Oj Trebinje, oj Trebinje, u čemu je tvoja magija?

NOVINAR „NOVE NAŠE REČI“ NA REPORTERSKO-VOJNIČKOM ZADATKU

 

• „Postoji grad u kome ste rođeni i koji se voli. A onda, posle 25 godina, shvatite da postoji i grad kojem pripadate. Trebinje…“ – Sava Pešić, marinac.

– Postrojavanje je ličilo na ono nekadašanje, pravo vojničko. Podoficir Stevčo Petkovski predao je raport oficiru Živoradu Miletiću, koji je izvršio smotru i pozdravio postrojene. Na njegovo „Drugovi vojnici zdravo“, kao nekad, zaorilo se pistom „Zdravo“, toliko jasno i glasno da su se i sami akteri začudili kako to dobro zvuči.

Šezdesetak bivših pripadnika mornaričke pešadije, koji su vojni rok služili u Trebinju, okupili su se ponovo u svojoj nekadašnjoj kasarni. Među njima je bilo i nekoliko njihovih saboraca koji su pripadali drugim vojnim formacijama, ali je svima bila zajednička želja da opet prošetaju Trebinjem, popiju piće pod platanima, u hotelu „Leotar“ ili u nekom od brojnih kafića. Skupu su prisustvovale i nekadašnje starešine. Svi oni su se najpre okupili u fejsbuk grupi, a tu se ubrzo rodila i ideja o sastanku.


Jedinstvenom zboru nekadašnjih marinaca, kojima je pripadao i vaš reporter, odazvali su se nekadašnji vojnici iz svih republika bivše Jugoslavije. Mnogi od njih danas žive i izvan ovih prostora, tako da su pojedini došli iz Austrije, Nemačke, Norveške, Italije, Rusije. Neki od njih su došli u Trebinje prvi put posle više decenija, a bilo je i onih koji su za ovaj grad u Hercegovini čuli prvi put kad su dobili poziv za vojsku. Svima je odavno bila želja da ponovo dođu i obiđu grad. Neki su to uradili, koristeći priliku kad letuju u obližnjem Dubrovniku, Herceg Novom, Budvi… Svi ističu jednu čudnu, magičnu stvar – srce brže zaigra kad se ponovo pojaviš posle par decenija… I tako, ponovo na jednom mestu Srbi, Hrvati, Mađari, Romi, Bošnjaci, Slovenci… Sa primetno više kilograma nego onomad! Što se kose tiče, ogromna većina je ispunjavala standarde pravila službe.


Postrojavanje je ličilo na ono nekadašanje, pravo vojničko. Podoficir Stevčo Petkovski predao je raport oficiru Živoradu Miletiću, koji je izvršio smotru i pozdravio postrojene. Na njegovo „Drugovi vojnici zdravo“, kao nekad, zaorilo se pistom „Zdravo“, toliko jasno i glasno da su se i sami akteri začudili kako to dobro zvuči. Petkovski, i sam jedan od organizatora skupa, kaže da je u Trebinju kao oficir službovao od 1985.-1992, kada je sa JNA napustio Trebinje.


-Iako sam ja napustio Trebinje, Trebinje nikad nije napustilo moje srce. U ono vreme bilo je teško, naporno, ali i divno biti vojnik. Kolektiv 472. mornaričke desantne pešadije je bio jak, međusobno vezan i zaista dostojan pravih marinaca.-
Danas penzionisani pukovnik Ekrem Devlić ističe i da se u ratu borio za Trebinje kao komandat trećeg bataljona i da je u tom ratu i ranjen, te da Trebinje i da hoće ne bi mogao da zaboravi.
-Svi su čuli za američke marince, ali, na žalost, za ove iz Trebinja niko nije čuo. Verujte da su ovi naši bili toliko spretni i dobro obučeni da su im njihove kolege iz Amerike mogle „skinuti kapu“. Mi smo od golobradih 19-ogodišnjih klinaca pravili ljude, oni su prvi put videli šta znači imati moć u rukama, susretali se sa brodovima, helikopterima, išli na teren na Grab, na Pelješac… Iz priča vidim da smo svi mi zaljubljeni u ovaj grad i da bi smo voleli da smo nastavili da živimo i radimo ovde. Meni je Trebinje, u koje sam došao 1984, uz Banja Luku i Karlovac jedan od najlepših gradova. Uostalom, oba deteta su mi ovde rođena.-


