Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (12)

LESKOVAC

Grbavi i namučeni narod, bez para i iznuren pogibijama, nemaštinom i strahom od sutrašnjice, poverovao je u priče mešetara, poslatih od najviših vlasti u državi, da postoje dobri ljudi koji žele da pomognu narodu tako što su spremni da, umesto 11300 dinara, plate odmah Darinki Belanović 500 dinara. Baka Dara je otišla, opet, po savet kod gazde Ilije Mihajlovića. „Daro, u ove obveznice možeš da zaviješ sir. Ako mene pitaš, uzmi tih 500 dinara!“ Baka ga je poslušala i pogrešila.
Početkom 1922. godine Kralj Aleksandar І je objavio da je uspeo da obezbedi sredstva za obveznice ratne štete u nominalnom iznosu. Ali tada, ogroman broj obveznica već je bio u rukama Kralja Ujedinitelja, Milana Stojadinovića i gazda Ilije Mihajlovića, čiji su ljudi otkupili, po znatno nižoj ceni, obveznice od baka Dare. Možda su i tvoji preci, dragi moj Žicmane, imali neku od obveznica ratne štete.
Uvidevši da ne može sama da vodi radnju i bakće se sa kalfama i šegrtima, baka Dara odlučuje da se uda za Radojka Srećkovića, opančara po zanimanju i solunskog borca, rodom iz sela Grošnice kod Kragujevca. Deca su ga zvala „čika“. On odlučuje da prodadu kuću u Aranđelovcu i kupe kuću u Kragujevcu, na Metinom brdu blizu Lekine bare. To je bilo i ostalo radničko naselje. Ubrzo po preseljenju u Kragujevac, rodila im se ćerka Miroslava.
Kada je Kralj Aleksandar І odlučio da olakša materijalni položaj prezaduženog srpskog seljaka i doneo zakon kojim se brišu seljački dugovi po osnovu obaveza proizašlih iz veresijske obligacije, moja baka Dara je mogla da knjige veresija sačuva samo kao uspomenu na neka prošla vremena u kojima je bila srećnija.
Istovremeno čika Radojko uviđa da od opanaka nema vajde, te odlučuje da se zaposli u kragujevačkoj Pirotehnici. Na solunskom frontu, u slobodnom vremenu, petljao je nešto oko pušaka i to mu je koristilo na novom poslu. Ipak, njegova sigurna plata nije bila dovoljna za školovanje petoro dece.
Zahvaljujući vezama u Kragujevcu i Beogradu, baka Dara je uspela da dve najstarije ćerke, Milenu i Jelenu, pošalje o državnom trošku u učiteljsku školu u Sombor, čuvenu Preparandiju, kao decu palog ratnika Čedomira Belanovića. Zauzimanjem kod vojnih vlasti u Beogradu, doktor Đorđe Siber uspeva da za baka Darinog sina Ratomira Belanovića, odličnog učenika kragujevačke Gimnazije, obezbedi stipendiju kraljevske jugoslovenske vojske za studije na Veterinarskom fakultetu u Zagrebu.
Bog i ljudi su hteli da baka Darine gubitke, proizašle iz zamene srebrnog i zlatnog novca u papirnate dinare, mafijaškog obezvređivanja obveznica ratne štete i Kraljevog otpisivanja dugova seljacima, ipak, u znatno većem iznosu, nadoknadi besplatno školovanje dve ćerke u Somboru i vojna stipendija za sinovljeve studije u Zagrebu. I ja sam, kao njen unuk, bio više puta svedok naizmeničnog sustizanja i zaostajanja gubitaka i dobitaka u mom životu. Genetika je ne samo u telu, nego i u okolnostima padanja i uzdizanja. Razlika je u načinu i stilu pokajanja i kukanja.
U Kragujevcu su ostale da žive i pohađaju učiteljsku školu moja mama Radmila i njena sestra Miroslava. Bilo je to stanje između štednje i siromaštva. Obe su, do kraja života, ostale skromne, poslušne i uviđavne sa vidljivim samoodricanjem od uživanja i kritike drugih.
Ponekad ličim na njih, pa se time još i hvalim. Drugi mi, sa pravom ili bez prava, ne veruju. Šta da radiš? Ima sumnjala u skoro svakoj familiji.
Po završetku učiteljske škole u Kragujevcu, mama je godinu dana čekala posao. U to vreme, učitelji su bili ukazni činovnici, a ukaz je potpisivao lično gospodin ministar prosvete. Prvo mesto, koje je dobila, bila je Crvena Jabuka kod Bosiljgrada, do koje se dolazilo na konju. Kada je, posle dve godine službovanja, napustila Crvenu Jabuku i otišla u pitomu Godačicu u Gruži, mami je bilo žao što, u toj nedođiji, ostavlja svoje pametne đake.
Moji roditelji su se upoznali 1937. godine i venčali 6. avgusta 1938. godine. Kumovi na venčanju su im bili Petar Lazarević, učitelj i budući komandant ljotićevske brigade, i Toza Dragović, sudski pripravnik i budući narodni heroj. Obojica su poginula 1941. godine. Zaslužuju da se o njima napiše ne priča, nego roman.
