LESKOVAC
Ma šta mislili o Josipu Brozu Titu, o vremenu u kome je on živeo i radio, vedrio i oblačio, jedno je sigurno; nije bilo lako biti u njegovom društvu, biti neko ko će mu poželeti dobrodošlicu. Samo najbolji su imali tu privilegiju.
Desetog oktobra 1953. godine, u okviru obeležavanja Dana oslobođenja Leskovca, Tito je došao u posetu gradu. Jedna od tada najaktivnijih omladinki gornje Jablanice, tada 23-godišnja Vinka Petrušić, uručila je poklon Titu u znak dobrodošlice. Sećanja na taj susret i danas su živa, iako su prošle decenije. Da će biti u grupi koja će lično da se upozna sa Titom Vinka je saznala veče pre toga.
-Tada sam radila u sreskom komitetu u Lebanu, neko me je izabrao, verovatno neko ko je pratio ko, šta i kako radi. Uveče kod mene dolazi kurir Državne bezbednosti i zove me da se hitno javim u komitet. Nije mi bilo svejedno, i prvo što sam pomislila je da sam nešto loše uradila, da se nešto loše desilo. Tamo sam, od svih prisutnih, jedino znala Nikolu Ilića, tako da mi je bilo i malo lakše, barem nekog tamo znam. Onda su mi rekli da sutra dolazi Tito, ti ćeš da predaš poklon koji smo pripremili, reći ćeš nekoliko reči, kako znaš i koje znaš, i – obuci narodnu nošnju. I to ne sme niko da zna! Te noći ne da nisam spavala, prosto sam imala groznicu… I danas ne mogu da opišem tadašnju sreću, radost! Tito je bio pojam za Jugoslaviju, a ja ću da budem pred njim!
U to vreme je bila i proslava 10-godišnjice osnivanja Južnomoravskih brigada. Vinka pamti da je s njom bilo još nekoliko devojaka iz okruga, odnosno koliko je bilo komandanata, toliko je bilo i devojaka.
-Odveli su nas na aerodrom autobusom. Tad sam i videla autobus, jer nije ni bilo tog prevoznog sredstva. Tamo je bila proslava, i svaka devojka je jednom od komandanata uručila cveće. Posle toga smo se vratili u Dom JNA peške, još je i padala neka kiša, bili smo skroz mokri, hladno… Dali su nam neki liker da popijemo, da se ugrejemo… Došli smo u prostoriju gde je bio priređen svečani ručak za Tita i čitavu svitu koja je tu bila. Rečeno nam je da se mnogo ne zadržavamo, jer Tito nema vremena da priča sa nama. Bila sam stidljiva, nisam htela da budem prva koja će da preda poklon, nego sam stala poslednja u red. Međutim, kako smo krenuli između onih stolova u pogrešnom pravcu, oni koji to organizuju su nam rekli da se okrenemo, i ja sam, odjednom, bila prva. Za mene nije bilo veće sreće nego videti Tita, s obzirom da sam u tom duhu vaspitana. Nisam mogla da verujem da se ja sa Titom rukujem! „Zdravo drugarice“ rekao je. Ja ga pozdravim i kažem „Druže Tito donosim vam pozdrav omladine Jablanice. Spremni smo da na tvoj poziv u svako doba stanemo na branik naše zemlje.“ Ni danas nisam svesna kako sam to uspela da kažem! Tito mi je stegao ruku i rekao „Hvala, drugarice, pozdravi i ti omladinu!“ Za stolom pored su sedeli Cana Babović, Petar Stambolić, Rista Antunović i još neki iz Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Ja sam sedela upravo pored Cane Babović. Tada sam videla servirano belo grožđe, a zrna su bila skoro kao omanja kruška. Tad je već ono najveće uzbuđenje prošlo, mogla sam da pratim šta se dešava, da gledam šta radi Tito, Peko Dapčević, svi ti ljudi koje sam slušala na radiju ili čitala o njima u novinama. Televizije u to vreme nije bilo. Kako nije bilo prevoza u ono vreme, moji roditelji su pešice prešli skoro 60 kilometara i došli u Leskovac iz Borovca kod Sijarinske banje, gde su živeli i gde sam ja rođena. Hteli su da prisustvuju mitingu na kome je Tito govorio.
