Oslobodjenje

LESKOVAC

Kada su rasporeno i mlitavo telo Nikole Skobaljića skinuli sa hrapavog kolca, dvojici Turaka se učini da još živosti ima u očima strašnog ratnika. Nabrekle i krvave, one su bacale pogled u daljine nedokučive svakom. Tamo, kroz kameniti kanjon Vučjanke, među brda, prema ravnici. Ka mučenom nebu, hladnom i tihom. U planinsko predvečerje te 1454. godine, ubijen je najveći leskovački junak od starine. Čamov kolac je pogodio tamo gde treba, u srce nezavisnosti Dubočice. Četiri duga veka će proći, pre no što usledi svitanje jedne nove, slobodne zore.

Ko je gledao ovo tursko beganje po jasnoj mesečini i snegu, nije znao šta bi pre, ili da žali žene i decu čiji lelek prolamaše vazduh ili da se sveti petovekovnom neprijatelju, koji je tako srpsku decu i žene u roblje terao, nemilostivo gonio i mučio.” -behu ovo reči čuvenog Leskovčanina, učitelja Josifa Kostića, svedoka događaja koji su označili novi početak.

Decembra 1877. godine, 11. po starom, odnosno 24. po novom kalendaru, nakon vekova ropstva, Leskovčani su napokon mogli reći da žive u slobodnom gradu. To se nije desilo iznenada, nije se radilo o spletu srećnih okolnosti, istina, ni o dugotrajnoj i organizovanoj borbi naših predaka. Razloge zbog kojih je ujedinjenje sa ondašnjom Srbijom, u tom trenutku bilo realnije nego ikada ranije, treba tražiti u promenama širih razmera i na drugim prostorima.

Osmanska imperija je već dosta dugo nosila neslavni nadimak „bolesnika na Bosforu“. Kao i pređašnje, Vizantijsko carstvo, tako je i zemlja Turaka, teritorijalni sukcesor Romeja, upala u državničku krizu. Pokoreni narodi su u trzavicama u Porti videli šansu da se bore za svoju stvar. Kao što je poznato, Srbi su tokom čitavog devetnaestog veka težili stvaranju nezavisne države. Raspoloženje za organizovanu borbu je podgrejano u godinama nakon austrijsko-turskog rata (1788-1791.), u kome su Srbi masovno učestvovali. Podignut je Prvi, a ubrzo i Drugi ustanak. Pod vođstvom Karađorđa Petrovića i Miloša Obrenovića, nemilosrdnošću prvog i perfidnošću drugog, stvoreni su uslovi za rađanje novovekovne Srbije. Napori da se to i desi, nisu bili samo vojne prirode. Radilo se o kontinuiranom procesu vaganja, premeravanja, nagodbi i pregovaranja između srpskih i turskih glavešina.

Koristeći stagnativnu putanju Osmanlija i podršku, čas Rusa, čas Austrijanaca, Srbi su polako, ali sigurno napredovali ka zacrtanom cilju. Međutim, iako oslabljeni unutrašnjim trzavicama, Turci su i dalje bili relevantan faktor na Balkanu. Nisu želeli da se lako odreknu teritorija na koje su polagali pravo već vekovima. U tome su imali podršku tadašnjeg hegemona, Engleske, koja je u prisustvu Turske na Balkanu videla poligon za ostvarenje svojih ciljeva, kao i svojevrsni štit od ruskog uticaja na ovim prostorima. Zato su Englezi prolongirali trajanje već oronulog Osmanskog carstva. Kako bilo, Otomani su i dalje bili tu. Zbog te činjenice, uz evidentno divergentne interese porobljenih naroda, bilo je za očekivati da dođe do kolizije. Ona je svoju manifestnu dimenziju imala u Velikoj istočnoj krizi. Ustankom u Hercegovini 1875., a kasnije i u Bosni, otpočela je borba srpskih seljaka, motivisana kako socijalnim, tako i nacionalnim porivima. Siromaštvo, nezavidan položaj diktiran prirodom feudalnog poretka unutar turskog carstva, kao i želja za integracijom sa maticom (Srbijom), bili su faktori koji su uslovili postupanje Srba sa one strane Drine.

