Možda (ni)ste znali : VLASOTINČANIN VLADA ILIĆ GRADONAČELNIK BEOGRADA

 

VLASOTINCE

 

• Mladi i ambiciozni profesor vlasotinačke Gimnazije ,,Stevan Jakovljević”, Saša Z. Stanković, posle sedam godina napornog istraživačkog rada objavio je knjigu ,,Prvi moderni gradonačelnik Beograda”.
• Vlada Ilić (Vlasotince 6/19.septembra – 3.jula 1952.godine), bio je gradonačelnik Beograda od 10.januara 1935.godine do 13.septembra 1939.godine.
• Recezenti ove istorijske studije su doktori nauka Predrag J. Marković i Ivan M. Becić.

NNR: – Kako se rodila ideja da pišete o Vladi Iliću?
S. Stanković: Na inicijativu Vuka Bojovića, direktora Zoološkog vrta, a uz podršku tadašnjeg gradonačelnika Dragana Đilasa, Petrovdana 2009. godine postavljen je spomenik osnivaču Zološkog vrta, Vladi Iliću i najznačajnijem gradonačelniku međuratnog Beograda. Vest o ovom događaju pokrenula je kod mene interesovanje za Vladu Ilića, pogotovu kad sam saznao da je rođen u Vlasotincu. Tako sam krenuo grlom u jagode da istražujem život i delo svog zemljaka, jer nisam bio svestan koliko me posla čeka. Proučio sam nekoliko desetina hiljada stranica različitih tekstova: istorijske knjige, arhivske građe, kompletna štampa vezana za Ilića od 1935. do 1939. godine… Primera radi za 4,5 godine koliko je Ilić upravljao Beogradom izašlo je preko 1500 brojeva “Politike“, a pročitao sam svaki članak u kojem se on pominje. I posle sedam godina mukotrpnog rada završio sam monografiju.

 

NNR: – Otkud Ilićima toliko bogatstvo?
S. Stanković: Vlada je bio na vrhu poslovne imperije koju su stvorili njegov otac Kosta Mumdžija i petorica starije braće. Najbogatiji Vlasotinčanin 19. veka, Kosta Ilić Mumdžija, iskoristio je oslobođenje 1878.godine za kupovinu turskih poseda. On je prethodno stekao novac pravljenjem sveća i sapuna, zatim trgovinom i zelenašenjem. Akumulirani kapital Mumdžija će uložiti u tekstilnu industriju. On je prvo sa ortacima otvorio gajtanaru u selu Kozaru na teritoriji bivšeg Vlasotinačkog sreza. Kasnije će se vlasnici kozaračke gajtanare udružiti sa vlasnicima starije strojkovačke gajtanre i formiraće se prva leskovačka štofara, koje je nukleus ne samo tekstilne proizvodnje nego i čitave industrije u Leskovcu. Poslovni partneri prve leskovačke štofare postepeno će formirati nove samostalne fabrike, koje će biti najznačajniji izdanci Srpskog Mančestera. Upredo sa tim Kosta je svoje mlađe sinove slao u inostranstvo kao bi stekli neophodno obrazovanje za dalje razvijanje poslovanja. Najobrazovaniji i najmlađi bio je Vlada Ilić, koji je najpre završio Trgovačku akademiju u Beču, a potom Višu stručnu školu za tekstilnu industriju u nemačkom gradu Ahenu. Vlada po povratku iz Nemačke 1904. počinje da zastupa oca Kostu u pomenutoj prvoj leskovačkoj štofari, a već naredne godine prelazi u Beograd gde su otkupili fabriku štofa na Karaburmi. Vlada se oženio Olgom (Cicom) Jovanović, unukom čuvenog vojvođanskog veleposednika Lazara Dunđerskog, čime je povezan kapital najbogatijeg južnosrbijanaca i najbogatijeg Vojvođanina.

NNR: – Kako je Vlada Ilić postao gradonačelnik?
S. Stanković: On je stanovnik prestonice od 1905. godine, što znači da je bio 30 godina aktivan u privradi Beograda pre nego što će postati gradonačelnik. Venčani kum bio mu je kralj Aleksandar Karađorđević. Neki izvori navode kako je Vlada finansijski pomagao knezu Pavlu, dok ovaj nije bio na čelu države, što je doprinelo jačanju njihovog prijateljstva. Ubistvom kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju 1934. godine, knez Pavle će praktično postati prvi čovek Kraljevine Jugoslavije. Samo nekoliko meseci nakon ovog sudbonosnog događaja, Vlada Ilić postaje predsednik Opštine Beograd. Hitlerova invazija na Poljsku 1. septembra 1939. je početak Drugog svetskog rata, što je bio dovoljan signal Iliću da se povuče sa mesta gradonačelnika Beograda.

