Tezge: Toma Struja (2)

LESKOVAC

Već sam dva meseca tezgario kod Tome, a dinara nisam dobio. On je imao ugovor sa Udruženjem Dramskih Umetnika Srbije, a udruženje sa tadašnjim SIZ-om (samoupravnom interesnom zajednicom) za kulturu opštine Stari Grad u Beogradu. Šta to praktično znači? Da SIZ treba da uplati UDUS-u, a on Tomi. Po ugovoru,Toma je trebalo da obezbedi scensko-tehničke uslove za izvođenje predstave, tj. dekor scenografije, muziku (ne da je komponuje, već da je pušta), rasvetu, suflera, garderobu, vlasuljara, redara…Ukratko, to u pozorištu radi 20 ljudi, a ovde smo radili Toma, ja, vlasuljar i dva momka preko Omladinske zadruge. Tezga-prva liga. Premijer liga. Uračunat honorar za dvadesetoricu. I radili smo za dvadesetoricu. Konjosali. Para ko blata, a para nigde. Ni od korova. Štab nam je bio u kafani kod DVA BELA GOLUBA. Već smo debelo ušli u minus, pošto smo tamo pili i kafenisali na crtu, koju nam je inače odobrio Dragan, upravnik kafane, inače rodom iz Prokuplja. Počela je da ga hvata blaga panika da nećemo da izmirimo dug.

-Zemljaci, imate rok 3 dana da izmirite dug. Možete još tri dana na crtu i kraj, – rekao nam je.

Toma mu je ladno odgovorio da ga je razočarao i kao čovek i kao komunista i momentalno je zakazao večeru za deset osoba sa podrazumevanim aperitivom i vinom posle večere za dva dana i rekao mu je da sve sabere i nek doda bakšiš. Platiće pre večere, a dug od crte izmiriće čim SIZ uplati. Dragan ode da računa, a Toma me priupita:

-Majka, kad primaš platu?

-Sutra, odgovorih mu.

Napomena: sve ovo se dešavalo u vremenu kada plate nisu kasnile, sem honorara, a danas je to izjednačeno, jer kasni i jedno i drugo.

-Slušaj sine, da vidimo kolka muda imaš. Učipi se sa platom da pokriješ ceh. Ja ću na večeru da pozovem glavonje da poguram uplatu. O-kej?

-O-kej, kažem ja, jer ne dolazi u obzir da ispadne da nemam jajca.

Vraća se Dragan sa računom, a Toma mu kaže da zaokruži. Ja se oladi kad vido kolki je račun, a on ga još i zaokružuje…(Čim se iznerviram, zaboravim na književni srpski).

Ceh je bio taman toliki da ostanem bez žutu banku (kao da je znao kolika mi je plata), a treba mi dođe devojka iz Leskovca. Plus, stanovao sam privatno i uvek sam prvo od plate odvajao za kiriju. Napomenuh ipak Tomi da ako platim večeru, neću imati za kiriju.

-E, dobro me podseti za stan. Smestiću te kod moje prijateljice. Hilandarska,strogi centar. Vreme je da i ti počneš da živiš u Beogradu.

-Dobro je meni i u Železniku, odgovorih.

-Jeste. Samo ti treba dva dana jahanja da dođeš do centra…Vidim ja da ipak nemaš herca. Ne tražim ti ja lovu na poklon. Vraćam čim…

-Uplati SIZ, prekinuh ga.

-Ne, nego Žika.

-Koji sad Žika?

-Što ti ga našika! Će pozajmiš ili ne?

-Ma, oću, nego jel zaseban ulaz kod tvoje prijateljice?

-Gospođa je na moru. Radi i stan ti je slobodan za džabaka do septembra.

-Al, sad je 30. juli. Pa, opet li da tražim stan za mesec dana?

-Ja ću ti nađem stan. Znači, dogovorili smo se. Sutra primaš platu i daješ je Draganu. Dragan me je pre toga nepoverljivo pitao gde radim.

-U Beograd-elektro, odgovorih mu.

-Onda je sve u redu. Vidimo se na večeri.

Beograd-elektro je u to vreme bio jedna od najjačih firmi u gradu. Nalazi se u Makišu, blizu Železnika, pa sam i zbog toga tamo stanovao. Beograd-elektro je bio deo Unija-elektro, a on se sastojao iz Sarajevo-elektro, Bor-elektro…elektro iz svakog grada, svake republike SFRJ, plus dve pokrajine. U Srbiji je bio i Niš-elektro, i Leskovčani generacije 50 i neke za zakletvu Titu ja spevao sam stih dobro pamte gde je bila robna kuća Niš-elektra. Sad je tu Robna kuća braće kineza. Moj čiča je bio vozač generalnog direktora Niš-elektra, a generalni Beograd-elektra je bio iz Kuršumlije. I eto mene u Beogradu. Počeo sam kao fizikalac i onda kad su uočili moj potencijal, bio sam unapređen u pomoćnika magacionera, sa sjajnom perspektivom da postanem mlađi samostalni referent prodaje nečega….

A prodavalo se svašta: od najmanje kleme do kablova za dalekovode. Kablovi na Makišu, sitna roba po prodavnicama u Beogradu, a uprava i svi mogući referenti u Knez Mihajlovoj broj 9. Da se vratimo večeri u DVA BELA GOLUBA.

Na večeri je bilo veselo. Nisam skidao osmeh sa lica, a u sebi se molio da već sutra legne uplata od glavonja. Devojka mi je najavila dolazak. Šta je trebalo da joj kažem-da sam totalni bankrot sa oročenim korišćenjem stana u centru.

Molio sam se da Toma ne pređe crtu i da prisutnima ne pomene majku i familiju u najbližem smislu. Na sreću, nije je prešao.

A ja? Ja se i dan-danas ne sećam kako sam se probudio u stanu kod gospođe u ozbiljnim godinama.

-Ajde dušo da popijemo kafu. Moram na posao. A i ti, cvrkutala je.

Kroz maglu mi se vraća sećanje. Gospođa, tj. drugarica je radila u ministarstvu kulture.

Godinu dana pre toga sam ubeđivao devojku da dođe kod mene u Beograd. I sada kad sam je konačno ubedio, puo sam ko zvečka u dečijim rukama….Prošao je rok od tri dana, a mi ne samo da nismo pokrili minus, nego ga i uvećali. I onda bruka nad brukama-ukinuta nam je crta. Na taj dan je i došla moja ljubav. Morao sam da pozajmim od zemljaka solidnu sumu do plate i evo me sa lepota-devojkom u DVA BELA GOLUBA, teatralno zovem konobara, poručujem i kažem da odmah naplati jer žurim. Stavljam lovu na sto da vidi da nisam na crti.

U tom trenutku u kafanu ulazi Toma. Kao da zrači. Usput reče:

-Oo, stiglo snajče!

Podiže svoju čuvenu torbu na sto i otvori je. Na sto počeše da ispadaju motorcangle, špiccangle, cvikcangle, osigurači, glinerica i….gomila para.

Honorar za tezgu za sva tri meseca.

Dragoslav Gile Branković

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*