Srbija, na čelu sa Milanom Obrenovićem, nije bila spremna za rat. Još uvek u vazalnom odnosu prema Porti, kneževina je u slučaju poraza u ratu mogla ostati bez teško izvojevane autonomije. Kolebanje je trajalo godinu dana. Ipak, Srbija je, u savezu sa Crnom Gorom ušla u rat protiv Turaka 29. juna 1876. godine. Strateški cilj je bio oslobađanje Niša i Kosova, a ratni plan je podrazumevao podelu srpske vojske na četiri divizije: moravsku, timočku, drinsku i ibarsku. Nešto više od 124 hiljada vojnika, uglavnom narodne vojske, bilo je pod komandom generala Černjejeva, pukovnika Milojka Lešjanina, generala Ranka Alimpića i generala Franje Zaha. Naizgled brojna i konkurentna, vojna sila kneževine Srbije ipak nije bila istog ranga kao turska. Bila je inferiorna po kvalitetu ljudstva i naoružanja. Vojnu pomoć su srpskim vojnicima pružili ruski dobrovoljci, njih oko tri i po hiljade. Na njihovom čelu se nalazio spomenuti general Černjejev, koji je ujedno bio glavnokomandujući oficir celokupne vojske. Akcije tako sastavljene oružane formacije su pokazale ograničenost dometa- pretrpljeni su porazi kod Bijeljine i Velikog Izvora. U protivudaru Turaka pali su Knjaževac i Zaječar, a na Šumatovcu su Srbi odbijeni. U međuvremenu je sklopljen ugovor u Rajhsštatu, kojim su Rusija i Austro-Ugarska dogovorile da Srbija i Crna Gora, saveznici u ratu protiv Turaka, mogu da se šire samo u pravcu Novopazarskog sandžaka, ne i prema Bosni i Hercegovini, jer je ta oblast bila ustupljena Austrijancima. Sporazum je garantovao da će, ukoliko budu poražene u ratu, Srbija i Crna Gora ostati u granicama od pre sukoba.

Na Tursku je vršen pritisak da obustavi neprijateljstva sa Srbijom. Međutim, nakon bitke kod Kreveta, gde su Srbi postigli delimičan uspeh, Turci su prešli u kontraofanzivu i osvojili Veliki Šiljegovac i Đunis u oktobru 1876., te su pokorili celu Istočnu Srbiju. Ultimatum Rusije upućen Turskoj je spasao Srbe totalnog poraza, te je prvi deo rata završen 28. februara 1877. godine. Svega par meseci kasnije, Rusi su objavili rat Osmanlijama (24. aprila), prešli Dunav, ali su zastali u borbama za Plevnu. Srbi su zakasnili sa objavom rata, i to su učinili tek 13. decembra 1877. U drugi deo rata, srpska vojska je ušla bez ruskih dobrovoljaca. Komandovao je Sava Grujić, a vojska je podeljena na pet korpusa, usmerenih prema istoku i jugoistoku.

