Zlatiborski “Rosuljci”

"Rosuljci": Milan Đokić i Miloš Stanković

VLASOTINCE

Srpska planinska lepotica Zlatibor je pravi prirodni božji dar zapadne Srbije, jer je krasi nesvakidašnja lepota živopisne prirode koja prosto mami mnogobrojne turiste da tokom čitave godine priušte sebi najlepše trenutke odmora u prirodi. Istoričari su zabeležili da se ogroman turistički potencijal počeo razvijati daleke 1893. godine posle posete tadašnjeg srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, koji je bio prosto fasciniran lepotom Zlatibora, tako da je danas ova turistička destinacija jedna od najatraktivnijih u našoj zemlji.
Ni malo lak put u razvoju imao je ovdašnji istoimeni fudbalski klub Zlatibor, koji je osnovan neposredno posle rata, tačnije 1945. godine. U bez malo osmovekovnom životu, ovaj fudbalski klub, uglavnom, se takmičio u nižim ligama fudbalske Srbije, da bi praktično vaskrsnuo u poslednjih nekoliko godina. Takmičarske 2018/2019.godine Zlatibor je postao član Prve lige Srbije, i u prvoj sezoni svog prvoligaškog bitisanja uspeo je da se plasira u samom vrhu tabele, tačnije bili su pozicionirani na šestom mestu.
Da je životni put najčešće nepredvidiv i nikada se ne zna gde se neko može u nekom poslu naći to su na svojoj koži osetili dvojica Vlasotinčana, koji su fudbalski rođeni “Rosuljci” našli svoj fudbalski dom upravo na Zlatiboru. A pre toga Miloš Stanković (1992.god.) i Milan Đokić (1997.god.) svoju fudbalsku karijeru započeli su u dresu vlasotinačkog srpskoligaša Vlasine. I sada umesto da su na fudbalskim terenima širom Srbije, oni su se, vratili kući, zbog korona virusa.

  • Nema fudbalskih utakmica, ovaj opasni virus urnisao je prosto fudbal. Bez obzira što nismo u trenažnom procesu i takmičarskom pogonu, mi treniramo svako za sebe u uslovima koji nisu u koliziji sa vanrednim stanjem. U potpunosti poštujemo sve ono što je propisano od strane nadležnih državnih organa, ali ipak moramo raditi na očuvanju fizičke spreme i određenih vežbi snage, kako bi smo bili spremni ukoliko bude nastavljena fudbalska sezona – ističu obojica Miloš Stanković, koji je u porodičnom domu u Kukavici i Milan Đokić, koji živi u Vlasotincu.

NNR:- Gde ste i kada načinili prve fudbalske korake ?

Miloš Stanković: – Pionirske korake načinio sam u osmoj godini u ekipi Budućnosti iz Orašja, a potom put me odveo na legendarnu fudbalsku “Rosulju” u dresu Vlasine gde sam sa 16 godina zaigrao za seniorsku ekipu Vlasine u tadašnjoj Srpskoj ligi.

Milan Đokić:- Pošto mi je porodični dom u neposrednoj blizini same fudbalske “Rosulje” sasvim prirodno je što sam i tu započeo i to sa šest godina, gde su pre toga bili moj otac Goran i stariji brat Stefan. U Vlasini sam bio najbolji strelac u pionirskom i kadetskom uzrastu, i to me je preporučilo da budem i član reperezentacije FSRIS u mlađim kategorijama, pa sam tako bio i najbolji strelac na turniru mlađih kategorija u Staroj Pazovi “Memorijalni turnir Pere Jocića”.

NNR:- I onda polazite u (ne)poznati) beli fudbalski svet. Gde najpre odlazite, a potom gde ste sve, u međuvremenu, bili ?

Miloš Stanković:- Sa bratom blizancem Dušanom odlazimo u OFK Beograd na vetrovitoj beogradskoj Karaburmi. Igrao sam za mlađe selekcije ovog popularnog kluba, a potom sam bio pozajmljen ekipi TSC iz Bačke Topole, koja je bila član Srpske lige Vojvodine. Ovom prilikom želim javno da se zahvalim na sva dobročinstva izuzetnih ljudi iz kluba, kao što su Janoš Žemberi i Palađi Sabolč. Odatle put me vodi u Zaječar gde oblačim dres prvoligaša Timoka, a potom odlazim u Petrovac na Mlavi, u ekipi Sloge, koja je tada igrala, takođe, u Prvoj ligi Srbije. U međuvremenu raskinuo sam ugovor sa OFK Beogradom i postajem član Moravca Oriona iz Mrštana u vreme kada je ovaj klub bio visoko kotiran u fudbalskim krugovima Srbije. Moje dobre igre zapazili su ljudi iz superligaša Radnika iz Surdulice, gde odlazim i tamo provodim četiri izuzetno lepe godine igrajući sa ekipama iz naše najelitnije superligaške lige. Na poziv ljudi iz superligaša Voždovca postajem njihov član tako da sam opet postao stanovnik našeg glavnog grada, da bi se, posle šest meseci, vratio tamo gde mi je bilo najlepše u Surdulicu. Međutim, na zimskim pripremama doživeo sam tešku povredu desne noge gde su mi bile polomljene dve kosti potkolenice desne noge. Usledio je dug period muka i oporavka da bi prošle jeseni iz Surdulice se vratio tamo gde sam i počeo. U Vlasinu i na legendarnu fudbalsku “Rosulju”. Odigrao sam nekoliko utakmica u završnici jesenje sezone, da bih u, ovom januarskom, zimskom prelaznom roku postao član Zlatibora. Kao što se može videti opet sam na novom početku i istorija se u mom slučaju ponavlja.

