Zima bez vrabaca: Sećanje jednog murdžomalca (7)

LESKOVAC

(7)

Kada sam, svojevremeno, nekim mojim rođacima pročitao pasuse koje si posvetio meni u svom romanu „Između dva neba“ iz 2002. godine, odmah su graknuli: „Pa to ti je govorila baba Nastasija.“ Prepoznali su savete moje babe i nisu sumnjali da sam ja taj Kole, o kome si napisao na strani broj 409: „ Drugi mašinac, Kole, iz okoline Leskovca, bio je preokupiran mislima o domaćem vaspitanju i o presudnom uticaju tog „ čovekovog blaga“ na porodični život. Govorio je da je to pitanje upravo najvažnije za porodicu. Kada se budem ženio najpre ću gledati iz kakve je kuće. Pitaću kakav joj je otac, majka pa i deda i pradeda, – često je ponavljao Kole. Za Koleta je Jovan zaključio da će polako, ali sigurno ići kroz život.“
I pre nego što saznamo da li je naš drug Jova bio u pravu, ispričaću ti nešto o mojim precima.
Moj čukundeda po ocu Sava Radosavljević se sa svoja dva brata, Mitrom i Stankom, doselio sa Kosova u selo Turekovac u okolini Leskovca, gde je stolovao Memet aga. Molili su Memet agu da ih nastani i zaštiti. Ne zna se zbog čega su pobegli sa Kosova, ali se pouzdano zna da njihova baba nije ubila Turčina. Memet aga ih je uselio u kuću i dao im okućnicu. Zauzvrat, svojom poslušnošću i vernošću prema agi zaslužili su poverenje svog novog gospodara.
Kada se kralj Milan, sa vojskom približavao Leskovcu, Memet aga je odlučio da napusti Turekovac i naredio Savi i Mitru da spreme svoja zaprežna kola i upregnu svoje bivole, kako bi kroz dva dana krenuli, sa agom, aginim bulama, decom i balama, put Uroševca. Agu su poljubili dva puta u skut i otpočeli sa pripremama. Sutradan, aga je naredio da mu spreme još jedna zaprežna kola i da na put pođe i Stanko.
I tako su jednog jutra, punog senki i zlurade tišine, tri brata krenula sa Memet agom ka Uroševcu. Kada su stigli u Uroševac, Memet aga ih je zamolio da ga odvezu do Skoplja. Poljubivši ga tri puta u skut, moji preci su ispregli bivolice, napojili ih, nahranili i odmorili. Sutradan, ranom zorom krenuli su ka Skoplju.
Od turske vojske, naroda, dece, vriske i plakanja nisu mogli da dođu do centra Skoplja, gde je aga želeo. Zamolio ih je da mu ostave i kola i bivolice. Poljubili su tri puta agu u skut i prihvatili njegovu ispruženu ruku u znak zahvalnosti. Na rastanku, dao im je jedno papirče i zaželeo da se srećno vrate u Turekovac. Pričao je nešto i na turskom,
što je, kasnije, Sava tumačio da je aga ostavio njima u amanet da mu čuvaju imanje, „…dok se on ne vrne iz Tursku…“
Gladni i žedni, u strahu da ih pri povratku ne uhvate ili srpski ili turski vojnici, moji preci su prepešačili put od Skoplja do Rudara, gde su, jedne mrke noći, upali u kuću svog kuma Stavre sa poderanim opancima, slomljenom testijom i drvenom tabakerom bez duvana. Papirče koje im je dao aga, nije bilo popušeno i čuvano je, sve vreme puta, u Savinoj šajkači, kao najstarijeg brata i zapovednika celog putešestvija.
Kum Stavra je važio za pismena čoveka, jer mu je pisanje i čitanje pokazivao pop Gvozden iz Vučja. Ugled mu je podiglo i druženje sa leskovačkim Turcima. Razumevao je podjednako i turske i grčke reči, jer se orodio sa kir Dimitrisom Kukurudisom, leskovačkim trgovcem. Jednom rečju, kum Stavra je bio svetski čovek i moji preci su došli kod pravog čoveka u pravo vreme da ga pitaju za savet šta dalje da rade.
Sutradan je kum Stavra pohvalio pamet mojih predaka što su sačuvali agino ceduljče i naredio im da odmah počnu sa omeđivanjem aginih njiva duž puta Leskovac-Lebane, dok peskuše i njive pored Jablanice ne omeđavaju, i da se iz Turekovca presele u Donje Trnjane. Za to vreme, kum Stavra će sa aginim papirčićem i svojim vezama u Leskovcu da sredi tapije za omeđene njive, a mora malo i on da uzme za sebe i svoju decu.
„More, kume, uzmi kolko oćeš“- oglasio se najmlađi Stanko. Kum Stavra je bio jasan: „Ne, ne, mora pošteno da se raboti!“ Prema približnom proračunu Duška geometra, moji preci su omeđili i preneli na sebe tapijama, i uz svesrdnu pomoć kuma Stavre, oko 130 hektara najbolje zemlje u leskovačkom polju. U ovu cifru su ušle i njive koje je kum Stavra zaslužio.
