Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (20)

LESKOVAC

Dana 25. marta 1962. godine zaposlio sam se u IMR-u u Birou za konstrukcije, i to u grupi za ugradnju motora u vozila. Posle šest meseci otišao sam na odsluženje vojnog roka u Zagreb, u Školu rezervnih oficira tehničke službe. Iako sam bio drugi u rangu, sticajem okolnosti, o kojima si i ti upoznat, nisam ostao kao vodnik u školi, već sam prekomandovan u Mostar. Dana 14. septembra 1963. godine u 12 časova i deset minuta krenuo sam, ćirom, iz Mostara u Beograd. Osim ovog datuma, upamtio sam i datum kada sam, posle četrdeset i dve godine pušenja, ostavio cigarete. Četrnaesti april 2005. godine u 19,50 časova.
Već 6.10.1963. nastavljam u IMR-u isti posao, u istoj grupi za ugradnju motora u vozila. U IMR-u sam imao lep razvojni put od konstruktora inženjera pripravnika, do generalnog direktora IMR-a. Ostale su mi u sećanju tri ugradnje dizel motora u različita vozila.
Prva ugradnja je TAM-ovo vozilo nosivosti 1,5 tone (putovanja u Maribor drugom klasom voza ili kušetom, jer su prvom klasom i spavaćim kolima imali prava da putuju samo direktori; saznanje o razlikama u rukovođenju i nagrađivanju između slovenačkih i srpskih preduzeća; kvalitetne kranjske kobasice sa plombom, koje sam kupovao u Gospodskoj ulici u Mariboru).
Druga ugradnja je FAP-ovo vozilo FAP-10V, (dugačko putovanje Ibarskom magistralom od Rakovice do Priboja. Baš nismo imali sreće, iako se FAP-ov probni vozač Hasib trudio da smanji vreme putovanja. Tek smo bili ušli u Lipovačku šumu, kada se pred jednom kafanom pokvario hladnjak. Kako ću pred mog šefa Puletića, jer sam ja odabrao i ugradio hladnjak. Kolega Mijat i ja uđosmo posle Hasiba u kafanu. Kad tamo pevačica. Šta ćeš. Red je da i mi naručimo neku pesmu, ako smo se već pogostili. Standardni trio duž cele magistrale: harmonikaš, pevačica, violinista, jer za klavir nema mesta. Predlažem da se, nekim vozilom, vratimo u Rakovicu, ali iskusni Hasib me obradovao: „Šuti, bolan, ne griješi dušu. Znam ja te kilere. Dobri su čim se malo olade.“ Odagnah brigu čim krenusmo ka Ljigu. (Žiko, rekao sam ja tebi da u meni čuči neki pesnik!) Eto ti opet belaja sa našim motorom. Stade Hasib tačno pred kafanu „Dva brata“. „Klepeću dizne“- objavi Hasib. Mijat objašnjava da je to nemoguće, ali je Hasib uporan: „ Ja čujem buljinu na vrh brda, te neću da čujem ove vaše dizne. Ne divani tako, kazaću te šefici Branki“. U kafani opet pevačica, ali sa dairama. Naručim jednu vranjansku pesmu, a u sredini pesme Hasib nam daje znak mimikom da ide napolje da popravi dizne. Po mraku se popesmo u prototipno vozilo sa probnim tablicama i probnim vozačem. Stara Ibarska magistrala vodi nas do hotela
„Šumadija“ u Gornjem Milanovcu. Stade Hasib pred hotel. „Vidim ja, bolan, da ovaj vaš motor troši ulje više no što je propisano“, – mudruje Hasib. Opet se kolega Mijat buni. „ Videćete kada ga budem ganjao od Petrovca do Virpazara. Moraćete vas dvojica da ponesete bure ulja“, -dosledan je Hasib. Uđosmo u kafanu hotela. Kroz dim razaznajemo jednu visoku i, da prostiš, usukanu pevačicu. Nije raskošne građe kao one dve prethodne. Taman sedosmo za sto, kad kelner privuče stolicu do Hasiba.
„Gde si Haso, kućo stara?“ „ O moj Mićo, šta radiš, šta ima novo?“- skoči Hasib i izljubi se sa Mićom. Stari poznanici. „Ovo su ti viđeni inženjeri. Stručnjaci za motore, i naftaše i benzince, mašala!“ – hvali nas Hasib, upoznajući nas sa kelnerom Mićom, koji se raspričao: „Bili onomad neke Švabe, a služio ih Radovan, pa imali primedbu na hleb kako je bajat i tvrd. Ukapirale Švabe da im nema pomoći od Radovana, pa tražili da ih primi drug upravnik. Žale se upravniku, on ih pažljivo sasluša, malo razmisli i kaže im u stavu mirno: „Da sam ja, gospodo Nemci, imao ovakav hleb 1941. godine, ja bih Švabu isterao iz Milanovca za četiri meseca, a ne za četiri godine koliko sam se sa Nemcima vijao po ovim brdima!“ Pohvalismo upravnika u glas. „Vidi se šta je pravi čovjek na pravom mjestu“, -zaključi Hasib. Krenusmo posle pola noći ka Čačku i Titovom Užicu. Ljuljao sam se neko vreme u toploj kabini, pa zaspao. Drma me Hasib: „ Ajde, razbudi se. Jesi li ti inženjer?“ „Jesam, iz Rakovice!“ „E, bolan, tebe ne bi primio na posao moj direktor Žika Lukanović. Kod nas u FAP-u, inženjer ne smije da spava na radnom mjestu.“ Vidim da smo stigli u Ovčar Banju. Hasib nas upoznaje sa specijalitetima: „Ovdje ćemo pokusati kiselu čorbu.“ U Priboj smo stigli pred zoru tačno ispred starog hotela „Priboj“. Sačekao nas je portir Zuko: „Šef Voja vam je rezervirao sobu još juče. Gdje ste do sada, Hasibe?“ „Zuko, daj ljudima pokaži gdje je ćenifa. Radi svoj posao“, – pope se Hasib u kamion i odmagli u praskozorje.