Kada sam se rodio, 11. jula 1939. godine u Kragujevcu, dobio sam na vodici ime Stanislav. U to vreme, za ime deteta nisu se pitali roditelji, već kumovi. To su mama i tata ispoštovali. Kum Petar Lazarević se dvoumio između imena Uroš i Strahinja. Ipak se odlučio da mi da ime Strahinja. Baka Dara nije bila prisutna krštenju i rekla je, kada su me doneli u njenu kuću na Metinom brdu,: „Upropasti mi dijete. Zovite ga Staša.“ Baki se svidelo ime Staša, jer je, upravo, završila sa čitanjem knjige o Neli i Staši. I zvali su me Staša.
Krajem avgusta1939.godine odneli su me u selo Gledić kod Kraljeva, gde su, nakon venčanja, mama i tata dobili učiteljska mesta. U Glediću im je posebno bila bliska porodica Đusić.
Kada sam napunio godinu i nešto dana, fotograf iz Kraljeva je napravio fotografiju na kojoj se vidi da stojim ispred mame, tate i tetka Milene. Jedan primerak je tata poklonio domaćinu Đusiću, a drugi primerak je odneo u Donje Trnjane kod baba Nastasije. Tada je bilo malo fotografa, a i sa fotoalbumima nešto nije bilo u redu, pa su i Đusić i baba fotografiju zakačili na staklenom delu svojih kredenaca u kuhinji. Tu fotografiju je kod babe Nastasije, na njenom kredencu video i zapamtio tatin brat od strica Vlajko Kostić. Sudbina je htela da Vlajka Kostića, mobilisanog krajem rata od četnika, put ka Bosni, kuda su se uputile kolone mobilisane srpske omladine, nanese u selo Gledić i baš u kuću domaćina Đusića. U jednom trenutku, moj stric Vlajko je na Đusićevom kredencu ugledao onu istu fotografiju, koju je moja baba ponosno pokazivala svim posetiocima, zatim ustao i zamolio domaćina Đusića da izađu nasamo u dvorište. Kada je bio siguran da ih niko neće čuti, Vlajko je upitao Đusića: „Jesu li ono na slici Todor Kostić i njegova žena Rada?“ „Jesu“, – odgovorio je Đusić. „Je li ono njihov sin Staša?“ „Jeste“, – potvrdio je Đusić. Vlajko je skoro zavapio: „ Ja sam Vlajko Kostić, Tošin brat od strica. Molim te da me sakriješ kada komandant naredi pokret.“ Domaćin Đusić mu je mimikom dao znak da će sve biti u redu. Sakrio ga je u svom podrumu. Vlajko Kostić i njegov drug Boža Ilić su se vratili u Donje Trnjane.
Preko puta škole u Glediću, kuću je imao Tihomir Milutinović, otac studentkinje medicine Olge Milutinović. Kada je počeo rat, Tihomir je Olgu držao zaključanu u kući, da ne bi otišla u partizane. Jednog letnjeg dana, moja mama je ugledala Olgu da izlazi iz kuće na ulicu, maše desnom rukom mami i široko se osmehuje. Posle kratke pauze usled zbunjenosti, mama je mogla samo da vidi Olgina leđa, koja su se sve više udaljavala od njene majke Leposave, čiji su pozivi za povratak ostali uzaludni. Tog dana, Tihomir je bio poslom u Kraljevu, a Olga je prevarila majku Leposavu da joj otključa sobu. Olgu su ubrzo uhvatili Nemci i držali je u zatvoru u Kraljevu. Dva meseca je domaćin Tihomir nosio hranu svojoj ćerki Olgi u kraljevački zatvor. Jednog dana su mu saopštili da više ne postoji potreba za hranom. Olgu su streljali, verujem sa osmehom, koji moja mama nikada nije zaboravila. Olga Milutinović je proglašena narodnim herojem.
Naš rođak Stole Nos, koji je, delimično, poslužio kao lik mom bratu Slobodanu Kostiću u njegovom pikarskom romanu „Gute đubre“, govorio je upirući prstom u nebo: „Burazeru, za imanje i slobodu mora da se boriš sas osmeh. Vi školarci uprskate stvar, pa uz slobodu i imanje uvržete marševi uz Igman planinu i cmizdrenje. Pazite se šta radite!“
Kada je počeo rat, nama se, u Glediću, pridružila tetka Jelena Milošević sa svoja dva sina, mojom braćom Milošem i Radulom. Njihov otac Vladimir Milošević, rodom iz Lijeve Rijeke u Crnoj Gori, bio je zarobljen u Grčkoj i odveden u Hamelburg.

Devet meseci nakon zarobljavanja, nemačke vlasti oslobađaju iz zarobljeništva Hrvate, Bugare, Mađare, lekare i veterinare. Moj tata je odbio da se izjasni kao Bugarin i ostao je do kraja rata u zarobljeništvu.
Moj ujak Ratomir se vratio iz zarobljeništva kao diplomirani veterinar i mami doneo tatin zimski kaput, njegov džepni sat sa lancem i molbu da mama traži premeštaj u selo Turekovac, udaljeno jedva dva kilometra od Donjeg Trnjana, kako bi se, u ratno vreme, lakše prehranili i ona i deca. Zahvaljujući beogradskim i švercerskim vezama teča Žike Jankovića i ujka Mike Nikolića, jedinog snabdevača hranom brojne baka Darine beogradske familije, moja mama je dobila mesto učiteljice u selu Turekovac, u koje je stigla jula 1942. godine sa baka Darom, sinom Slobodanom i sa mnom. Oformila se, silom prilika, četvorka ratnih drugova.

(Nastaviće se)

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*