Milan Đokić: – Sa 15 godina odlazim u subotički Spartak, gde sam bio najbolji strelac ekipe u konkurenciji kadeta i omladinaca Kvalitetne lige Srbije. Sa 17 godina bio sam priključen seniorskoj ekipi, išao sa prvim timom na pripreme. Da bi igrao u kontinuitetu rukovodstvo Spartaka me šalje u obližnju Bačku Topolu gde dve godine igram za ekipu tamošnjeg srpskoligaša . U toj sredini bio sam primljen izuzetno dobro i nosim najlepše uspomene iz ovog grada i samog kluba. Baš, kao i Miloš i ja želim javno da se zahvalim čelnicima kluba u prvom redu predsedniku Janošu Žemberiju i direktoru Palađi Sabolču. Pošto sam bio igrač Spartaka, morao sam nazad u Suboticu po isteku pozajmice. Želeo sam da igram i tako sam se odlučio da dođem u Mrštane u redove Moravca Oriona člana srspskoligaškog “Istok” gde sam bio najbolji strelac lige sa 13 postignutih pogodaka na 11 odigranih utakmica. U zimskom prelaznom roku 2019.godine postajem član Zlatibora. Bio sam odlično primljen od svih iz kluba, a ja sam im se odužio sa nekoliko veoma važnih pogodaka koji su ovaj klub doveli u situaciju da igra baraž utakmice za prelazak u Super ligu Srbije.

NNR:- Kako vam je u Zlatiboru ?

Mioš Stanković:- Primljen sam najsrdačnije od svih iz kluba. Od nedavno sam u klubu, ali se vidi da je ekipa mlada i izuzetno talentovana i tek će se čuti o kvalitetu i znanju pojedinih momaka iz kluba. Trener Ristanović je izuzetan stručnjak i sa puno takta i znanja vodi ekipu, dok predsednik Veljko Radulović očinski brine o svima nama u klubu.

Milan Đokić: – Nešto sam duže od mog cimera Miloša u klubu i zato želim da kažem da nas kao trener predvodi izuzetni fudbalski znalac i pedagog Predrag Ristanović, a o prvom čoveku kluba, predsedniku Veljku Raduloviću govore njegova dela, jer sve ovo što je klub postigao je njegova najveća zasluga. Sve što je sa njim dogovoreno od strane kluba je ispoštovano. Za kratko vreme klub je postao ozbiljna fudbalska institucija u Srbiji i dalji planovi kluba su da se i dalje u narednom periodu stremi ka najvišim fudbalskim ciljevima.

NNR:- Koji su vaši dalji planovi ?
Miloš Stanković: – Nekad nije dobro ni planirati, jer mnogo toga bude drugojačije. Eto, ova pandemija je zakočila i sam život gotovo na čitavoj zemaljskoj kugli. U svakom slučaju igraću svom snagom i svim svojim znanjem i srcem za ekipu Zlatibora, a posle toga mogu da razmišljam o svojoj budućoj fudbalskoj karijeri – pomalo diplomatski kaže Miloš Stanković, od koga u klubu očekuju puno.

Milan Đokić: – Ja sam trenutno vezan ugovorom sa Zlatiborom. I zato su moji planovi trenutno u fokusu samo za Zlatiborcima i želje da kao klub napravimo rezultate koje zavređuje ovaj, po mnogo čemu, uzoran i vredan fudbalski kolektiv – veli Milan Đokić. uzdanica prvoligaša Zlatibora.

Menadžeri BOBA I TINA

Mnogo toga u životu, a naročito u sportu zavisi od menadžera koje imaju sportisti. Ova dva momka momka i ne razmišljaju previše o tome, već o svojim dobrim igrama koje su, po pravilu, i najvažnije.
Ali mame su mame. Tako o fudbalskoj karijeri Milana više razmišlja mama Boba, od oca Gorana koji je bio odličan igrač i jjoš bolji prvoligaški fudbalski sudija. Za Miloša više brine mama Tina od oca Ljubiše, koji je razočaran mnogim stvarima u našem srpskom fudbalu.

Tekst i foto: Vlastimir Stamenković

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*