Sledećih dana i nedelja upoznali smo Mijat i ja prirodne probne stolove za ispitivanje FAP-ovih vozila. Prvo deonicu Petrovac na moru
– Virpazar i obratno, a potom i Savin Lakat, na kome je naš profesor Slobodan Dobrosavljević potvrdio svoju odluku da SAURER-u da prednost u odnosu na MERCEDES i FIAT.)
Treća ugradnja je vojno vozilo „SCOUT CAR“ američke proizvodnje. (Saznali smo od druga pukovnika Petra Peurače, predratnog mašinskog inženjera, da ne treba raditi sa idealnim ljudima, jer će vas, u kritičnim situacijama, prvi napustiti i čak i izdati. Zbog toga je odlučio da za svog naslednika izabere inženjera Ristića, ne govoreći nam koje mane poseduje inženjer Ristić, na osnovu kojih je zaslužio tako visoko mesto. Posle više godina, radeći neke druge poslove za vojsku, kolega Ristić mi je ispričao zašto nikada nije bio član Partije, odnosno Saveza Komunista.
„Moji šefovi me predlože za Partiju. Pitam majku šta ona misli, a ona kaže da pitam oca. Moj stari je tada robijao u Sremskoj Mitrovici zbog otkupa. Odem do oca i pitam ga za savet. On ustade s klupe, odstupi tri četiri koraka unazad, umalo da se sudari sa milicionerom, koji je slušao naš razgovor, i kaže mi: „ Vidiš li ti mene?“ Vidim mu suzu u jednom oku. „ Kaži sine, da li me dobro vidiš?“ „Vidim“- promrmljam i zažalim što sam ga uznemirio. „ Ako si me dobro video, nećeš nikada da uđeš u Partiju“, – odbrusi mi matori. Izljubili smo se i vratih se majci potpuno rasterećen!“)
Bilo je i drugih ugradnji dizel motora u vozila. Proizvođača vozila smo, na njihovo traženje, posećivali šef prodaje motora i mi, inženjeri. Na prvom sastanku su se čule njihove potrebe i želje, a na drugom sastanku, kada smo već odredili takozvanu listu motora, naš šef prodaje drug Aca Perić je vodio glavnu reč, dopuštajući nam samo potvrdu njegovih reči, a nikako protivljenje. „Koliko sam ja razumeo, a tu su inženjeri da me isprave“, – počinjao je Aca svoje izlaganje, „za vas mora novo korito, nova pumpa za ubrizgavanje, novi nosači vešanja, novi amortizeri oscilacija, za hladnjak ću ja da molim „IKARUS“ da ga izmeni uz najmanji trošak, i šta beše još, Kostiću?“ „Difuzor nov i zaštitnik hoda“, – uskočih ja ko zapeta puška. „Mlad inženjer, a već razume struku“,hvali me Aca Perić. „Druže Kostiću“,-obraća mi se tehnički direktor
„ZMAJ“-a, u čije vozilo treba da ugradimo naš motor, – „Vi ne poznajete ovog druga Acu. Mi se s njim borimo godinama, jer IMR proizvodi za nas menjače za kombajne. Stalno kuka kako će da propadne i stalno zaliva cene da se menjač ne bi osušio i uvenuo. Smej se, Aco, ali hoću da drug Kostić zna tvoje vrline i tvoje osobine. Prvi put vidim Kostića, a očekivao sam Puletića ili Dogramadžija“. Aca mi daje znak da i ja nešto kažem. „Druže direktore“, počeh ja da mucam. „Kada sam sagledao vaše taktičkotehničke zahteve, odredio sam kritične tačke oslanjanja i maksimalne dimenzije ugradbenog paralelopipeda motora i doneo sam vam crtež na overu, kako bi mogli da nastavimo dalji rad. Šta više, odredio sam i liniju oscilovanja vašeg motora. Pitao sam druga Acu da li će ovaj naš rad
„ZMAJ“ da plati ako ne dođe do ugovora. Aca mi je odgovorio da to više ne postavljam nikada dok sam u IMR-u, jer IMR nije ćevabdžinica, već ozbiljna fabrika“. Tehnički direktor se smeje: „Aco, naučio si druga Kostića šta treba da kaže“. Ne osvrćem se na uvrede, već nastavljam: „Za vaš motor je potrebno novo korito od silumina. Bio sam u „PETRU DRAPŠINU“ u Mladenovcu da vidim da li mogu da odliju siluminsko korito sa pet unutrašnjih rebara. Hoću da kažem da smo preduzeli aktivnosti kako bi definisali vašu motorsku listu na najbolji način. Difuzor mora biti na hladnjaku. Prilažem potrebne skice i crteže“. Tehnički direktor me ućutkuje: „Dobro, dobro, druže Kostiću. Hvala vam na informacijama“.

Strahinja T. Kostić