Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (34)

LESKOVAC

Moj teča Vladimir Milošević govorio je kratkim rečenicama, praveći duže pauze između njih. Valjda je to poneo iz rodne Lijeve Rijeke u Crnoj Gori. Ne znam. „Kako si?“- pita me teča Vladimir. „Dobro sam, a kako si ti?“- odgovorih. Posle dva minuta, pita me: „Kako si ti meni opet?“ „Dobro sam“ – potvrđujem. Posle jednog minuta: „Kako ti je Todor?“ „Dobro je tata“,- ja kao iz topa. Posle ćutanja od dva minuta:
„Pišeš li mu?“ „Pišem“. Prođe jedan minut : „Piši mu, dobar je čovek!“ I tako se nas dvojica lepo ispričamo dok ne dođe teta Jelena. Kada se jednom teča Vladimir razboleo, pitao ga doktor gde je zaradio nazeb, a on sasvim ozbiljno doktoru: „Nije me Jelena dobro pokrila“. Brat od strica teča Vladimira bio je Svetozar Milošević, otac Slobodana Miloševića. Svetozar Milošević je, pre Drugog svetskog rata, završio Bogosloviju u Prizrenu. Svršeni učenici su mogli da budu ili sveštenici ili učitelji. Teča Vladimir je ubedio Svetozara da obrije bradu i postane učitelj, a teča Vladimir mu je našao mesto u osnovnoj školi u Petrovcu na Mlavi, gde je i dočekao kapitulaciju Jugoslavije. Znajući za to, počeo sam, u vreme najvećeg vakta Slobodana Miloševića, da pričam kako mi je Slobodan Milošević teča. Moj kolega Dragan Kovačević iz Kruševca mi je rekao: „Kole, da ti je Milošević teča ne bi radio u Institutu, već bi sedeo u Vladi kao ministar“. Hajde što sam, svojevremeno, izgubio poverenje bankara, ali da mi ne veruje moj drugar Kovačević, to je već ozbiljna stvar!
Ako bih hteo da ti opišem život mog teče Moše Kujundžića, rodom iz Prijevora kod Čačka, trebalo bi mi sto stranica i pet kila književnog dara. Zahvalan sam mu što me je vodio na sve vašare, počev od onog u Plaskovcu do najvećeg u Žabarima. I čim čujem da ima negde vašar, ili
da je stigao cirkus, odmah idem. Teča Moša je znao gde je najbolje pečenje i, pri povratku kući, iz kog dvorišta, po mraku, vreba opasna seoska džukela, ili moderno pas.
Moja tetka Sojka je primila na stan čika Prokića, koga su sinovi i snaje ostavili samog. Na redovnom januarskom skupu učitelja iz Srbije u Domu sindikata u Beogradu, čika Prokić je besedio o roditeljskoj ljubavi. Nakon predavanja, kolege su mu čestitale, veličajući roditeljsku ljubav kao nešto najveće na svetu. Dragutin Prokić je uzdahnuo, rekavši:
„Samo je dečja nezahvalnost veća od roditeljske ljubavi.“
Imao sam i ujne i ujake. Na neke od njih već ličim, pa neću mnogo o njima. Ipak, izdvaja se ujka Mika Nikolić, švercer hrane i duvana, profesor književnosti, glumac u banjalučkom pozorištu sa ulogom Nikoletine Bursaća zapaženoj u beogradskoj štampi, direktor Birotehničke škole u Beogradu, pesnik i obožavani suprug Ružice Kirćanski, rodom iz Perleza, a poznate modiskinje i još bolje krojačice, sa priznatim patentom haljine za trudnice. Za vreme rata, sa bradom, brkovima i džakuljom, obilazio je Požarevac, Petrovac na Mlavi, Lapovo, Malu Krsnu, Stalać, Niš i došao do mog strica Mirka u Donje Trnjane, u potrazi za hranom, koju je nosio brojnoj familiji u Beogradu.
Posle rata, familija je zaboravila i ujka Miku i mog strica. Nisu zaslužili taj zaborav.