Kada je sin kuma Stavre umirao, rekao je stricu moga oca: „ Milane, na ono tursko ceduljče bija je recepis za mast za šugu. Toj su na Stavru čitali zaostali Turci iz Leskovac.“
Moj čukundeda po ocu Sava imao je sinove Kostu, Ranđela i Mitu. Moj pradeda Kosta imao je sinove Trajka, Milana i Stojana.
Moj deda Trajko Savić imao je, iz prvog braka, ćerke Rosku, Maru, Persu, Milevku i Stanu, a iz drugog braka, sa mojom babom Nastasijom sinove Jovana, Mirka i Todora.
Moj otac Todor Kostić imao je sinove Strahinju i Slobodana i ćerku Milenu.
U južnim krajevima Srbije, do 1919. godine, važilo je pravilo da se prezime uzima na osnovu dedinog imena, pa se moj deda Trajko prezivao Savić, jer mu je deda bio Sava, a moj otac Todor prezivao se Kostić, jer mu je deda bio Kosta. Da nije bilo odluke vlade Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca iz 1919. godine, kojom je postojeće stanje u prezimenima zakonski priznato kao trajno, ja bih se sada prezivao Trajković, a ne Kostić. Neki iz moje familije su prihvatili trajno prezime Kostić, a neki su ostali na starijem prezimenu Savić.
Saviće, Kostiće, Ranđeloviće i Mitiće najčešće je veselio trubački orkestar Sejdića iz Bojnika.
Kada se ženio brat moga dede Milan Savić, bio je običaj da se posle prve bračne noći obesi u dvorištu na žicu čaršav kao dokaz mladine nevinosti. Pošto Milan Savić nije ujutru okačio čaršav, Sejdići nisu hteli da sviraju, što je značilo da drugog i trećeg dana svadbe gosti mogu da se raziđu, prenoseći bruku i mlade i mladoženje širom sela i dalje.
„Što ne svirite?“- pitao je, sa kućnog praga, Milan Savić svirače. „Nema ga čaršav, gazda Milane!“ „ Koji ste pa vi da gledate da li je moja žena nevina? Ili ćete da svirite il ću vas potepam ko vrapci.“ Sejdići su zasvirali najglasnije što su mogli, a jače od trube Sejdića bila je odluka budućih mladoženja da se čaršavi više ne izlažu javnosti, ne samo u Donjem Trnjanu.
Mog dedu Trajka Savića, seljaka, abadžiju, domaćina zadruge Savića i pretsednika opštine u Turekovcu, Bugari su 22. februara 1917. godine zapalili živog, sa još troje ljudi u turekovačkoj opštini. Bugari su ga teretili za učešće u Topličkom ustanku, jer je imao neke spiskove kod sebe, a teretili su ga i da je novčano pomagao svoje kumove Peroviće, koji su masovno bili ustanici. U knjizi istoričara Dobrosava Turovića
„Jablanički komitski pokret 1916.-1918.“, štampanoj u Beogradu 1996. godine, na strani 17 piše: „… Za kraće vreme jablanički komitski pokret se proširio na Gornju Kosanicu, Pustu Reku, Donju Jablanicu, Leskovac, Vlasotince, gde su stvorene tajne četničke organizacije. Na čelu pokreta u Leskovcu bio je Đorđe Cekić Lešnjak, u Lebanu Svetozar Popović, u Bojniku Milorad Perović, a u Turekovcu Trajko Savić Kostić…“ Na strani 152 navedene knjige piše: „… Na čelu četničkog pokreta bio je …u Turekovcu Trajko Savić Kostić, predsednik turekovačke opštine …“
Na strani 176 citirane knjige piše: „… Sinadin Janković formirao je i u Turekovcu četničku organizaciju. Na čelu ove organizacije bio je konjički narednik srpske vojske Trajko Savić Kostić (Milenković) iz Donjeg Trnjana, predsednik turekovačke opštine, a članovi … Milan Stojiljković Janaćković, kmet sela Donjeg Trnjana, … Milan Petrović zvani Bujer, iz Donjeg Trnjana … Ova četnička organizacija radila je na pripremi ustanka i formiranju seoskih četa u Turekovcu, Donjem Sinkovcu, Svircu, Petrovcu, Gornjem Stopanju, Donjem Trnjanu, Dušanovu, Karađorđevcu, Milanovu i Belanovcu“. (Devojačko prezime moje babe Nastasije bilo je Milenković). Bugarski komandant nijedozvoljavao mojoj babi Nastasiji da sahrani muža. Posle više uzaludnih pokušaja moja baba je smislila da pita Bugarina: „Imaš li ti ženu?“
„Imam.“ „Je l živi u Bugarsku?“ „Da u Bugarsku je!“ „Ona ne znaje šta ti radiš ovde. Tako ni ja nisam znala šta radi moj čovek.“ Komandant se malo zamislio i kazao svom vojniku: „ A mamata srpskata. Da gu otkaraš do groblje i da imaš vnimanije na sahrana.“ Tako je moj deda Trajko Savić sahranjen u prisustvu bugarskog vojnika na groblju u Gornjem Trnjanu, a kasnije prenet na groblje u Donjem Trnjanu.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*