SAŠA VUKOJEVIĆ, BICIKLISTA I SILOM PRILIKA MARATONAC

LESKOVAC

 

Na nedavno održanom Beogradskom maratonu ponovo je učestvovao i Leskovčanin Saša Vukojević. Ovo je njegovo šesto učešće, a do sada je pet puta trčao polumaraton, dok je jednom, 2013. godine, uspeo da istrči i čitavu maratonsku stazu, svih 42 kilometara za pet sati osam minuta i još koji sekund preko. Dodamo li tome i četiri učešća na niškom polumaratonu, dolazimo do ozbiljnog broja od deset zvaničnih trka.
-Kada sam istrčao čitav maraton nisam imao sreće sa vremenskim uslovima, bilo je mnogo vruće. Da sam trčao 2015. bilo bi mnogo lakše, jer je padala kiša i bilo je baš prijatno za trčanje. Ove godine je bilo kao da trčim kroz frižider, hladno vreme, a onda kad trčiš preko mosta duva vetar, hoće da te baci s mosta. A dvaput se prelazi preko mostova, preko Brankovog i onog sa pilonima, pa vidite kako je…- opisuje Saša.
Ove godine je staza promenjena, jer je cilj svih maratona da se kroz trku pokaže i grad. Saša je 2012. godine pisao organizatorima i predlagao da u stazu uključe i najnoviji izgrađeni most.
-Odgovorili su mi da je to jako problematično, jer mora da se vrše merenja staze, akreditovanje, zatim tu je organizacija same trke, promenjen režim saobraćaja, ali na kraju je ipak i taj most uključen u stazu. Ove godine se startovalo kod crkve Svetog Marka. Na startu profesionalci, njih dvadesetak, možda i 50 stanu u prvi red, a iza njih je kao živi zid obezbeđenje. Kad se da znak za start oni u trenutku istrče nekih sto metara, sa njima krene i obezbeđenje, a onda svi mi ostali… Sam taj start je kao neki levak, ljudi kroz start prolaze po par minuta. E, sad, pošto se čipovano meri vreme, odnosno svakom ponaosob, onda nema nikakve veze da li ste vi krenuli odmah ili ste u nekoj grupi na kraju… Ja nekako volim da se guram, startovao sam ove godine među prvih hiljadu, čak se i vidim u tv izveštajima, – uz smeh pojašnjava Saša.
Takav start po njemu ima svojih prednosti, jer te ostali polako pristižu.
-Iako polako propadaš u plasmanu, uvek imaš nekog ko trči pored tebe. Ako startuješ među poslednjima onda vrlo brzo ostaneš sam. E, sad, ako želiš da zaista nešto uradiš, odnosno da kao ja istrčiš do cilja, onda je jako bitno da imaš nekog pored sebe. Mentalno si fokusiran da držiš tempo, skoncentrisan si na to i trudiš se da izdržiš.-
Kad govorimo o ciljevima, nameće se i pitanje koji je cilj nekoga, kao što je Saša, da u 41-oj godini počne da trči zvanične (polu)maratone. Njemu je cilj bio da istrči polumaraton u Beogradu za manje od dva sata, što mu uopšte nije bilo lako.
-Uspeo sam u tome tek iz četvrtog puta! Trebalo mi je oko sat i 55 minuta. Inače, inicijalno sam biciklista, to je neki moj sport kojim se bavim. Na žalost, biciklističkih trka za drumske vozače amatere nema. Zato su ljudi koji se bave drumskim biciklizmom otišli u mauntin-bajk, jer je lakše napraviti takvu trku. Zatvoriš jedno brdo, obeležiš stazu i nikom ne smetaš. Da bi vozio drumsku trku moraš da zatvoriš ili grad ili neki auto-put, a to se kod nas ne radi odavno. Onda je meni bilo zanimljivo da učestvujem u nekom zvaničnom takmičenju, a kako imamo maraton, eto mene tamo. Ja sam imao tri cilja kad sam krenuo sa ovim. Prva dva sam već pomenuo, istrčao sam maraton i polumaraton za manje od dva sata, a treći cilj je bio da još nekog ubedim da pokuša ovo. Uspeo sam dvojicu da „navučem“ na maraton. Tako da sam sve ciljeve ispunio, kao, npr. Đoković sada. Ispuniš ciljeve i možeš da se zezaš.-
Šalu, na stranu, ali gledajući razne maratonske trke na televiziji, vidimo da je to izuzetan napor čak i za utrenirane sportiste. Kako neko ko je rekreativac pamti svoj istrčani maraton?
-Sećam se svega do 33 kilometara, do tada je sve bilo u redu, – kaže Saša i dodaje da je onda počelo da biva veoma, veoma opasno…

