Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (8)

LESKOVAC

Na strani 176 citirane knjige piše: „… Sinadin Janković formirao je i u Turekovcu četničku organizaciju. Na čelu ove organizacije bio je konjički narednik srpske vojske Trajko Savić Kostić (Milenković) iz Donjeg Trnjana, predsednik turekovačke opštine, a članovi … Milan Stojiljković Janaćković, kmet sela Donjeg Trnjana, … Milan Petrović zvani Bujer, iz Donjeg Trnjana … Ova četnička organizacija radila je na pripremi ustanka i formiranju seoskih četa u Turekovcu, Donjem Sinkovcu, Svircu, Petrovcu, Gornjem Stopanju, Donjem Trnjanu, Dušanovu, Karađorđevcu, Milanovu i Belanovcu“. (Devojačko prezime moje babe Nastasije bilo je Milenković). Bugarski komandant nijedozvoljavao mojoj babi Nastasiji da sahrani muža. Posle više uzaludnih pokušaja moja baba je smislila da pita Bugarina: „Imaš li ti ženu?“
„Imam.“ „Je l živi u Bugarsku?“ „Da u Bugarsku je!“ „Ona ne znaje šta ti radiš ovde. Tako ni ja nisam znala šta radi moj čovek.“ Komandant se malo zamislio i kazao svom vojniku: „ A mamata srpskata. Da gu otkaraš do groblje i da imaš vnimanije na sahrana.“ Tako je moj deda Trajko Savić sahranjen u prisustvu bugarskog vojnika na groblju u Gornjem Trnjanu, a kasnije prenet na groblje u Donjem Trnjanu.
Sa njim je spaljena i jedna učiteljica iz Leskovca. Moj tata je, znatno kasnije, posetio njenog oca, jer mu je neko rekao da otac učiteljice poseduje sliku deda Trajka sa učiteljicom, što je bilo tačno. Međutim, otac učiteljice je, držeći tu sliku u rukama ispred sebe, plakao, sećajući se ćerke, a suze su padale na lik mog deda Trajka, pa se, vremenom, potpuno prebrisao njegov lik, osim dela desne ruke. Tako smo ostali bez ijedne slike Trajka Savića.
Na mestu domaćina zadruge Savića, mog dedu je nasledio njegov brat Milan Savić, koga je baba Nastasija slušala i poštovala kao što je slušala i poštovala svog muža Trajka.
Moja baba Nastasija je rodom iz sela Radonjica na planini Kukavica, iznad Vučja. Udala se u isto selo i dobila ćerku Živku. U trećoj godini braka, muž joj se razboleo od tuberkuloze, tada neizlečive bolesti. Njen svekar je, po savetu lekara, od svog sina odvojio snaju Nastasiju i unuku Živku, te je sina sam čuvao i negovao. Nakon smrti sina, svekar je odlučio da uda svoju snaju, a moju buduću babu Nastasiju. Poznavao je mog dedu Trajka, koji je rano ostao udovac sa petoro kćeri.
I jedne subote, pazarnog dana u Leskovcu, Nastasija je upoznala Trajka i dala saglasnost svom svekru da može da je uda za Trajka Savića.
„Ja sam ga gledala kroz lojtre.“ – govorila je kasnije.
Došavši u Donje Trnjane, Nastasija se ratosiljala gušavosti, prestala je da jede zeleni paradajz i uvidela da zreli crveni paradajz nije samo za svinje, a najvećim svojim umećem smatrala je zamenu zemlje u Radonjici za zemlju u Donjem Trnjanu.
Kada sam već spomenuo gušavost, mora da ti ispričam nešto što istoričari i letopisci grada Leskovca ne navode, a ja sam ubeđen da je istinito. Lično je gazda Laza Teokarević ispričao jednom Švajcarcu srpskog porekla, a sin ovog Švajcarca meni leta gopodnjeg 1974. u Cirihu, u bistrou „Prizma“ u Banofštrase ulici, koja spaja železničku stanicu u Cirihu sa jezerom, iz koga otiče reka Limat.
Gazda Laza Teokarević je u Minhenu, tridesetih godina prošlog veka, studirao nešto između mašinstva i tehnologije, spremajući se da uvede nove proizvode u već postojeću štofaru svog oca u Leskovcu. U jeku najveće krize u Nemačkoj, gazda Laza je praktikovao da iz Minhena otputuje u Cirih na nedelju, dve dana i u bistrou „Prizma“ stavi jugoslovensku stotinarku ispod piksle. U to vreme, i švajcarski franak je bio bezvredan kao i nemačka marka, ali je Stojadinovićev dinar bio čvrsta valuta, pa kelner nije skidao pogled sa nje. Ostala je anegdota da je gazda Laza jednom takvom stotinarkom osvetlio svom ocu dućan u leskovačkoj čaršiji, kada mu se ugasilo gasarče.
Jednom rečju, jugoslovenski dinar je bio vredan i cenjen u Evropi, što je omogućilo gazda Lazi da, posle završenih studija, otputuje u Mančester, engleski hram tekstilne industrije, i da se zaposli kao običan majstor u jednoj od fabrika, krijući da je tekstilni inženjer.
