LESKOVAC
Najnoviji roman Svetolika Stankovića „Bivši ljudi“ (Presing, Mladenovac 2018) samo je još jednom, po ko zna koji put, potvrdio sposobnost ovog autora da o „malim stvarima i ljudima“ ispisuje delo stilom koji odlikuje samo odabrane, obrazovane, talentovane stvaraoce i istovremeno dobre znalce ne samo našeg jezika, nego i svetske literature, filozofije i umetnosti uopšte. Sam naslov knjige može biti shvaćen i kao metafora, ali i kao neka vrsta piščevog igrokaza koji upućuje na zaključak o prolaznosti ljudskih sudbina i duboko ukorenjenim shvatanjem pojedinaca da svojim delom mogu da nadžive – večnost.
Roman „Bivši ljudi“ (The former men), iako u sebi sadrži dosta biografskih slika, daleko je od obične autobiografije, koja se može pročitati u delima čak i tzv. „velikih pisaca“.
Posle izlaska knjige iz štampe, autor je napisao zanimljivu poruku: „Knjiga je pisana razumljivim jezikom i stilom, ali nije za čitanje pre spavanja. Na njenim stranicama videćete svu bedu i mizeriju ljudske pohlepe i gramzivosti, neutoljive želje za vlašću, privilegijama i bogatstvom. Otimačine i pljačke narodne imovine, od lažnih, elementarno nepismenih eksperata, definisane kao tranzicija, belodano su oslikane, u knjizi, kao zlo iz kojeg nam neće biti spasa skorih dana. Ne znam da li će iko pročitati ovu knjigu, ponosan sam na nju i srećan što sam je napisao. To je moj ljudski, intelektualni i ideološki testament. Sve ostalo, nebitno je.“
Više, verujemo iz skromnosti, rečena ocena autora da „ne zna da li će iko pročitati ovu knjigu“ bila je suvišna, jer je ona toliko dobra da se čita paživo držeći jednom rukom knjigu, drugom olovku. Autor je s pravom „ponosan na knjigu i srećan što je napisao“.
Čitajući roman „Bivši ljudi“ nailazili smo na jasne poruke, koje su ne samo lekovite i dovoljno slikovite da se nameću kao izdvojeni, filozofsko-literarni traktat o životu „običnih ljudi“ koji su dovoljno obdareni da, uz promišljanje o sebi i drugima, izreknu takve ocene koje nas nagone da idemo ili na brisane prostore samoće ili da se sklonimo među nepoznate prolaznike velegradskih četvrti. „Sve se pomenilo tako što je ostalo isto“ – samo je jedna od jasnih poruka „malog čoveka“, koji „ponekad i u izgoreloj kući skitnice nađe svoj dom!“
U centru pažnje ovog velikog romana (ne samo toliko po obimu, 271 strana), koliko po tematsko-literarnom okviru, je porodica Vladimira Milića, koga je autor poznavao „još od dečakih dana“. Kroz lik ovog piščevog junaka, koji će tragično završiti život, pisac je „gledao na svet i ljude širom otvorenih očiju“. U posebnom delu romana, autor će prelistavati Vladimirov „intelektualno-literarni dnevnik „Razgovor sa sobom, ljudima i vremenom“.
Ono što pri čitanju ovog romana, koji ima razuđen tok, izbija u prvi plan je autorov stil pisanja, posebno upečatljive slike i poređenja. Tako je „portirnica nalik kavezu za kanarince“, „lepota varljiva zavodnica“, „uspomene neiscrpno bogatstvo siromašnih“, „život zavodljivi pokvarenjak za kojim žudimo do poslednjeg daha, jer ume da bude neviđeno lep, ali isto tako i okrutan“.
Stanković opisuje ubedljivo „vreme iz doline plača i vreme, sadašnje i prošlo, kada je ponižena svaka misao koja nije zvanična“. Tu su krajnje zanimljive priče o „vremenu varki, neizvesnosti, strahova, laži i prevara“. Za njega je suton „zadavljen krupnim pahuljama snega“, a ovo – i neka druga, prolazna vremena – deo su teatra apsurda, jer je zavladala logika krda, šljama i ološa, najveći pad koji se može desiti jednom narodu. Za junaka romana bliska je Ničeova misao da „ponekad i vreme može da poludi“. Pojedini Stankovićevi junaci su „u godinama kada i najmanji povetarac može da ugasi sveću“. Piše Stanković sa dozom ironije, ali i prezirom o ambijentu za „ništaljude“ , o ukletosti nekih prostora i zgrada u kojima, sem ljudi i nesreća, u njima ne stanuje ništa drugo. Autor se, ne bez raloga, seća misli slikara Miće Popovića: „Najveća greška komunista bila je u tome što su mnogo pobedili.“
Jednu od najboljih poruka ove knjige izrekla je njegova baba Milika: „Zla se ne bojim, dobru se ne nadam.“ Glavnog junaka, a tu prepoznajemo autora, „sećanja, sećanja, sećanja… prokleta sećanja, ubiće me“. On, glavni junak, lako razaznaje „tajnu brzog bogaćenja“, jer, opet doznajemo, „para pljušti kao letnja provala oblaka“. Opet jedno jasno, lepo napisano poređenje da je „poštenje, kako bi rekao Sokrat, naše siromaštvo.“ U romanu, gde se govori o vremenu bez vremena i nade, „došao đavo po svoje, pa ne ume da ode“. Jer, videćemo iz sudbine porodice glavnog junaka, njegove supruge Divne i ćerke Zorane i Milene, svu tragičnost proteklih godina i decenija života u Srbiji. Iako je bila student generacije na pravnom fakultetu, za nju je pravi posao – neostvariva tvrđava. Svojom vrednoćom obradovaće roditelje i ćerka Zorana, koja je takođe bila student za primer. Nažalost, kao i većina porodica u osiromašonoj Srbiji, i ova doživljava lomove od kojih se poboljeva i očekuje kraj kao neka vrsta spasenja. Jer, kako autor lepo primećuje, „odlaganje problema je kao polazak na put u zimski suton kada se sprema oluja“.