 


-Čak mislim da sam nekih 5-6 kilometara samo prohodao, a onda sam opet nastavio da trčim i tako prošao kroz cilj! Inače, kad sam došao do cilja, pored mene je bio još jedan Beograđanin, a nakon nas je pristiglo još desetak ljudi, tako da nisam bio poslednji. Mada, realno, tu zaista nije bitno koji si, makar meni, mnogo više znači da uspeš u tome… Da pokažeš prvenstveno sebi da možeš u onom u čemu si naumio. Ja sam kondiciju održavao prvenstveno biciklizmom. Inače, od polumaratona 2016. do ovog u 2017. sam pretrčao bukvalno NULA metara! Na točkovima imam oko 6000 kilometara, što opet nije nešto! Ja svima koji me pitaju za savet kažem da uopšte nije bitno da trče, važno je da se hoda. Hodanje je prirodno stanje organizma, trčanje je nenormalno, jer je to niz skokova, i ona nastaju problemi sa zglobovima, pogotovu ako si stariji ili imaš višak kilograma. Hodanje je najbezopasniji sport, ja sam se tako spremao za ovogodišnju trku. Izvedem ćerku u park i dok se ona igra sa ostalom decom ja šetam kroz park…-
Bilo je, ipak, i koliko toliko ozbiljnijih treninga, tačnije priprema za maraton, priznaje Saša.
-Ja sam tada znao da trčim skoro svako veče po deset kilometara po naselju. Minus 5, 10 je bilo, ja otrčim do fabrike „Zdravlje“, pa nazad do Hemijske škole, zaleđene barice, ljudi na parkingu skidaju led sa šoferki na kolima, ja dolazim kući, a žena mi kaže „Imaš led na leđima!“ Nisam ni primetio da mi se nahvatao led! E, tada, kada sam trčao maraton, ja sam istrčao oko 700 kilometara u tim mojim zimskim večernjim trčanjima. Kad sam, pre početka trke u Beogradu, rekao koliko sam istrčao u, kao nekim pripremama, svi su me pogledali u čudu i pitali me šta ja uopšte tražim ovde? Međutim, sve je ispalo kako treba, te ljude sam kasnije sretao po stazi, malo smo trčali zajedno, malo hodali, ali na kraju smo završili trku, što je glavni cilj. Inače, tvrdim da svako za godinu dana može da se spremi i istrči polumaraton, jer tih dva, dva i po sata je neko uobičajeno vreme. Ja sam najbolji primer za to. Meni je bilo zanimljivo da vidim da li je to uopšte moguće. Jesam prevezao na hiljade kilometara biciklom, ali sam želeo da probam da vidim koliko mogu bez sprave kao što je bicikl da nešto uradim.-
Pošto biciklističkih trka, barem za sada, još uvek nema za rekreativce, Saši ostaju trčanje.
-Meni trčanje više nije interesantno. Ove godine sam došao jer je bio 30., jubilarni maraton. Meni bio deseti, takođe jubilej. Samo trčanje je interesantno, ima ljudi koji stoje i navijaju sa strane, pozdravljaš se sa decom u prolazu… Pred samu trku sam mislio da mi je to poslednji put da trčim, ali već posle pet kilometara sam potpuno promenio mišljenje. Neverovatan je to osećaj, verovatno hemija i adrenalin urade svoje, tako da više nisam siguran da li je to bilo poslednji put. Mada, koliko vidim Novi Sad, Kragujevac, Vranje, Jagodina imaju svoje polumaratone, tako da verujem da je pitanje dana kad će i Leskovac da obnovi svoj polumaraton koji se održavao za vreme Kulturnog leta. E, u tom slučaju, kad dođe maraton u moj grad, pa ko će da trči ako neću ja?

