Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (28)

LESKOVAC

Moja ostavka je glasila:
Izvršnom odboru R.S.IMR-a
Za Radnički savet IMR-a
Predmet: Neopoziva ostavka na mesto generalnog direktora IMR-a

Nakon sagledavanja svih relevantnih činjenica teške situacije IMR-a u proizvodnom i ekonomsko-finansiskom pogledu, a imajući u vidu:

  • neizvršavanje planskih zadataka u aprilu i maju mesecu,
  • da se ne ostvaruju neke od osnovnih pretpostavki i mera iz usvojenog Programa sanacije, a zbog materijalne i radne sigurnosti zaposlenih u IMR-u poslovi moraju da idu bolje,
  • nerazrešene ekonomske odnose sa IMT-om,
  • da od strane nekih mojih najbližih saradnika (rukovodilaca sektora) postoje različiti pristupi prema Programu sanacije u smislu načina rešavanja situacije IMR-a, čime se gubi dragoceno vreme i energija, a IMR je u takvom položaju da se mora brzo dejstvovati,
  • opasnost da se izgubi vozilski program ako se više i brže ne radi i ako se vrlo brzo ne okupimo oko ovog programa,
  • osećaj da BEOBANKA nema poverenje u mene (a slično je bilo i kod drugih preduzeća koja su zapala u teškoće u kojima je sada IMR) i da neće izvršiti finansijsku konsolidaciju IMR-a dok ne dođe novi generalni direktor IMR-a, to sam lično odlučio da podnesem neopozivu ostavku na mesto generalnog direktora IMR-a, jer smatram i ocenjujem da je to korisno za IMR u celini.
    Primereno tradiciji IMR-a, očekujem da će moja neopoziva ostavka naići u kolektivu IMR-a na dostojanstven prijem.

Rakovica Generalni direktor IMR-a,

  1. juni 1988.g. Dr. Strahinja Kostić, dipl. ing.

