Piše: Aleksandar Stojanović
Na jugoistoku Turske, četrdesetak kilometara severno od Sredozemnog mora i ne mnogo više od toga, zapadno od Sirije, leži grad Adana. Dvomilionska kasaba, svojevrsni centar velike, poljoprivredne oblasti koja se širi ravnicom Čukurova, Adana je mesto neobičnih kvaliteta.
Veliku varoš, izgrađenu na moćnoj reci Sejhan, inače, najdužoj u Turskoj, karakteriše prožimanje različitih uticaja. Turskog, arapskog, persijskog, ali i grčkog i rimskog. Ovo je mala priča o tome šta je, oku jednog neobičnog putnika, privuklo naročitu pažnju.
Neobična kasaba
Kada nas je, na modernom aerodromu u Adani, sačekao vođa puta, nas, novinare i ljude od pera iz daleka, koji preko Istanbula dođosmo u ovaj udaljeni deo Turske, bio je to i formalni početak jednog neobičnog druženja. Putovanja, koje nije bilo samo geografske prirode. Već u prvih sat vremena, saznali smo opšte, najznačajnije stvari o ovom gradu. Njegovu značajnu veličinu, koja je tolika da Adana, sa procenjena 2, 2 miliona stanovnika, predstavlja šesti najveći grad u Turskoj, nakon titana poput Istanbula, Izmira i Ankare, te značajno manjih, Burse i Antalije.
Dalje, naš domaćin nam je ukazao da Adana tokom istorije nije toliko često menjala ime, kao što je to slučaj sa nekim drugim gradovima kroz koje su prolazile osvajačke horde. Govorili smo o industrijskim potencijalima ove poljoprivredne oblasti, nekada poznate po tekstilu, a kojom i dan-danas, dominiraju nebrojeni povrtarski plastenici, što se najbolje vidi iz vazduha.
Bilo je reči i o turizmu koji se razvija, religiji koja čuva običaje, obližnjem planinskom vencu Taurus, čiji vrhovi čoveka podsećaju koliko je zapravo mali i narandžama koje niču duž gradskih sokaka, a koje se, zbog svoje kiselosti, retko koriste u ishrani. Ipak, ono što ovaj grad definiše bolje nego bilo šta drugo, jeste ukusna kuhinja, a pre svega, Adana kebab.
Roštiljska đakonija sa kojom sam se već susreo na svojim putovanjima kroz Tursku, u ovom delu ove lepe zemlje uistinu ima status malog božanstva. To smo se uverili i na samom startu našeg druženja, kada su nam vodiči ispričali, u šali, da nije grad taj koji je dao naziv kebabu, već je bilo obrnuto. Uvodna priča o kebabu i poljoprivredi, tekstilu i industriji, istoriji i religiji, odzvanjala je vazduhom, dok nas je odlučni vozač minibusa sprovodio do hotela. Kroz prozor, upijao sam prizore mediteranske kasabe. Sokake omeđene pomorandžama kiselih kao limun, bazare od starine i minarete kolosalne Šabanči džamije. Avantura je mogla da počne.
Kulinarski majstori
Nakon smeštanja u ukusno uređenom hotelu i kratkog predaha, naši domaćini su priredili večeru dobrodošlice u elitnom restoranu, koji baštini višedecenijsku tradiciju rada pod palicom jedne porodice i jednog šefa kuhinje. Supe i salate, začini i tortilje, u prijatnom ambijentu kojim se širio miris crnog čaja i airana, bili su, na naše iznenađenje, samo početak jedne neobične večeri.
U želji da nam praktično prikažu kako izgleda njihov rad na ovom mestu, domaćini su nam omogućili i da se sami okušamo u kulinarstvu. U čemu drugom, do u pravljenju Adana kebaba. Tako su stranci iz dalekih zemalja, vešto instruisani starim majstorima kulinarskog zanata, i sami uživali u sitnjenju mesa, njegovom oblikovanju i začinjavanju i na kraju, pripremi nad žarom.
Znanje koje sam dotad stekao o značaju kebaba u kulturnoj i turističkoj ponudi grada, ulozi u ishrani stanovništva, ali i time da je najukusniji kad je napravljen od jednogodišnje ovce teške oko 22 kilograma, samom pripremom je zaokruženo i kompletirano.
S pravom se može reći da smo u tome uživali, u istoj ili većoj meri u kojoj smo svoje đakonije, kasnije tokom večeri, i degustirali. Prvi dan u Adani se privodio kraju, uokviren optimizmom i ushićenjem zbog onoga što nam tek predstoji.
Pred nama su bile nove avanture, nošene svežinom divlje reke Sejhan, autoritetom Hadrijanovog mosta i aurom jednog zagubljenog mesta, do koga dekadencija savremenog sveta još uvek nije stigla.
Leave a Reply