Nedžip Eminović, profesor muzike u penziji, „razbija“ stereotip o Romima koji su muzičari sluhisti, s obzirom da je završio Muzičku akademiju u Novom Sadu.
„Potičem iz radničke porodice. Otac mi je radio kao vozač, bio je prvi Rom koji je radio u „Jugekspresu“, bio je vozač, a mama je radila u fabrici „Zele Veljković“. Oni su maksimalno uticali na nas u porodici da se školujemo. Imam braću od tetke, stričeva, svi smo fakultetski obrazovani. Jesu roditelji uticali, ali smo i mi bili, da tako kažem, ljuborni jedni druge, ako može on da završi, hoću i ja… Završio sam Muzičku akademiju sada već davne 1982… Pre toga sam završio nižu muzičku u Leskovcu, pa onda srednju muzičku u Nišu, gde sam bio đak generacije na instrumentalnom odseku violina. U to vreme, kada sam završio srednju školu, u Leskovcu je bio deficitiran kadar profesor violina, pa sam ja kao srednjoškolac predavao u Muzičkoj školi „Stanislav Binički“. Polagao sam prijemne ispite na Akademijama umetnosti u Novom Sadu, Skoplju i Beogradu i položio sam svuda, pa sam se odlučio za Novi Sad. Uz studije sam se zaposlio u operi i filharmoniji Srpskog narodnog pozorišta… Tako sam ja radio ovde u Muzičkoj školi, pa nedelju, ponedeljak i utorak bio u Novom Sadu na predavanjima… Tako sam izdržao samo jedan semestar, ipak je to bilo naporno, pa sam se prebacio u Novi Sad i tamo započeo karijeru. Bio sam zagrižen za violinu, kao srednjoškolac sam mogao da vežbam i po deset sati dnevno… Inače, u SNP-u je bila izuzetna konkurencija, ja kao srednjoškolac ulazim u takav orkestar, gde su bili zaista poznati umetnici… Tamo sam bio 25 godina, nakon čega se vraćam u Leskovac, ponovo u Muzičku školu.“
Eminović kaže da je nekada bilo mnogo više učenika zainteresovano za gudačke instrumente.
„Krajem 80-ih je to i bilo neko pomodarstvo. Nisu deca toliko bila zagrižena za to, od 15-ak na klasi samo par njih nastavi školovanje. Malo su ih i roditelji gurali u to… Kako čujem danas je manje težnje za violinu, ali razlog tome je i što ima više instrumenata u ponudi. Ranije je bio klavir, violina, harmonika, sada imamo skoro sve instrumente zastupljene.“
Što se romske populacije tiče, Eminović kaže da su nekada većina muzičara bili Romi.
„Retki su bili Srbi koji su svirali, poput Žera, Antonovih sinova… Nije to bilo kao sada, sada ima puno Srba koji su tezgaroši, koji sviraju, a manje je tako opredeljenih Roma. Nas školovanih je bilo desetak muzičara, instrumentalista. Bilo je tu dobrih muzičara… Danas nema mnogo Roma koji bi mogli da našu tradiciju provode… Ali, to je specifičnost u našem okrugu, dok je situacija, recimo u Novom Sadu dosta drugačija, mnogo je školovanih Roma, dosta njih završava Muzičke akademije… Kod nas danas ima više srednješkolaca Roma nego što je bilo u moje vreme, oni i završavaju, ali problem je u zapošljavanju nakon školovanja. I u ono vreme smo mi slušali priče od naših drugara tipa „šta ćeš u školu, pa ja više zarađujem na pijaci“… Sada dođe momenat da završiš školu i onda opet ideš na pijacu da prodaješ stvari. Zato se nekako vraćamo u ono vreme kada roditelji nisu terali nas da završavamo škole, mada danas roditelji mnogo više insistiraju da njihova deca završe školu. Ali, problem je zapošljavanje kao motiv za završetak školovanja.“
Eminović je bio i član Opštinskog veća Leskovca u periodu 2003.-2007., ali prvo romski koordinator.
„Ja sam se tu dao maksimalno. Trudio sam se da Romi ostvare svoja prava, jer su ih najčešće imali na papiru. Imali smo neku našu zdravstvenu i socijalnu politiku, imali smo akcione planove vezane za zapošljavanje… Sve se to teško sporovodilo, ne samo u Leskovcu, nego svuda u Srbiji. Kao član Opštinskog veća sam imao širok dijapazon svojih obaveza, koji je bio vezan za sve zajednice. Imao sam svoju kancelariju gde su dolazili ljudi sa problemima, prvenstveno Romi, ali je bilo dosta i onih koji nisu Romi. bilo je raznih problema, stanovanje, socijala, zdravstvo, međuljudski odnosi… Koliko sam mogao, to sam rešao. Recimo, što se tiče stanovanja, mi smo određenim ljudima u sva tri romska naselja napravili 10-12 objekata, ali to je tako odrađeno da smo mi davali materijal, a oni su obezbeđivali majstore koji će da rade. Bilo je intervencija i oko lečenja… Problem je bio oko zapošljavanja, jer većina Roma nije imala adekvatnu školu, tako da je dosta njih po ugovoru radilo u „Komunalcu“, mislim da ih je nekoliko zasnovalo i stalni radni odnos… Na školstvo smo dosta obraćali pažnju, jer ako si nepismen nećeš ništa da znaš, možeš samo da lutaš.“
Romska zajednica je imala veće samopouzdanje, smatra Eminović za vreme kada je bio član Opštinskog veća.
„Oni su znali da imaju čoveka koji može da pogura bilo koji problem u romskoj zajednici, baremo koliko smo u mogućnosti. Mi smo imali dva člana Opštinskog veća i tri odbornika. Do skoro smo imali odbornike koji su pomagali koliko su mogli, ali mislim da ćemo u novom saziv lokalnog parlamenta imati samo jednu odbornicu. Ne može biti napretka u ovom slučaju. Svaka čast odbornici, ali ona je mlada, neće ona moći da zastupa naše interese. Koliko ona može da doprinese, pretpostavljam da ona nije mnogo upućena u romsku problematiku…. Njoj treba vreme za to, treba joj bar dva mandata da dostigne takvo saznanje, da može da doprinese i potpomogne… Pritom mi, kada govorimo o Romima, govorimo samo o Romima u tri gradska naselja, a zaboravljamo na romske zajednice u Vinarcu, Grdelici, Predejanu, Brestovcu, Miroševcu, Vučju… Ja sam to sve obilazio, sa svima sam bio u kontaktu… Ne znam da li je neko posle mene nastavio da ih obilazi ili su oni prepušteni sami sebi. Pitam se i koliko će ta devojka moći sve to da postige… Ona mora puno da radi, mora da ima saznanja, ko će da joj pomaže, videćemo… U Domu kulture Roma postoje ljudi koji bi trebali, ako nisu ljubomorni, da joj predoče problematiku, da zajedno rade na rešavanju svih problema… Većim delom je romska zajednica kriva što je došlo do toga da nas nema u strukturama koje nešto odlučuju, ali ima tu krivice i većinskog naroda. Mi Romi nikad nećemo biti složni. Jesmo do nekog momenta, ali kada je najneophodnije, onda svako krene svojim putem.“
IS/LJS
Leave a Reply