Iz ratnog vremena, stricu je ostala stalna pohvala Hercegovaca, koji ga nikada, pri slanju švercovanog duvana preko Stalaća i ujka Mike, nisu prevarili ni za gram. Za razliku od sopstvene države, koja ga je stalno varala i ponižavala. Ali, neću da grešim dušu. Kad god je mogao, prevario je državu i time se ponosio. Moj čiča Mirko je bio prava ljudina. Branio je svoje imanje, sebe i našu familiju sa upornošću tvrdoglave nepokornosti.
Nedaleko od kuća Savića, Kostića i Mitića u Donjem Trnjanu, bila je mala raskrsnica na čijem obodu je ukopana visoka bandera sa zvonom na vrhu, koje su seljaci zvali „klepalo“.Kada se klepalo oglasi, ostavljali su se svi poslovi i domaćini su išli na raskrsnicu da čuju šta ima da im saopšti drug Baja. Odluke Kongresa, Centralnog komiteta Komunističke partije, misli druga Tita i ostalog rukovodstva saopštavao je drug Baja seljacima okupljenim ispod klepala. Svoj govor je počinjao rečima:
„Došao sam iz Beograd da vam učim pamet“, sačekavši da neko od prisutnih primeti: „Dobro de, Bajo, nesmo baš učeni ko ti!“ Drug Baja je, u neporemećenoj tišini, nastavljao: „Isterasmo i Bugari i Nemci. Vi mene branite, ja branim vas, ja slušam vas, vi slušate mene, i na Bugari jebasmo majku. Sag je došlo vreme da se sluša drug Tito i Partija. A šta kažu oni. Zboriv da je vreme za elektrifikaciju, industrijalizaciju i zemljoradničke zadruge. Ti Čedo Saviću ne mrdaj s brci i ne trepkaj. Takvi ko ti su bili komandanti doline. Zemljoradnička zadruga za Donje Trnjane će da bude u Turkovce. Svi da se upišete u zadrugu, jerbo je to napredak za svi vas i sve će da viraje i porasne, i da se razmnoži, i da procveta bolje od bulku. Ovoj traži naša Partija i lično drug Tita. U bratski Sovjetski Savez zemljoradničke zadruge se zovu sovhozi. Ruski naučnik Mičurin je dao seme od lubenicu na sovhozi i tamo od jednu lubenicu se najede celo selo, to jest sovhoz. Toliki je napredak postignut, a ne kao ovde što svaki sadi lubenče za sebe, a ono malečko i sa debelu koru!“ Čiča Mirko nije ušao u zadrugu. Pretila je opasnost da ga uhapse, jer je Udba saznala da ima radio na baterije i da sluša „Glas Amerike“ i Grgu Zlatopera. Moj otac ga je molio: „Brate, uđi u zadrugu da ne mučiš više ni majku, ni ženu, ni decu!“ Stric je bio dosledan: „To je sve ološ i neradnik. Kad se ja vrćam iz njivu, oni toprv idu. Napred zastava i harmonika. Tuj nema rabota!“ Četiri godine kasnije, stric je došao kod nas u posetu veoma radostan: „Ti, Todore, misliš da smo mi seljaci glupi. Juče sam slušaja Grgu Zlatopera. Kaže da kod Titu dolazi Trive Lija i ima da mu kaže: „Za dva dana idem od tebe u Tursku, i kad se povrnem kod tebe, zemljoradničke zadruge da ne vidim. Toj ima odma da ugasiš!“ Moj otac se slatko smejao: „Pa ti, Mirko, misliš da je generalni sekretar Ujedinjenih nacija Trigve Li šef svim predsednicima država, pa da može da naređuje i Titu“. Međutim, Trigve Li je, zaista, bio u poseti kod Tita, otišao u Tursku i ponovo došao kod Tita. Pet meseci kasnije, dekretom su ukinute zemljoradničke zadruge u Jugoslaviji. Stric me je zamolio: „Kaži na mojega brata da i mi seljaci nešto znamo i da nismo tolko glupi kolko on zamišlja!“