Ivan Spirić

Saša Vukojević kaže da je njegova krilatica „Volim sve što je teško, ali nije opasno“.
-Maraton je težak, ali objektivno nije opasan, ne možeš da se povrediš kao u nekom ekstremnom sportu. Na mene ne računajte u nekim skakanjima s litica, nekom prevrtanju, štajaznam, ali biciklizam, trčanje, eto mene odmah!

 

ЛЕСКОВАЦ

На недавно одржаном Београдском маратону поново је учествовао и Лесковчанин Саша Вукојевић. Ово је његово шесто учешће, а до сада је пет пута трчао полумаратон, док је једном, 2013. године, успео да истрчи и читаву маратонску стазу, свих 42 километара за пет сати осам минута и још који секунд преко. Додамо ли томе и четири учешћа на нишком полумаратону, долазимо до озбиљног броја од десет званичних трка.
-Када сам истрчао читав маратон нисам имао среће са временским условима, било је много вруће. Да сам трчао 2015. било би много лакше, јер је падала киша и било је баш пријатно за трчање. Ове године је било као да трчим кроз фрижидер, хладно време, а онда кад трчиш преко моста дува ветар, хоће да те баци с моста. А двапут се прелази преко мостова, преко Бранковог и оног са пилонима, па видите како је…- описује Саша.
Ове године је стаза промењена, јер је циљ свих маратона да се кроз трку покаже и град. Саша је 2012. године писао организаторима и предлагао да у стазу укључе и најновији изграђени мост.
-Одговорили су ми да је то јако проблематично, јер мора да се врше мерења стазе, акредитовање, затим ту је организација саме трке, промењен режим саобраћаја, али на крају је ипак и тај мост укључен у стазу. Ове године се стартовало код цркве Светог Марка. На старту професионалци, њих двадесетак, можда и 50 стану у први ред, а иза њих је као живи зид обезбеђење. Кад се да знак за старт они у тренутку истрче неких сто метара, са њима крене и обезбеђење, а онда сви ми остали… Сам тај старт је као неки левак, људи кроз старт пролазе по пар минута. Е, сад, пошто се чиповано мери време, односно сваком понаособ, онда нема никакве везе да ли сте ви кренули одмах или сте у некој групи на крају… Ја некако волим да се гурам, стартовао сам ове године међу првих хиљаду, чак се и видим у тв извештајима, – уз смех појашњава Саша.
Такав старт по њему има својих предности, јер те остали полако пристижу.
-Иако полако пропадаш у пласману, увек имаш неког ко трчи поред тебе. Ако стартујеш међу последњима онда врло брзо останеш сам. Е, сад, ако желиш да заиста нешто урадиш, односно да као ја истрчиш до циља, онда је јако битно да имаш неког поред себе. Ментално си фокусиран да држиш темпо, сконцентрисан си на то и трудиш се да издржиш.-
Кад говоримо о циљевима, намеће се и питање који је циљ некога, као што је Саша, да у 41-ој години почне да трчи званичне (полу)маратоне. Њему је циљ био да истрчи полумаратон у Београду за мање од два сата, што му уопште није било лако.
-Успео сам у томе тек из четвртог пута! Требало ми је око сат и 55 минута. Иначе, иницијално сам бициклиста, то је неки мој спорт којим се бавим. На жалост, бициклистичких трка за друмске возаче аматере нема. Зато су људи који се баве друмским бициклизмом отишли у маунтин-бајк, јер је лакше направити такву трку. Затвориш једно брдо, обележиш стазу и ником не сметаш. Да би возио друмску трку мораш да затвориш или град или неки ауто-пут, а то се код нас не ради одавно. Онда је мени било занимљиво да учествујем у неком званичном такмичењу, а како имамо маратон, ето мене тамо. Ја сам имао три циља кад сам кренуо са овим. Прва два сам већ поменуо, истрчао сам маратон и полумаратон за мање од два сата, а трећи циљ је био да још неког убедим да покуша ово. Успео сам двојицу да „навучем“ на маратон. Тако да сам све циљеве испунио, као, нпр. Ђоковић сада. Испуниш циљеве и можеш да се зезаш.-
