’43, a demobilisao se kao kapetan i nije ni podneo zahtev za boračku penziju.

    Tata je, kad je došao na polugođe, rekao da je najbolji u školi, ali da mu je đačka knjižica ostala u Nišu.

   “Zaboravio si knjižicu u stan?

   “Jesam, al veruj mi da sam najbolji. Profesor mi kaže da imam talenat i da uz rad mogu daleko da doguram….

    “Znači, knjižica ostala u Niš. Čekaj bre, kako ti profesor rekao? Valjda su nastavnici u srednje škole? Profesori su na fakultet.

    “Da l sam reko profesor?Mislio sam nastavnik….

     Došlo i drugo polugođe.Tata otišao za Niš, a tri dana  kasnije otišao je i deda. Samo što ga šlog nije udario kad su mu u mašinskoj školi rekli da se njegov sin Vladimir ispisao iz škole već posle mesec dana i da je podneo uredan zahtev sa sve saglasnošću roditelja. Nisu znali da mu kažu da li je upisao neku i koju školu, te je deda išao od jedne do druge. Prvo u Gimnaziju, jer je Vlada mnogo voleo da čita. Onda u medicinsku, jer je mnogo voleo ženske. Nije ga našao ni u hemijskoj, ekonomskoj….Umoran i sluđen ušao je u kafanu da malo odmori noge, smiri živce uz rakijicu, kafu i cigaretu.

   “Sinko, upita konobara, ima li u Niš još neka škola sem ovih….i nabroji sve koje je obišao.

  “ Aaa, ima! Glumačka.

    Otišao je deda i do glumačke. Jeste njegov sin bio najbolji, ali dedi su ti glumci bili neozbiljan svet, nešto što normalan čovek ne bi trebao da radi. Kad se završila školska godina, a moj otac opet zaboravio knjižicu, deda ga je probudio u cik zore i reko mu da će danas da prave tuglu. To mu dođe ko velika cigla od blata u koji se ubaci slama pa se gazi ceo dan dok se ne napravi masa koja se stavlja u kalupe i suši. Koristi se za pravljene ograda, štala, a i kuća. Slama bode, noge su u ranama, jedva čupaš noge iz blata i duša je u nosu, a radi se od sabajle, pa dok padne mrak. Dan dug, letnji. Moj otac je jedva preživeo taj prvi dan, ali usledio je i drugi, treći…

    “Tata, pa dokle će da pravimo tuglu? Da nećes kineski zid da praviš?

    “Sinko, će pravimo sve dok ne upišeš mašinsku školu ! Će gu praviš cel život, ako se ne ispišeš iz onuj školu za glupi avgusti!

     Ćale se ispisao i ispričao mi je ovu priču posle moje odluke da se bavim glumom i svim onim što ona podrazumeva.

      Deda je kao i moj otac prerano otišao, ali znam da protiv moje odluke ne bi imao ništa jer unuče se najviše voli. Još ako je prvo, pa muško.

Dragoslav Gile Branković

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*