Najveću daljinu prešao je Goran Mitrović, rodom iz Užica, ali koji živi i radi u Sankt Petersburgu. Njegovo motiv da dođe bio je da opet vidi oficire i bivše drugove.
-Ja u Trebinje i inače dolazim svake godine kad letujem. Ujutru sam već u osam sati na kafi pod platanima.-
Najstariji među postrojenim bivšim vojnicima je Dragan Čugalj iz Rume. On pripada generaciji koja je prva došla u Trebinje, 1971. godine.
-Preselili smo se iz Dubrovnika. Trebinje se dosta menja, grad se povećava, ali mi se sviđa što je čist u odnosu na mnoge gradove koje sam posetio.-
U ime gradske uprave Trebinja marince je pozdravio Zoran Milošević, načelnik Odelenja za društvene delatnosti, i sam nekada pripadnik ove jedinice, koju je, kako je rekao krasilo jedinstvo, rad i red. On je dodao i da je Trebinje otvoren grad, koji želi da održava dobrosusedske odnose sa svima.
-Nama je najveća satisfakcija da ljudi ponovo dolaze i da žele da dođu u naš grad. Naša strateška grana privrede je turizam. Sećate se da je nekada postojao samo jedan hotel „Leotar“, sada ih ima 14 i grade se i novi.-


Neizbežno je i pitanje odnosa među nekadašnjim pripadnicima JNA, s obzirom na ratna dešavanja 90-ih.
-U jedinici je oduvek bilo svih nacionalnosti, tako je i na ovom okupljanju,- kaže Dejan Đorđević iz Beograda, jedan od organizatora, i dodaje „nas ne interesuje šta je bilo posle, kada je jedinica otišla iz Trebinja. Ja sam među poslednjima koji su to uradili, otišao sam 9. marta 1991. Ovde smo da se podsetimo na ono vreme kada smo svi bili kao jedan, da još jednom osetimo magiju Trebinja. Znam da bi došlo još više ljudi, ali neki jednostavno nisu hteli ili smeli da dođu, plašili su se šta sve može da se desi. Najbolji primer za to da su pogrešili je gomila klipova na fejsbuku, jutubu, koje smo okačili, posebno oni sa svečane večere uz muziku koju smo upriličili na kraju druženja. Već imamo komentare onih koji su se dvoumili gde priznaju da su pogrešili što nisu došli i obećanja da sigurno dolaze sledeće godine!-
Želja svih je upravo da ovaj vid okupljanja bude tradicionalan. Da se svake godine dođe i prodefiluje gradom na način kako je sada urađeno – najpre postrojavanje sa specifičnim majicama i kačketima, a onda šetnja i pozdrav meštanima. Takođe, bivši vojnici ističu još jednu lepu stvar – kasarna nije propala kao što se to dogodilo mnogim kasarnama. Ovde je izvršena prenamena i sada su u njoj policija, vatrogasci, Dom učenika i studenata. Na žalost, takvu sudbinu nije doživeo objekat koji svi pominju kao mesto gde su mnogo znoja prolili – 14 kilometara udaljen Grab. Tu se išlo na teren, vršilo gađanje, tamo se noćilo „na onom kamenju, svaka kost mi se iskrivila“. I, naravno, do tamo i nazad pešice pod punom ratnom opremom.

Ivan Spirić

 

“KRIVAC”