Opet čuka klepalo. Drug Baja jedva nadjačava vetar: „Džabe vam ja učim pamet. Vi slušate Bujera, Milana Savića i iz Turkovce Trajka Dinića, koji lega aps kao dokazani narodni neprijatelj. Partija mora da krene u agitaciju otkupa od seljaci, koji imaju imanje i sas imanje, a da ne bi nastala glad u gradovi za radnici i poštenu inteligenciju. Evo, na primer, Mirko Kostić nije ulego u zemljoradničku zadrugu, a ima i goveda, i svinje, i ovce, moždip i konji. Za bivolice nesam siguran, jer je njiovo meso kiselo. A svi Savići imaju i žito, i mumuruz, i ovas, i konoplju. Poštena vlast ima pošteno da razreže na svakog njegovu meru. Partija je garant za sve. Ovde nema pituvanje, ni uzdisanje“. Mom stricu je zafalilo 30 kila kukuruza, pa mu je to oprošteno. Kod žita je loše prošao, jer su mu ambar metlom počistili, i pored plača i kuknjave majke i žene, a da bi namirio meru za jagnjeće meso morao je da otputuje u Makedoniju, u selo Desovo kod Prilepa, i kupi jagnjeće meso od svog druga Albanca, sa kojim je služio konjicu u puku „Kraljica Marija“ u Subotici 1926. godine, i u koga je verovao da će mu pomoći. Nije se prevario. Svaka čast.
Niko da se seti da sa bandere skine klepalo, koje opet čuka. Za razliku od prošlog puta, drug Baja se malo ugojio, i naglašava skoro svaku reč, kao da su sve iste važnosti: „ Ja sam vam rekao za značaj elektrifikacije u komunističkom društvu, ali vi brzo zaboravljate šta vam ja govorim. Partija je donela odluku da se izvrši elektrifikacija sela, da seljaci počnu bolje i lakše da žive. Dobro, još smo daleko od građani, ali mora da rešimo da gi sustignemo. Nema bolji način od elektrifikaciju. U Togačevce su već uveli struju u kuće, a Partija hoće da se i u polje uvede elektrifikacija, da se bez konji i bez dolapi zalivaju bašte. Evo, Čeda Savić digaj dva prsta, hoće i on nešto da kaže. Govori!“
„Bajo, – otpoče Čeda, moj kum iz Togačevce uveo struju u štalu, i pali gasi, pali gasi, oćoravili mu bivoli!“ „Čedo, sad ćemo da sednemo u ovaj vojni džip i idemo u Togačevce da vidimo tija ćoravi bivoli“. Moj stric Čeda mi je kasnije pričao: „Pobego sam odma u plevnju, jer je Baja, kakav je lud, mogaj da me utepa u Togačevce“. Čiča Mirku je drug Baja naredio da obezbedi pet bandera, za početak elektrifikacije u Donjem Trnjanu, a za žice i ostalo ima da se daju pare, ali kasnije. Za bandere je bilo potrebno da se podmite šumari na Kukavici jednom ovcom jalovicom, pečenim prasetom i balonom rakije. Drug Baja je, izvršivši smotru bandera u turekovačkoj opštini, javno pohvalio mog strica: „Kakav domaćin, takve prave, propisne i žute bandere. Mire, jedna ubavinja!“
Za komasaciju je čiča Mirko čuo preko radija, ali nije bio siguran u njenu korist, dok im drug Baja, ispod klepala, nije najavio: „Partija zagovara komasaciju. Inženjeri će da vam bolje objasne od mene. Ako mene pitate, ja da imam ove vaše njive i ovo bogatstvo, ja ne bih pomerao međe i ne bih ušao u komasaciju. Možda je to dobro za neka posna zemljišta. Ne znam. Radite kako znate i umete. I mora da vam kažem. Hvalio sam pšenicu italijanku, pa sam pojeo ono što se ne jede. Sa moga fotografa sam, za vreme okupaciju, upoznao svaku vašu njivu i svaku među, i da vam kažem, imam golem merak da idemo zajedno u lov, da tepamo zajci i jarebice, dok se ne uklone međe i dok ne izbegav iz ovo leskovačko polje“.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*