NNR: – Šta je to uradio za Beograd?
S. Stanković: Za vreme njegovog mandata prestonica je dobila Pančevački most, Zoološki vrt, Beogradski sajam, temelje Hrama Svetog Save, Vukov spomenik, desetak novih škola, Gradsku polikliniku, Dezinfekcioni zavod, Gradsku bolnicu, Polikliniku za kožne i venerične bolesti, Dom dečje zaštite u Zvečanskoj, Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj…

NNR: – Zašto se Ilića nazivate prvim modernim gradonačelnikom Beograda?
S. Stanković: Za vreme njegovog mandata počeo je da se upotrebljava Most kralja Aleksandra (Brankov most) preko kog je uspostavljena tramvajska veza sa Zemunom. Ilić je dovršio proces spajanja Zemuna sa Beogradom. Preko Pančevačkog mosta prestonica je bolje povezana sa Vojvodinom. Tada je otvoreno Sajmište kao ekonomski simbol velegrada na kojem je izlagalo 17 najrazvijenijih industrijskih zemalja. Prvi put se organizuje sajam automobila i vazduhoplovna izložba, prvi put na Balkanu se pojavila televizija na štandu Filipsa… Započeto je nasipanje savske obale kao pripreme za izgradnju Novog Beograda na kojem je planirano naselje za pola miliona ljudi. Zanimljivo je reći da tek tad po broju stanovnika Beograd prestigao Zagreb. Ukratko, on je postavio temelje evropskog Beograda kao jugoslovenske prestonice.

NNR: – Na internet portalima postoji rasprava da li je Vlada Ilić Vlasotinčanin ili Leskovčanin?
S. Stanković: Njegova porodica je ostavila neizbrisiv trag u Vlasotincu, Leskovcu, Beogradu i Banatu. Otac Kosta i njegovi sinovi rođeni su u Vlasotincu, gde su završili osnovnu školu, a kasnije zbog razvoja industrije prelaze prvo u Leskovac, a onda u Beograd. Kosta je najveći deo života proveo u Vlasotincu, a svi sinovi u Leskovcu, osim Vlade koji najduže živeo u Beogradu. Međutim, on u prestonici formira Udruženje Vlasotinčana (1928), a ne Leskovčana koje će nastati nekoliko godina kasnije. Ergelu u Hajdučici (Banat) sa najtrofejnijim konjima u Jugoslaviji naziva Vlasina, a jednu ždrebicu Vlasinka. Dok su njegova braća pomagala najviše ustanove u Leskovcu, Vlada daje najviše novca posle Beograda za Vlasotince. Dakle, Vlada Ilić se sam opredelio da bude Vlasotinčanin u Beogradu.

NNR: – A šta su njegova braća ostavila Leskovcu?
S. Stanković: Ako izuzmemo Blagoja koga su ubili Bugari u Prvom svetskom ratu, Mihajlo, Milan, Petar i Sotir su deo sebe utkali u razvoj Leskovca. Ako se zna da je Leskovac između dva svetska rata imao oko 5000 zaposlenih radnika, a Ilići su u četiri veće fabrike imali od 1000 do 1500 radnika, jasno je da onaj koji drži trećinu ukupno zaposlenih snažno utiče na društvo. Palata Sotira Ilića je najlepši stambeni objekat u Leskovcu pre Prvog svetskog rata. Najviše novca za izgradnju Saborne crkve Svete Trojice u Leskovcu dali su Ilići, a jedini uslov je bio da Petar bude sahranjen u porti crkve. Petrova supruga Jelena najveća je donatorka međuratnog Leskovca. Za svoja je dobročinstva, još za života, dobila je ulicu pored Ženske zanatske škole i Orden Svetog Save IV stepena. Iz istih razloga Jelena biva izabrana za doživotnu predsednicu Leskovačke ženske podružnice. Milan Ilić je prve dve godine finansirao Leskovački glasnik, a njegov bratanac Tihomir je bio vlasnik. O uticaju Glasnika najbolje govori sam tiraž od 2.000 primeraka i preko 1000 brojeva objavljenih od 1921 do 1941. godine.
NNR: – Šta se desilo sa Vladom Ilićem posle Drugog svetskog rata?
S. Stanković: Komunističke vlasti osuđuju Vladu Ilića na kaznu robije od deset godina i na konfiskaciju celokupne imovine, jer su njegove fabrike radile tokom rata. Tako je narednih skoro sedam godina proveo u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde su mu bivši radnici donosili pakete. Jedno vreme bio je kažnjen da čisti beogradske ulice. Bivšeg gradonačelnika od pogubljenja lično je spasio Vinston Čerčil, koji je intervenisao kod Josipa Broza Tita. Vlada Ilić biva pušten na slobodu krajem 1951. godine, ali ubrzo doživljava šlog i umire u mansardi svog rođaka, 3. jula 1952. Sahranu mu organizuju nekadašnji radnici. Supruga Olga je te godine od poniženja preživela prodavajući nakit, ali i zahvaljujući seljacima, koji su joj poklanjali hranu na pijaci kada bi je prepoznali. Okružni sud u Beogradu 20. februara 2009. donosi odluku o rehabilitaciji Vlade Ilića, a u obrazloženju piše: “Morao da bude proglašen narodnim neprijateljem da bi ta osuda bila osnov i opravdanje za državu, da preuzme njegovo bogatstvo“.