Mnogi u vremenu kada preti nepogoda nisu uspeli da „pobede sebe“, jer, zaključuje jedan od junaka ovog odličnog romana, „budućnost Srbije je na groblju“ i u takvoj, gotovo bezizlaznoj situaciji, za jednog od junača ove kolektivne drame našega naroda „moja staza se sasvim suzila i skratila, pa mi je svejedno“.
Koliko je Stankovićev roman više nego dobar potvrđuje i niz izvanrednih, prelepo opisanih ocena-poređenja, popuno one da „suze mu kliznu niz obraz koji odavno liči na letnji ugarak posle dugotrajne suše“ ili kako „raskošna svetlost zasipa tek rođeni dan“. Tu je i predvna misao: „Duboka, gusta kao testo, tamna januarska noć, bez glasa.“ A opet, kako veli glavni junak romana Vladimir, koji se „uverio da je smrt jedina istina, a život samo kratkotrajna zabluda, san i senka koja nas vara“, kako piše u Bibliji.
Mogli bismo da nabrajamo još mnogo izvanrednih slika poput one o „zloslutnoj tišini“, o tome kako nema „nigde ljudskog glasa da probudi noć, mrak i samoću“. Ili, takođe tačnu, surovu istinu: „Od trenutka kada si se rodio , ti si zapisan u knjigu smrti.“
Vladimir Milić, dipl. maš. inženjer, junak ovog romana, 25. aprila 20… godine ispisao je poslednje reči pre nego što je „zakoračio u prazninu nepostojanja“. U beležnici formata obične đačke sveske, na oko šesedesetak stranica na kojoj je pisalo „Razgovor sa sobom, ljudima i vremenom“, ispisao je deo svoje stvarnosti, ali su tu i misli velikih pisaca, poučni za ovo i neka druga, bolja vremena.
Složio bih se ocenom recenzenta Jovice Stojanovića („Roman za budućnost“) da Stankovićev roman nije pisan za čitanje pred spavanje, jer ko ga tada čita san će mu biti noćna mora. Ovo štivo se čita u podne pri punoj svetlosti svesti, jer je reč o romanu sa tragičnim osećanjem svesti da čovek u kandžama politike ima mali manevarski prostor, osim onog u kojem se postaje „bivši čovek“ što je zlo koje, sa stanovišta moraliteta, gore ne može da se dogodi homo sapiensu.“
Roman razuđenog toka, sjajnih misli i divnih metafora, iznosi na „brisani prostor prošlih dana“ životopise više od stotinu ličnosti među kojima su mnoge stvarne, istinite, ali napisane tako da, iako nisu bukvalno prenete u roman, lako prepoznaju (Novož, Nadis, Danboš itd).
Ovaj Stankovićev roman pripada onim delima koja treba čitati pažljivo, promišljeno i, kako napisah, nikako bez olovke. Ovakva dela pripadaju odabranoj literaturi, a mogu ih stvoriti samo uporni, talentovani pisci, koji su u stanju da dopričaju nedopričano i kažu o svemu što drugi ne bi smeli ni da pomisle. U tome, osim drugih karakteristika, i autor ovog prikaza pronalazi jednu od najvećih vrednosti romana „Bivši ljudi“, koji po svim karakteristika daleko prevazilazi piščev zavičajni krug i pripada, nema sunje, odabranim delima savreme srpske književne radionice.
Danilo Kocić
Antrfile
Svetolik Stanković rođen je 5. januara 1945. godine u Babičkom, od oca Ilije i majke Ljubice. Živi u skladu sa svojom poezijom i neskladu sa vremenom u kojem se po zlu slučajno našao. Sve ostale podatke o sebi smatra beznačajnim. KNjIŽEVNI RAD: Poslednja luka (Udruženje pisaca opštine Leskovac 2003); Zaludna molitva (AMA, Leskovac 2007); Glasovi i senke iz „Dobre glave“ (Udruženje pisaca Leskovca, Medija centar Leskovac 2013). Poslednje putovanje Josifa Miljina, zbirka priča (Društvo za afirmaciju kulture „Presing“ – Mladenovac“ 2016), Sidonijin pogled, roman o Isidori Stanković, Društvo za afirmaciju kulture Presing 2017, „Bivši ljudi“ (Presing, Mladenovac 2018). Rad Svetolika Stankovića, jednog od najobrazovanijih i najboljih pisaca Leskovca, opširno je predstavljen u dvotomnoj studiji Danila Kocića „Leskovački pisci – tragovi i traganja“ (2016).
Danilo Kocić
Leave a Reply