Kraj Petog oktobra

LESKOVAC

Ako se išta može zaključiti od letos, to je da je sa novom Vladom došao kraj Petog oktobra (sa velikim slovom). Tu činjenicu ne mogu odbraniti Dinkić i Ljajić, ni statistički ni svojom trajnošću, iako im je vidljivost u međuvremenu, znatno smanjena..
Tu činjenicu nepobitno treba prepoznati, prihvatiti i staviti u istorijski kontekst. Jednostavno, Petog oktobra više nema! Tim pre nema ni predpetooktobarskog perioda. Rasprava o istorijskim činjenicama samo zamagljuje sadašnji razum. A on je toliko zamagljen, da još nema suvislog odgovora u čemu mi to sada živimo. I neće ga biti ako se rasprava pristalica različitog istorijskog perioda Srbije nastavi.
Radi se o uzaludnoj raspravi jer prema konceptu „interaktivne teze“ (Daglasa Norta i Stiva Pejovića) društveni kontekst nikada nije isti da bi se mogao živeti ponovo na isti način. Jer, prema Nortu: „Mehanizmi primene, način na koji se primena izvodi, norme ponašanja i subjektivni modeli aktera nisu bili isti“. Prema Poperovom i Hajekovom metodu „pokušaja i greške“ društveni inženjering nije moguć, ali da se saplićemo oko istog kamena, to je već moguće. Jer ništa ne garantuje da se greške neće ponoviti. Ali, sada, po interaktivnoj tezi, ako je to za utehu, na drugačiji način. Rasprava pred i post petooktobaraca upravo mi liči na razgovor oko onog kamena o kojeg se stalno saplićemo.
Zato ovu raspravu treba konačno zaključiti vraćanjem velikog slova Petom oktobru. Iako oko toga neće biti lakog slaganja. Sa tim velikim slovom, on će postati konačno istorija, pa će ga možda i tadašnji i sadašnji protivnici lakše pustiti niz istorijsku padinu. A onda možemo da razmotrimo u čemu sada živimo, jer to je još uvek zagonetno.
Za Petim oktobrom ne treba žaliti. Za njim nisu žalili ni oni koji su ga najviše i najduže praktikovali. Eno ih još vode rasprave o odgovornosti za neuspeh. Ne Petog oktobra, odgovornosti za njihov neuspeh. Izgleda da je on odavno zaboravljen od njegovih protagonista.
Kada smo ovih dana ponovo čuli inauguracioni govor prvog Petooktobarskog premijera, postaje jasnije koliko je Peti oktobar istorijska vrednost i koliko su njegovi kasniji protagonisti uzalud tražili drugi izlaz. U stvari, radi se o jednoj realnoj istorijskoj činjenici – ni u vreme Memoranduma SANU, ni u vreme Petog oktobra, ova zemlja nije imala dovoljnu intelektualnu kritičnu masu da nađe pravo „načertanije“. Današnje rasprave, posle protraćene tri decenije, potvrđuju da takvu masu još nećemo formirati.

Jovica Cvetković