Na optužbe da sam, za godinu i po dana, koliko sam proveo na dužnosti generalnog direktora, upropastio IMR, imao sam spreman odgovor: „Kada sam podneo ostavku, na taj dan su svi magacini brektali od materijala i kooperantskih delova, ekspedicija motora bila puna, od materijala, otkovaka i odlivaka nisi mogao da prođeš kroz pogone, mašine su radile u dve smene, a neke i u tri, linije montaže motora bile su pune, linija montaže traktora je bila puna, svi krediti za „zelene mašine“ su bili isplaćeni i nismo, po tom osnovu, dugovali ni jedan pfening, a kamoli marku. A u ovom trenutku, kada tvrdite da sam ja krivac za propast IMR-a, kroz magacine možeš da proteraš laku konjicu, montažne linije prazne, mašine, i to ne sve, rade samo u jednoj smeni, a krediti narasli do neverovatnih visina, jer ste, stalnom kuknjavom i političkom podrškom, zadužili i upropastili IMR“.
Od mene su ostavku na mesto generalnog direktora IMR-a tražili ljudi bliski Slobodanu Miloševiću: Radoš Smiljković, Aleksandar Bakočević, Milorad Unković, Slobodanka Gruden, Vladimir Štambuk, Đorđe Jović i Dušan Ćatović, kao i Dragan Tomić iz Socijalističkog saveza radnog naroda Beograda. Sa ove vremenske distance i bez veličanja naknadne pameti, uzimam slobodu da ukažem na sledeće.
Posle Osme sednice, održane u septembru 1987. godine, u Industriju motora Rakovica dolazili su drugarica Slobodanka Gruden i drug Jurij Bajec da nam prenesu odluke sednice, naglašavajući da su se urednici „Studenta“ drznuli da napadnu lik i delo druga Tita, a da je, po pitanju Kosova i Metohije, neophodno jedinstvo komunista i osuda svih nacionalizama. Slično je govorio drug Radoš Smiljković komunistima opštine Rakovica. List „Borba“ je već bila objavila dokument „Rasprava u CKSKS o Dragiši Pavloviću iz časa u čas“, na četrdeset strana. Iz ovog dokumenta se moglo videti da su studenti pre političara shvatili da je drug Tito umro, da je drug Dragiša Pavlović isto to shvatio, a upisano mu je u težak greh što je to shvatio, te je zaključeno:
„Predsedništvo smatra da nema ni kolebanja ni odlaganja kada su u pitanju napadi na Tita i revoluciju“. Takođe, „Predsedništvo Centralnog komiteta je zadužilo Predsedništvo gradskog komiteta da utvrdi konkretnu političku odgovornost pojedinaca u vezi sa napadom na Tita“. Raspravljalo se i oko Kosova, te Predsedništvo zaključuje: „… pre svega se zapaža isti odnos Dragiše Pavlovića prema stavu predsedništva i onda oko Tita i sada oko Kosova“. Takođe,
„Oportunizmom Dragiše Pavlovića ukočena je politička akcija koju je pokrenulo Predsedništvo Centralnog komiteta. Izgubljeno je ogromno vreme. Ne možemo dozvoliti da njegov oportunistički stav i ponašanje koči sprovođenje zaključka o Kosovu“.
Dakle, jedan čovek koči zaključke o Kosovu, koji pretstavljaju zbir opštih mesta i floskula bez ijedne konkretne mere sa izvršiocima i rokovima, i ne poštuje lik i delo druga Tita. Samo je osam ljudi uz ovog čoveka, a među njima i Pretsednik vlade Srbije Desimir Jevtić, koga javno hvalim zbog takvog stava na glasanju, jer smo Desko i ja ista generacija sa Mašinskog fakulteta. Tamo gde ne treba kažem: „Ponosim se Desimirom Jevtićem“.
Krajem novembra 1987. godine u IMR dolazi drug Vladimir Štambuk da čuje mišljenje komunista o Osmoj sednici. Govorilo se isključivo pozitivno o sednici. Drugu Štambuku je, izgleda, bilo sumnjivo moje ćutanje, pa je želeo da čuje moje mišljenje. Bio sam vrlo jasan: „Ma kakva istorijska sednica. Sjaši Kurta da uzjaši Murta“.
Dakle, ispao sam politički nepismen. Prvo, hvalim javno Desimira Jevtića; izjednačavam Stambolića i Miloševića; kada smo dobili od vojske Odluku o proizvodnji i razvoju vojnog vozila TARA IMR upućujem, sa teleksa IMR-a, zahvalnost već smenjenom Dragiši Pavloviću na svemu što je preduzeo i učinio da nam olakša puteve do uspeha, kao kolegi mašinskom inženjeru; već smenjenom Ivanu Stamboliću, i pored njegovog upozorenja, upućujem poziv da obavezno dođe na proslavu šezdesete godišnjice IMR-a. Na tu proslavu, zbog prisustva Stambolića, nije došao niko od rukovodilaca u Republici Srbiji, a iz grada Beograda došao je samo Dragan Tomić.
Ali, ja teram dalje po svom i ispoljavam i drugu političku nepismenost. Naime, drug Aleksandar Bakočević, gradonačelnik Beograda, posećuje početkom decembra 1987. godine Industriju motora Rakovica. Pored ostalih primedbi, drug Bakočević zapaža da u IMR-u „… rukovodioci brljaju po samoupravljanju…“ Odgovorio sam mu: „Druže Bakočeviću, to da direktori brljaju slušam dugo vremena. Da li mi možete reći gde vi ostvarujete svoja samoupravna prava i kako se zove pretsednik vašeg radničkog saveta“. Odmah su skočili prisutni poltroni: „ Pa drug Bakonja, druže Kostiću, ostvaruje samoupravljanje u Skupštini grada, a njegov pretsednik je pretsednik Skupštine grada“. Bakočević me je posmatrao samouverenim i potcenjivačkim pogledom iznenađenja. Pravio sam se da sam razumeo, ali sam, već tada, sazreo u stavu da je samoupravljanje izmišljeno samo za fabrike, na čijim se kapijama samoupravljanje i završavalo. Izvan je postojao udoban budžetski život i, otuda, popovanje da neko, a najpoželjniji u tom poslu su direktori, brlja po samoupravljanju. Ljudi iz radničke Rakovice, izabrani na funkcije u opštini, gradu i Republici, po isteku mandata kopali su i nogama i rukama da se ne vraćaju u fabrike i pogone, jer su ih tamo čekali raspodela po samoupravljanju, dodela stanova po samoupravljanju, napredovanje po samoupravljanju, kritika po samoupravljanju, letovanje po samoupravljanju, jelovnici po samoupravljanju,autobusi za prevoz po samoupravljanju, – jednom rečju, igranje po ritmu i taktovima socijalističkog samoupravljanja.
Pokazaće se da ovo moje pitanje drug Bakočević nije zaboravio.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*