Dve vreće kostiju (3): Đavo iza braka, vreba

LESKOVAC

Povremene batine, česte prevare i konstantne uvrede. Time će Borko častiti svoju ženu, u očajničkoj potrebi da se osveti za duboki osećaj teskobe, koji ga pratiše, skoro od rođenja. Milunka će na mušku silu odvraćati ženskom inteligencijom, hladnim i ne tako hladnim besom, i beskompromisnim stavom, koji će biti pokoleban samo dva puta, za sve duge godine zajedničkog života.

Biće to trećeg dana Marijoline svadbe, kada familija Tasinih beše bogatija ne samo za zeta, već i za kćer Arsenovu. Tada će na Milunkinom skutu, Borko gorko plakati, pijan od šljivovice i tuge što joj ne mogaše podariti decu. Drugi put će tlo pod nogama ove tvrde žene, biti izmaknuto godinama kasnije, kada će joj se učiniti da se digoše magluštine sa ovoga sveta, jer joj je, iz susednog kreveta, takođe upišan i onemoćao, Borko rekao reči koje će ubiti i njega, a i nju, trideset i koji dan kasnije…

Ali, do toga ne dođe odjednom. Šezdeset jedna godina, deset meseci i šest dana. Toliko je prošlo od dana svadbe, kada se Tasa i Trajko, otac Borkov, dogovoriše da kuće vežu, do onih dana kada večna lovišta postadoše dom novim licima.

Tokom svih tih godina, malo stvari ostade na svom mestu. Ni stvari zemaljske, niti stvari božanske. Jedino prezir bračnih drugova, koji to, naizgled, behu mimo svoje volje. U beg od prinudne, svirepe stvarnosti, Milunka i Borko krenuše različitim stazama.

Za nju to beše mukotrpna svakodnevica, ispunjena radom od kojeg pucaju žuljevi na rukama, a stopala krvare u gumenim opancima. Pojenje stoke i kopanje kukuruza, nizanje duvana i berba krušaka, tezgarenje na pijaci i utovar sena: za Milunku, ne beše druge sudbine.

Jer, čovek za smislom traga na svoj način i na neujednačenim mestima.

A Milunkin način, beše mazohizam i trpljenje jednog promašenog života. Mržnja se uvuče u njeno srce. Razočarenje zbog dana koji bole kao počupani nokti, beše spremna da podeli sa svima, a dakako, sa Borkom.

Ovaj, beše sklon drugačijim navikama. Jarošću ispunjeno ponašanje prikrivaše slabost duha, što više puta, po vlastitim tabanima, oseti žena njegova. Bogami, osetiše i neke seoske familije, čije žene behu ponižene u vinogradskoj kolibi Borkovoj, izgrađenoj samo sa jednom namenom. Bludnik i raspikuća, beše spreman da nagon svoj sprovodi, neopterećen sramotom ni grehom.

O svim pojedinostima svog neverstva, pričaće, godinama kasnije, krezubom vilicom starog pokvarenjaka, svojoj ženi, spreman na sve da iglama proburazi sujetno srce jedne gadne žene.

Peripetije zagubljenog života, tenzija izazvana neskladom u karakterima i odsustvo poroda, sve to behu crtice oko kojih se vrteše dani neusaglašenog para. Kletvom bogova i neplodnošću partnera, bi odlučeno da svađama ne svedoče naslednici Milunkinog i Borkovog intelekta. O tome, otvoreno i ljudski, nikad ne bi reči u dugim časovima ćutanja, sem onog puta, kada uplakane oči Borkove, priznaše slabost.

Pored tinjajućeg animoziteta, koji među supružnicima postojaše, skoro od prvog dana svadbe, dugački dani i još duže noći, dovedoše i do situacija ne uvek, ni po svaku cenu, mučnih. On je znao da svake noći, u trenucima nesanice, pomno prati Milunkine pokrete, pokrivajući joj gola ramena, kada primeti da ćebe ide svojim putem.

Nikada se nije, za duga veka, sa svog dunđerisanja u Rusiji i Nemačkoj, vratio a da sa sobom nije nosio najfiniji jelek koji je um ovog prostog čoveka, mogao da nađe, kao dar za svoju suprugu. Ona se, pak, oduživala na jedini način na koji je znala. Kuvanjem pasulja sa slaninom ili pečenjem banice za prazilukom, tih naših đakonija na koje je retko ko ostao imun, a za koje je znala da su bliske srcu muževljevom.