NNR: – Kakvi su planovi što se tiče promocija monografije?
S. Stanković: Kulturni centar Vlasotince kao izdavač zajedno sa lokalnom samoupravom pomaže mi da što više ljudi čuje za Ilića. Istoričari Predrag Marković, Ivan Becić i Srđan Cvetković od početka su uključeni u celu priču. Prva velika promocija biće oržana 15.juna u Vlasotincu, a onda u Leskovcu. Na inicijativu gradonačelnika Leskovca, Gorana Cvetanovića, dobio sam poziv iz Leskovačkog kulturnog centra, samo još treba usaglasiti termine. Za 22. jun zakazana je promocija u Zoološkom vrtu u Beogradu, kada se obeležava 65 godina od smrti Vlade Ilića. Inače, veliko je intersovanje u prestonici i svakodnevno dobijam pozive od naučnika, novinara, kulturnih radnika i običnih ljudi koje zanima istorija. Mislim da sazrelo vreme da preko Vlade Ilića probudimo interesovanje za ceo Jablanički okrug i da priča o prvom modernom gradonačelniku Beograda bude deo naše turističke ponude. Naš sugrađanin, Nebojša Ilić ,,Ilke” planira da snima film, a vlasotinački glumac Predrag Smiljković svakako će biti deo ekipe.
PREDUZEĆA U VLASNIŠTVU VLADE ILIĆA:
1. Gajtanara u selu Kozaru, 2. Prva leskovačka štofara, 3. Kudeljara u Leskovcu, 4.Fabrika vunenih tkanina Koste Ilića sinovi a.d. u Beogradu, 5. Fabrika platna u Beogradu, 6. Fabrika platna u Leskovcu, 7. Fabrika za izradu stolica „Vlada Ilić“ u Leskovcu, 8. Fabrika Hemikos a. d. u Beogradu, 9. Parni mlin Srbija u Skoplju, 10. Fabrika vunenog prediva i gajtana Kulića, Popovića i Ilića u Leskovcu, 11. Prva srpska fabrika konfekcije a.d. u Konaku, 12. Srpska fabrika tepiha Lazar Dunđerski a.d. u V. Bečkereku, 13. Prva srpska fabrika mreža a.d. u V. Bečkereku, 14.Fabrika vunenih tkanina Vuna d.d. u Karlovcu (Hrvatska), 15.Tekstilna industrija d.d. u Karlovcu 16. Hidrocentrala u Vlasotincu, 17. Ergela „Vlasina“ u Hajdučici.

NNR: – Da li ima negativnih komentara o Vlada Iliću?
S. Stanković: Postoji manjina koja robuje komunističkim predrsudama. Govoriti o međuratnom periodu kao „najcrnjem u istoriji Srbije“ deluje neozbiljno. Reč je o ljudima koji, nažalost, nisu spremni na dijalog. Koriste poluistine navodeći, tzv. „opančarsku aferu“ iz Prvog svetskog rata optužujući isključivo Vladu Ilića kao krivca. Oni ne žele da čuju da je Ilić jedan od desetak ljudi umešanih u aferu, među kojima je bilo ministra i njihovih rođaka, čak iza svega je, po komunističkim izvorima, bio i sam kralj Aleksandar Karađorđević. Ova i druge afere su u knjizi detaljno obrađene u poglavlju „Tamna strana kapitala“, tako da ništa nije zaboravljeno. Jedan od recenzenata knjige dr Predrag Marković, koji je i potpredsedik SPS-a, doslovno kaže „Stanković daje i kritička mišljenja o svom junaku, nije nekritični apologeta“. Ko zna biografiju bilo kog bogataša tipa Vlada Ilić, videće da im se neke stvari mogu zameriti. A to važi otkad je sveta i veka. Biogrfije bogatih nikad ne mogu biti „čiste“ kao biografije pojedinih umetnika ili naučnika, što ne znači da bogataši ne mogu učiniti i humana dela vredna pohvale i pamćenja – zaključuje Saša Stanković, autor knjige o najmodernijem gradonačelniku Beograda Vladi Iliću.

Vlastimir Stamenković

 


OSNOVAO ZOOLOŠKI VRT
Zoološki vrt je 11.jula 1936.godine od svojih para i na svom imanju osnovao Vlada Ilić. Tadašnji Zoološki vrt bio je dvostruko veći nego današnji i prostirao se sve do Nebojšine kule.
LAKO JE BILO BRANKU PEŠIĆU
Povodom izlaska knjige ,,Moderni gradonačelnik Beograda” Saša Z. Stanković gostovao je nedavno kod poznatog pisca i urednika televizije Hepi, Miomira Marića, i jednog trenutka povela se rasprava ,,da je najbolji gradonačelnik Beograda bio Branko Pešić”, na šta je kontraverzni Marić bez okolišanja rekao: ,,Ma kakav Branko Pešić, posle svega što sam saznao o Vladi Iliću, on je ne samo prvi moderni, već i najbolji gradonačelnik Beograda: Lako je bilo Branku Pešiću kada je iza svojih leđa imao Josipa Broza Tita”.

Neka Vaš komentar bude prvi

Objavi odgovor

Vaša adresa neće biti objavljena.


*