Inteligentan, brz i snalažljiv, a nije Murdžomalac, što mnoge čudi, gazda Laza je uspeo da otkrije tajnu apreture štofova. Pri apreturi koristi se glicerinska kiselina, koju razara jod iz vode, što je nepoželjno za kvalitet štofa. Kako je jod hemijski element, koji se niti može oduzeti niti dodati vodi, gazda Laza je otkrio da Englezi koriste vodu sa jako malo joda, ili uopšte bez joda, a dokaz je našao u povećanoj gušavosti ljudi koji piju tu vodu.
Po povratku u Srbiju, gazda Laza pronalazi krajeve sa povećanom gušavošću ljudi i gradi dve fabrike u tim krajevima. Podiže fabriku tekstila u Vučju, a reka Vučjanka direktno ulazi u apreturu štofova. Drugu fabriku štofa je podigao u Paraćinu, gde, takođe, reka Paraćinka ulazi u apreturu. Neka ovde bude samo još spomenuto da je gazda Laza otkrio, za vreme rada u Mančesteru, tajnu proizvodnje grombi štofova i počeo da ih izrađuje u fabrici u Vučju.
Dragi Žicmane, uveravam te da mi, Murdžomalci, hvalimo i ponosimo se i ljudima koji nisu iz Murdže male, pa bi bili zahvalni ako nas negde pomeneš u svojim romanima. Radi pune istine, pošto mi Murdžomalci ne lažemo, bilo je nekoliko Murdžomalaca koji su, posle rata, 1945. godine na suđenju Lazi Teokareviću u leskovačkom Narodnom pozorištu uzvikivali: „ Smrt Lazi, smrt gazda Lazi!“ Kada je vojni sudija pročitao presudu kojom se Laza Teokarević, narodni neprijatelj, ratni profiter i industrijalac, osuđuje na smrt streljanjem, leskovačka sirotinja je aplauzom dočekala kraj presude. U završnoj reči, gazda Laza je rekao: „ Do juče ovim ljudima, koji traže moju glavu, bio sam ja gazda. Razumeo sam, tokom suđenja, da će kod komunista svi ljudi biti jednaki i da više neće biti gazda, kao što sam bio ja, Lazar Teokarević. Neće više postojati eksploatatori radničke klase. Mora da vam kažem sledeće. Ako vi, komunisti, ne pronađete novog gazdu ovim ljudima, sutra će ovi isti ljudi tražiti vašu glavu!“
Drug Baja, školski drug gazda Laze, uz pomoć druga Tempa, koji je za vreme rata odsedao u vili Teokarevića u Leskovcu i večeravao sa nemačkim komandantom grada Leskovca, o čemu je drug Tempo pisao u svojim memoarima, uspeo je da smrtnu kaznu zameni vremenskom u Sremskoj Mitrovici. U kaznioni, gazda Laza je komunistima podigao novu fabriku tekstilne konfekcije. Nema šta da se priča, dodaje ili oduzima. Kad si gazda i svetski čovek, ostaješ gospodin, iako nisi Murdžomalac.
Kad stignem u Leskovac, odem na Svetoilijsko groblje da zapalim sveću mom burazeru Slobodanu Kostiću Kosti. Pošto se oženio devojkom od „Zviskini“, sahranjen je u njihovoj porodičnoj grobnici. To je odmah iza crkve. Tu si i „Šupljagini“, naši Murdžomalci. Uvek ponovo pročitam šta piše na spomenicima Đorđevića, Teokarevića, Nikolčića i drugih sahranjenih oko crkve, da vidim po ko zna koji put da li znam ko je bio industrijalac, lekar, trgovac, rentijer, građevinski preduzimač, pretsednik opštine, pretsednica Kola srpskih sestara, ili pak sitničar. Pre izvesnog vremena, pored crkve je sebi obezbedio grobnicu i sadašnji gradonačelnik Leskovca, čiji je otac bio legenda leskovačkog rukometa. Nabutaja se među viđeni ljudi, što bi rekli Murdžomalci. Šta da radiš. Sposoban čovek. Ako. Svaka čast. Vidim da za mene nema mesta. A i što bi bilo? Pre više od šezdeset godina ja sam otišao iz Leskovca tražeći na nekom drugom mestu svoj komad hleba i svoje parče neba. Za komad hleba su govorili uporni Murdžomalci: „Uči, uljčo, školu da imaš svoj komad hleba!“, a za parče neba niko nije govorio, bar se ne sećam, ali, izgleda da u meni ima malo pesničkog dara, pa tu rimu neću da brišem.
Zapostavio sam babu Nastasiju. Zatekla je pet ćerki, dovela svoju ćerku i rodila tri sina Jovana, Mirka i mog oca Todora.
Kada su se podelili i prestala zadruga Savića, Nastasija je postala gazdarica. Prebacila imanje na sebe, shvatila da mora da bude i muško, jer je odlučila da se više ne udaje, razumela da devojke mora da udaje po redu, počim ako se preredi starija devojka ostaje trajno u kući, odlučila da stalno pomaže svoju familiju u Radonjici, koja je, po bogatstvu, znatno zaostajala u odnosu na Nastasijino imanje, stoku i kuće, da školuje Todora za učitelja, iako je više volela da izuči za popa, da za poljake i Cigane njena kuća bude uvek otvorena.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*