Jedan korpus srpske vojske je 15. decembra 1877. godine ušao u Prokuplje. Ovo naselje ne beše branjeno, jer su Turci pred srpskom vojskom pobegli u Leskovac, šireći na taj način paniku i među leskovačkim Turcima. Otpočeo je egzodus turskog življa iz Leskovca, kao što je na slikovit način opisao pomenuti Josif  Kostić. Međutim, i pored toga što su se ubrzano iseljavali iz varoši, Turci behu željni plena. Nisu želeli da kasabu, koja im beše slatko konačište u minulim stolećima, napuste praznih šaka. Zato su, do zuba naoružani i teškom sudbinom opterećeni, išli od kuće do kuće, vršeći razbojništva, pljačkajući što se opljačkati može i tovareći otete stvari na volovske zaprege. Strahujući od odmazde surovije vrste, Leskovčani počeše da se naoružavaju i grupišu. U prvom talasu seobe, tokom noći 20. decembra,  izašle su žene sa decom, a tokom jutra narednog dana, grad napustiše i drugi, tako da bilans turskih porodica koje živehu unutar Leskovca beše oko šezdeset. Behu to oni koji nisu imali materijalna sredstva za tako delikatan čin kakav je seoba. Uplašeni, ovi Turci tražiše zaštitu od Leskovčana, koji opet behu nesigurni, jer su strahovali od turskog napada sa juga. Zbog te “ravnoteže straha”, Srbi i Turci se dogovoriše da stvore privremenu upravu u kojoj bi bili jednako zastupljeni i Leskovčani i Turci (po četvorica), čiji bi zadatak bio održavanje reda u varoši. Tu saradnju ovekovečiše sporazumom, po kome bi se međusobno štitili bilo od srpske, bilo od turske vojske, u zavisnosti od toga koja prva uđe u grad.

Otprilike u to vreme, Leskovčani poslaše i delegaciju kod srpske vojske, koja se nakon trijumfalnog zauzeća Prokuplja nalazila kod sela Kočane. Ta delegacija se sastade sa jednim od oficira, Nikolom Rašićem, kome su preneli impresije o stanju u Leskovcu i okolini, te zatražiše da jedan odred srpske vojske krene prema varoši. Da bi dodatno potkrepio svoja znanja o situaciji u kasabi, Rašić je po Leskovčanima koji su bili u delegaciji, pratio pismo namenjeno leskovačkim velikašima i prvacima, gde se podrobnije raspitivao o aktuelnoj situaciji. Posle čitanja pisma, viđeniji Leskovčani, još uvek nesigurni u to kako će se ta problematična situacija završiti, ispitaše svoje sugrađane koji su bili u delegaciji o tome gde se nalazi i kolika je naša vojska. Jedan od izaslanika, koji je sa Rašićem sklopio dogovor, napravi ključan potez i reče da je sa severa srpska vojska pritisnula i da se samo čeka naredba da krene. Realno stanje ne beše takvo, i u okolini Pečenjevca beše stacionirana samo izvidnica. Na ovaj način ohrabreni, Leskovčani, nakon što poslaše pismo Rašiću u kome ga obaveštavaju da su Turci napustili grad, i da treba da dođe u Leskovac, pristupiše izradi srpskih trobojki, a bogami, behu vršene i pripreme za ustanak, da turskom dobu dođe kraj jednom za svagda.

U utorak, 24. decembra, kolonu malobrojnih konjanika je predvodio Nikola Rašić, dok su većinu “vojske” činili ustanici iz okolnih sela koji su nosili motke i druga primitivna, ali za eventualno nasilje pogodna sredstva. Tako sastavljena formacija je ušla u grad, praćena mnoštvom znatiželjnog naroda. Uz povike uzbuđenih ljudi, kod Odžaklije se zavijorila srpska zastava. Par meseci kasnije, odredbama San-Stefanskog sporazuma iz marta 1878. godine, kao deo Kneževine Srbije su priznati Niš i Leskovac. To je potvrđeno i na Berlinskom kongresu iz juna iste godine, kada je Kneževina Srbija stekla i zvaničnu nezavisnost.

Od onda, 24. decembar je datum koji je ostao zabeležen u istoriji Leskovca kao dan oslobođenja od turske vlasti. Leskovčani će u narednim danima rušiti amame i džamije, proširivaće ulice, gradiće tanje plotove na mestu negdašnjih arnautskih zidina. Od turske kasabe će stvoriti zanatski, a kasnije i industrijski centar. Napredovaće na svakom polju. Turska vremena će biti zaboravljena. Kao uspomena će ostati pokoje jelo, poneka fraza i čitavo sazvežđe iracionalnosti i zabluda. One će godinama kasnije mučiti neke nove generacije Leskovčana, na način tako prirodan i latentan, da će postati neraskidivo povezane sa duhom leskovačkih polja i bregova.

 

Aleksandar Stojanović

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*