Radili su to u potaji, kao, nehatno, toliko prirodno, da bi se čoveku učinilo da bi njihov brak imao savršenog smisla kada bi do kraja veka, ćutali i sprovodili svoje rituale pažnje. A pričali su, avaj, o pogrešnim stvarima. Kao što to često i biva. Vremenom, već oformljeni, tvrdokorni karakter dvoje osobenjaka, postaće još nepristupačniji za koju dobronamernu reč, koja dolaziše sa strane.

Nedostatak dece, opterećivaše ih na način, podmukao koliko i očigledan. Primetiše to i drugi.

Dara, žena Arsenova, beše jedna od onih našim majki od starine, izdržljivih u radu i istrajnih u bolu, spremna na žrtvu i brigu za sve i svakoga. Na njen savet, da nekog malca usvoje, da ih pod stare dane čuva, Borko odgovori zluradim osmehom bludnog sina, a Milunka, tinjajućom arogancijom jednog zatucanog uma,

“Zar tuđo kopilče da čuvam?!”

Istu tu rečenicu, u bunilu, ponavljaće i godinama kasnije, dok bude plakala u samoći, nemoćna da se samostalno hrani, stegnuta srca ali nepokolebljiva zbog svoje davnašnje odluke i zbog svoje pređašnje gluposti.

Život je tekao u ujednačenom ritmu seoske dokolice, od oranja do branja, od kopanja do tkanja, dani i godine ovog bračnog para postadoše homogeni u svom ritmu i svom ništavilu. Kolotečina bi prekinuta samo u par navrata – kada Borko svoj dunđerski zanat, ode da sprovede van granica Jugoslavije.

U Rusiju, pa u Švabiju. To činiše, ne toliko da bi zaradio ono što u ovdašnjim kombinatima ne bi u stanju, već iz jedne sasvim određene namere, koja beše poznata samo umu Milunkinom. Namera, koja će postati evidentna, godinama kasnije, kada joj sa vučijim osmehom, bude pričao avanture sa lakim ženama, u štrokavim mehanama ruskih varoši.

Tako je to bilo. Godine su prolazile, a sa njima i kraj jednog krvavog veka u vaskolikoj istoriji čovečanskoj. Starost je stigla na vrata svadljivih supružnika, iako su se oni, duhom osećali staro još decenijama ranije, kada im jedina svrha postade iščekivanje blagotvorne smrti, te alhemije koja briše svako zlo i svu patnju. To beše, ujedno i posledica večito zatucane, konzervativne sredine leskovačke, koja ima za cilj uniženje i slom životne radosti u svakome ko se drzne da žarom srca svoga prkosi idiotizmu retrogradnih ljudi. Život odnese i priče Milunkine porodice.

Tasu bog nauči poniznosti, tako što će sahraniti svoga Arsena, koga drevno proročanstvo stiže u vidu crnog bika, koji će ga ubiti na način besmislen koliko i ogavan. Iza ovog, tihog čoveka, kao gar crnih brkova i veđa koje se sastavljaše u pogled koji videše čovekove strahove kao u ogledalu, ostaće supruga Dara i kći Biljana.

Nakon njega, porodični aksesoar će postati siromašniji i za naočare, sada, oćelavelog, Branka. Taj, večito sebi sklon čovek, tajanstven i pokazaće se, korumpiran, stradaće od mača od koga je i živeo. Biće streljan za veleizdaju, ostavljajući svojim potomcima putokaz fukare, koji će, neki od njih, dosledno pratiti…

Marijolu će smrt snaći jednog zimskog dana, u fotelji kraj kubeta, dok sa pažnjom bude čitala priču o poludelom časovničaru, koji beše spreman i život da položi, samo da slomi zahuktali točak vremena, koji nas gazi redom, zatrpavajući živote, ali ne i uspomene.

Par godina nakon toga, isti taj točak će slomiti kičmu Tasinu, nakon što bude pao sa merdevina seoske crkve, rešen da u svojoj staračkoj samoći, zada odlučan udarac usudu. Istom onom gavranu, koji decenijama već, svojim zovom priziva kosača smrti, da u svoje obore pozove njegove voljene.

Neće u tome uspeti. Poći će putem ka katedralama predaka, u nadi očajnika da ga preko jezera usnulih duša, čeka spokoj jedne večne, zaboravljene zemlje, gde obitava njegova davno upokojena Mileva, i njegova, ne sasvim ohlađena, deca.

Ostade samo Milunka. Bogami, samo je ona znala koliko je puta u narednim godinama, poželela da to nije.

Nastaviće se…

Aleksandar Stojanović

Sve priče i eseje Aleksandra Stojanovića, možete pročitati u štampanom izdanju Nove Naše reči.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*