I danas Vinka taj događaj smatra kao veliku čast, sreću i događaj u svom životu.
-Tito je bio lep čovek, elegantan. Bio je srednjeg rasta, nosio naočare.
• Bebin plač, najlepša muzika
Ubrzo nakon toga Sreski komitet je šalje u Beograd, gde je Centralni komitet Srbije stipendira u školi za babice. Vrativši se u Leskovac Vinka počinje da radi u bolnici kao babica sve do penzionisanja 1990, nekih 35 godina.
-U to vreme se puno dece rađalo. U danu kada se rodi samo 15 beba govorili smo u šali da nešto nije u redu, da je loš dan. Jednom sam porodila 21 bebu za 24 časa, nema nikoga da mi pomogne, bio je samo doktor Kiš i doktorka Ruža… Taj doktor Kiš je bio dobar doktor, a u Leskovac je došao po kazni. Naime, zarobili su ga u Drugom svetskom ratu partizani u nekom sukobu, i trebalo je da ga streljaju. Pošto je bio lekar, a falilo je lekara, oni ga ostave u životu i nakon rata su ga po kazni poslali u Leskovac da radi. I tako, njemu kazna, a nama korist, bio je veliki stručnjak, mnogo smo od njega naučili.
Radila je Vinka i kao glavna sestra, i kao babica, asistent pri operacijama, anesteziolog, ložila vatru, čistila furune, nosila ugalj… Takvo vreme bilo. A tehničkih pomagala niotkuda.
-Treba da poslušam kako bebi radi srce, treba da krene porođaj, da znamo da li je sve u redu… Nije bilo stetoskopa, a kamoli ultra-zvuka. Imala sam „trubicu“ koju prislonim trudnici na trbuh i slušam kako kuca srce. Ako je trebalo davati anesteziju, to smo radili tako što smo imali posude kao što su cediljke. Pa to obložimo zavojem, sipamo etar i stavimo na usta i nos. Nema tu anesteziologa, asistenta… Sami to radimo. E, sad, ako neka žena pije, ne možemo da je uspavamo nikako. Sećam se da smo jednom prilikom imali operaciju, nikako da žena zaspi. Ali, onaj etar isparava okolo, meni se prispavalo, primetio je to i Doktor Kiš.
Mnogo se dece rađalo, seća se Vinka i kaže da su ih i po troje smeštali u krevetac.
-Nije bilo mesta. Za mene je dečji plač bio najlepša muzika. Nema ničeg lepšeg nego dočekati nečiji život u svoje ruke. A kroz te ruke prošlo je bezbroj i doktora, naučnika, poljoprivrednika, svega… Sve je to prošlo prvo kroz moje ruke, prvo su kod mene počeli da plaču, pa su posle kretali u život!
Penzionerski dani
Vinka je 1994. godine objavila knjigu pesama, a Miodrag J. Andrejević je napisao knjigu o njoj. Kod nje, nakupilo se materijala za najmanje 15-20 knjiga. Ima tu raznih ljubavnih, dečjih, zavičajnih, rodoljubivih pesama, priča, čak i jedan roman.
-Na žalost, iako sam oduvek volela da pišem, nisam imala vremena za to. Da sam se više bavila pisanjem, verujem da bih danas imala više objavljenih knjiga nego profesor Radovanović, – kroz smeh zaključuje Vinka.
Ivan Spirić
Vinka Petrušić je jula 1978. godine bila i delagat na 11. kongresu Saveza Komunista Jugoslavije, kao jedina žena iz ondašnjeg Južnomoravskog okruga.
Leave a Reply