Шалу, на страну, али гледајући разне маратонске трке на телевизији, видимо да је то изузетан напор чак и за утрениране спортисте. Како неко ко је рекреативац памти свој истрчани маратон?
-Сећам се свега до 33 километара, до тада је све било у реду, – каже Саша и додаје да је онда почело да бива веома, веома опасно…
-Чак мислим да сам неких 5-6 километара само проходао, а онда сам опет наставио да трчим и тако прошао кроз циљ! Иначе, кад сам дошао до циља, поред мене је био још један Београђанин, а након нас је пристигло још десетак људи, тако да нисам био последњи. Мада, реално, ту заиста није битно који си, макар мени, много више значи да успеш у томе… Да покажеш првенствено себи да можеш у оном у чему си наумио. Ја сам кондицију одржавао првенствено бициклизмом. Иначе, од полумаратона 2016. до овог у 2017. сам претрчао буквално НУЛА метара! На точковима имам око 6000 километара, што опет није нешто! Ја свима који ме питају за савет кажем да уопште није битно да трче, важно је да се хода. Ходање је природно стање организма, трчање је ненормално, јер је то низ скокова, и она настају проблеми са зглобовима, поготову ако си старији или имаш вишак килограма. Ходање је најбезопаснији спорт, ја сам се тако спремао за овогодишњу трку. Изведем ћерку у парк и док се она игра са осталом децом ја шетам кроз парк…-
Било је, ипак, и колико толико озбиљнијих тренинга, тачније припрема за маратон, признаје Саша.
-Ја сам тада знао да трчим скоро свако вече по десет километара по насељу. Минус 5, 10 је било, ја отрчим до фабрике „Здравље“, па назад до Хемијске школе, залеђене барице, људи на паркингу скидају лед са шоферки на колима, ја долазим кући, а жена ми каже „Имаш лед на леђима!“ Нисам ни приметио да ми се нахватао лед! Е, тада, када сам трчао маратон, ја сам истрчао око 700 километара у тим мојим зимским вечерњим трчањима. Кад сам, пре почетка трке у Београду, рекао колико сам истрчао у, као неким припремама, сви су ме погледали у чуду и питали ме шта ја уопште тражим овде? Међутим, све је испало како треба, те људе сам касније сретао по стази, мало смо трчали заједно, мало ходали, али на крају смо завршили трку, што је главни циљ. Иначе, тврдим да свако за годину дана може да се спреми и истрчи полумаратон, јер тих два, два и по сата је неко уобичајено време. Ја сам најбољи пример за то. Мени је било занимљиво да видим да ли је то уопште могуће. Јесам превезао на хиљаде километара бициклом, али сам желео да пробам да видим колико могу без справе као што је бицикл да нешто урадим.-
Пошто бициклистичких трка, барем за сада, још увек нема за рекреативце, Саши остају трчање.
-Мени трчање више није интересантно. Ове године сам дошао јер је био 30., јубиларни маратон. Мени био десети, такође јубилеј. Само трчање је интересантно, има људи који стоје и навијају са стране, поздрављаш се са децом у пролазу… Пред саму трку сам мислио да ми је то последњи пут да трчим, али већ после пет километара сам потпуно променио мишљење. Невероватан је то осећај, вероватно хемија и адреналин ураде своје, тако да више нисам сигуран да ли је то било последњи пут. Мада, колико видим Нови Сад, Крагујевац, Врање, Јагодина имају своје полумаратоне, тако да верујем да је питање дана кад ће и Лесковац да обнови свој полумаратон који се одржавао за време Културног лета. Е, у том случају, кад дође маратон у мој град, па ко ће да трчи ако нећу ја?

Иван Спирић

 

: Саша Вукојевић каже да је његова крилатица „Волим све што је тешко, али није опасно“.
-Маратон је тежак, али објективно није опасан, не можеш да се повредиш као у неком екстремном спорту. На мене не рачунајте у неким скакањима с литица, неком превртању, штајазнам, али бициклизам, трчање, ето мене одмах!

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*