Piše: Aleksandar Stojanović
Putovanje do Gazijantepa, dvomilionskog grada koji leži na pedesetak kilometara od sirijske granice, trajalo je nekoliko sati. Tokom njega, pejzaži su se nizali kao na traci. Široki bregovi, razbacani maslinjaci, stada ovaca, kamenite planine i crvenica koja je preotela primat crnici, plodnoj zemlji oko Adane. Drum nas je vodio kraj utvrđenja iz petog veka i kasaba koje žive na starinski način.
Razjarene guske
Posetili smo i jedno simpatično imanje u neposrednoj blizini Kahranmaraša, koje posetiocima nudi neobičan ugođaj uživanja u svežem vazduhu i netaknutoj prirodi, milovanja albino jelena, jahanja konja ili, možda, bežanja od poslovično razjarenih gusaka. Koju god aktivnost da čovek odabere, ili ga ona, silom prilika, snađe, definitivno neće zažaliti. Neće zažaliti ni ako proba čorbu iz kazana, spravljenu od bilja, a čiji recept, znaju samo Turci iz ovih krajeva. Ili, ako nastavi sa gurmanlukom, kušajući tursku verziju sarme i punjene paprike, ovčiji rep i kebab u pogači, ili možda, baklave i sladoled od bivoljeg mleka. Tokom putovanja ka Gazijantepu, videli smo i tu priliku da vidimo tragične posledice zemljotresa koji je pre nekoliko meseci pogodio Tursku i Siriju, a čiji je epicentar bio upravo u okolini Gazijantepa. Jeziv je osećaj videti čitave kvartove iseljenih zgrada u Kahranmarašu, podsetnika o tragičnoj moći prirode.
Staro utvrđenje
Tokom jedne od nekoliko pauza, posetili smo muzej Karatape. Kompleks koji kao da kombinuje lepote arheologije i botanike, podsetio nas je dokle može da dovede udružena volja ljudi. Uostalom, o veličini ovog mesta, svedoči i činjenica što je u prošlosti, zapravo, bilo moćno utvrđenje sa 43 kule osmatračnice. U ovoj, počivšoj tvrđavi, naši domaćini su nam priredili izuzetno ukusnu užinu koju su nam spremale lokalne Turkinje. Ona je u bilu u vidu dve tradicionalne pite iz ovog dela Turske. Prva je u sebi imala ovčiji sir, dok je druga kombinovala ukuse spanaća, praziluka i crnog luka. Sa osećajem sitosti zbog jela, ali i zbog naučenog o istoriji ovog kraja, produžili smo dalje. U ranim večernjim časovima, stigli smo u Gazijantep.
Baklava kao brend
Gazijantep je, prema rečima našeg vodiča, napoznatiji po pistaćima, začinima, slatkišima, a najviše, baklavi (koja je, prema priči, bila najbolja u čitavom Osmanskom carstvu, uključujući onu iz Alepa u Siriji). Ako je suditi po nepcu, koje je zaigralo dok smo isprobavali poznati kolač, ima puno istine u tome, a i razloga da ovo mesto bude poznato po slatkoći jednog moćnog delikatesa. Šetajući sokacima Gazijantepa, u hodu smo se upoznavali sa znamenitim restoranima i muzejima, džamijama na kojima se vidi jaka arapska arhitektura i dućanima oko kojih se šire mirisi mlevene kafe, mešavine čaja, ratluka, oraha, sušenih smokvi i japanskih jabuka, ali i začina raznovrsnih namena i još raznovrsnijih boja.
Dućani i osećaj
U jednom takvom dućanu, koji drži sirijska porodica, trgovali smo sa dvanaestogodišnjakom koji neumorno radi, želeći da familiji pomogne da “stanu na noge”, budući da su u ovaj grad došli iz ratom razorene Sirije. Sećanje na sudbinu ovog deteta, koje bi, da je rođeno na Zapadu, pre brinulo o tome koju će igricu kupiti, nego što bi vodilo dulumski dućan, pratilo me je tokom čitave večeri, pa i ispod kamenih svodova elitnog restorana Hišvahan, u kom je, naše druženje sa Adanom i Gazijantepom, doživelo svoj prigodan svršetak. Intenzivan osećaj zahvalnosti na prilici da vidim ovaj neobičan deo sveta, pulsirao je mojim venama, i to se nastavilo i prilikom leta nazad za Srbiju, narednog dana. Pisanom rečju, dižem spomenik jednom upečatljivom putovanju, gostoprimljivim ljudima i nepobedivom misticizmu Turske, zemlje za koju se, s pravom kaže da spaja svetove. To čini na mnogo prefinjeniji način nego čisto geografski. Ipak je sve u osećaju.
Leave a Reply