Jedan od najvećih „krivica“ za okupljanje bivših vojnika u Trebinju je Dejan Đorđević. On je mesecima okupljao ljude, ugovorao prevoz, smeštaj i hranu u Trebinju… Prolazio kroz razna stanja, od euforičnosti do razočarenja zbog otkazivanja i neozbiljnosti ljudi. Kako je to izgledalo najbolje opisuje njegova supruga Biljana:
-Naslušala sam se za ovih 26 godina, koliko smo zajedno, priča o Trebinju i njegovim doživljajima… Ja sam znala da postoji taj grad i tu se sva priča završavala. Međutim, on je toliko pričao, da mi je vremenom postalo interesantno da saznam i vidim kakav je to grad… Onda je krenula organizacija, nekoliko meseci je to trajalo. On je non-stop bio uz telefon, kompjuter, stalno ga neko cima, zove, što bi se reklo bio je potpuno zaluđen… Noću mu stižu poruke, on se budi, odgovara… Na kraju je predložio da idem i ja, ali se meni čitava ta priča toliko smučila, da mi nije padalo na pamet da to i uradim. Deca su insistirala da idem i ja, pa sam shvatila da je to jedinstvena prilika da vidim to Trebinje o kome mi je Dejan toliko pričao. Definitivno sam prelomila kad sam saznala i da će ići žene još nekih ljudi, pa ću ja da imam društvo dok oni po ko zna koji put prepričavaju svoje doživljaje iz vojske. Nisam se pokajala, stvarno je lepo, napunili smo baterije… Oduševljena sam, jedino sam očekivala malo manji grad od onoga što on jeste. Ljudi su opušteni, nekako je ono što bi mi rekli laganica…-
Dejan Đorđević kaže da mu je drago što je sve zavšeno kako treba.
-Sada nas je bilo 70-ak, ali je moja želja da nas bude nekoliko stotina, baš kao nekada… Realno, da nije bilo društvenih mreža i fejsbuka ne bi smo uspeli da se organizujemo. Sve je počelo sa grupom „Nađite svoje drugove iz JNA“, odakle smo se mi izdvojili kao, nazovimo to tako, usko specijalna grupa, grupa koja okuplja samo konkretan rod vojske. Međutim, kada smo krenuli u organizaciju skupa, nekoliko sličnih grupa nam je pomagalo u nalaženju ljudi, dogovorima… Zaista smo im zahvalni na tome. Priznajem da sam izgubio tonu živaca, par puta bio na korak da odustanem od svega, ali sada, kada smo uspeli da se okupimo drago mi je što je prošlo kako je prošlo. Zato ću narednih nedelju dana samo da spavam, a posle toga zna se – kreće organizacija novog okupljanja, jer se videlo da smo svi za to!-

MINUT ĆUTANJA

Skup je počeo minutom ćutanja za sve pripadnike brigade, vojnike i starešine koji su službovali u Trebinju koji više nisu među živima.

FILM

U Trebinju i u trebinjskoj kasarni 1988. godine sniman je film „Najbolji“ u kome su glumili Dragan Bjelogrlić, Danilo Lazović, Miodrag Krivokapić, Milena Dravić, Mia Begović, Branka Pujić, Dragan Jovanović… Filmska priča se odnosila na mladog oficira JNA kojem je prva služba bila u Trebinju, upravo među marincima. Naravno da je ondašnja vojska korišćena za pojedine scene filma. Jedan od tih vojnika je i Saša Jovanović, koji se rado seća tih nekih scena.
-Vidim se u nekim kadrovima na filmu, – kaže uz smeh, – kao ono kada vežbamo na pisti. Srećom, nije bilo mnogo dublova, pa nismo morali mnogo da se lomatamo vežbajući… Sećam se i kada je snimana scena kada se daje uzbuna. To obično bude u neko „gluvo“ doba noći, ali je ovde snimano čim je pao mrak. Mi smo stajali iza zgrade i trčali na pistu, ali u filmu izgleda kao da istrčavamo iz zgrade. U suštini, interesantno nam je bilo.-

KRV

Čitavo okupljanje imalo je i humanitarni karakter, jer je organizovana i akcija dobrovoljnog davanja krvi.

 

KOLEGE

Veče pred zvanično okupljanje, negde oko jedan posle ponoći. Prijatelj i ja se vraćamo iz grada, idemo na spavanje. Prolazimo kraj parka, a u njemu nekolicina naših, očigledno pod „gasom“, pevaju (dernjaju) se iz sveg glasa. Pedesetak metara dalje nas dvojicu zaustavlja policijska patrola. Stariji policijac nam želi dobro veče, pita nas jesmo li mi ovde zbog sutrašnjeg skupa bivših vojnika… Nas dvojica odgovaramo potvrdno i obojica očekujemo da nas čovek zamoli da kolegama kažemo da se stišaju, da ne prave probleme… Odakle ste, kad ste služili, pita nas on i dodaje:
-Ja sam iz Nevesinja, bio ovde kao vojnik 1990. Sad radim kao policajac u Trebinju, drago mi je da smo se upoznali, drago mi je da ste tu…-
Njegov kolega rođen 1995. Pogledamo ga sva trojica i upitamo:
-Je li, mali, ti nemaš pojma o čemu pričamo? Ništa ti nije jasno?
-Upravo tako!-
-Nek’ si nam živ i zdrav…

Neka Vaš komentar bude prvi

Objavi odgovor

Vaša adresa neće biti objavljena.


*