Hladni rat: Šta ga je karakterisalo i postoje li odjeci i danas?

Piše: Aleksandar Stojanović

U geopolitičkom poretku pravila diktiraju oni koji se nalaze na vrhu. I to nije ništa novo- poznato je da su svi hegemoni tokom istorije težili, ne da poštuju pravila, već da ih kreiraju. To je svojevremeno radila Portugalija. Radili su to i Španci, a naročito, Britanci, tokom dana najveće kolonijalne imperije u istoriji. Danas, očigledno, ulogu „dirigenta“ igraju Sjedinjene Američke Države. Monroovu doktrinu, politiku izolacionizma koju su praktikovali do Drugog svetskog rata, koja se temeljila na jednostavnim postulatima „da se Amerika neće mešati u unutrašnje stvari drugih država i da druge države ne smeju da se mešaju u unutrašnja pitanja Amerike“, zamenili su intervencionizmom u globalnim razmerama. Razloge za tako nešto, pre svega, treba tražiti u eksploataciji istorijskog trenutka.

S jedne strane, Amerika, kao jedna od sila pobednica i zemlja čiji je ulazak u sukobe prelomio dalji tok Velikog rata, želela je da se nametne kao kolovođa posleratnog sveta. Sa druge strane, značajnu ulogu je odigrao ekonomski momenat, jer su političke vođe SAD ustanovile da im se više isplati da vrše prevenciju velikog sukoba, nego da saniraju posledice. Razlog tome su iskustva iz  Prvog i Drugog svetskog rata, kada su američke trupe naknadnim, skupim manevrima pokušavale da stabilizuju situaciju. Naravno, pomoć koja je pristizala sa one strane Atlantika nije bila deo altruističkih osećanja, niti je bila „džaba“. Kako primećuje Čomski, čuveni Maršalov plan, nije imao za cilj bezuslovnu obnovu Evrope, već je u značajnoj meri determinisao putanju kojom će evropske zemlje ići, jer su njime konvertovani zahtevi evropske privrede. Modifikovanoj evropskoj industriji, koja je do tada bila pokretana pretežno ugljem,  sve značajnija će postajati nafta, što je trend koji će omogućiti američkoj strani prostor za uslovljavanje i dominaciju.

Kompromis koji je postojao u toku rata između Staljina, s jedne, i Čerčila i Ruzvelta, sa druge strane, pucao je po šavovima ideološke polarizovanosti i divergentnih političkih ciljeva. Interesantno, ni odnosi između Čerčila i Ruzvelta nisu bili tako idilični: Frenklin Delano Ruzvelt je bio protivnik kolonijalizma, a Čerčil je u haosu koji je nastao borbom Nemaca za „životni prostor“, težio da očuva britansku imperiju.  Kako bilo, Britanci su morali da koriguju ambicije u novim uslovima, a Amerikanci i Rusi su težili da novonastali vakuum ispune svojim uticajem. To će dovesti do podele sveta i spuštanja „gvozdene zavese“. Ono šta se dalje dešavalo, manje-više je poznato. Sučeljavanje NATO pakta i Varšavskog ugovora su osetili narodi trećih zemalja. Koreja, Vijetnam, Avganistan i Kuba su zemlje koje asociraju na „nametnute“ ratove ili pretnje ratom. Tu je kolizija Amerike i Sovjetskog Saveza bila najžešća. Međutim, koliko god bila interesantna tumačenja Hladnog rata kao istorijskog perioda u kome je svet bio na ivici kataklizme, indukovane sukobima nuklearnim oružjem, stvarnost je nešto drugačija, te možemo reći da takve ideje nisu figurirale kao opcija u mislima političkih vođa dve tadašnje supersile.

Henri Kisindžer, bivši američki državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost u vreme administracije predsednika Niksona i Forda, u svojoj Diplomatiji, između ostalog, piše i o sukobu u Koreji (1950-1953.). Objašnjavajući ophođenje političkog vrha SAD, on navodi da je tadašnji predsednik Truman stalno insistirao na ograničenim dejstvima američkih trupa, sve u strahu da ne isprovocira Staljina. Sa druge strane su dolazile slične vibracije. Strah od nuklearnog sukoba je bio veliki. Nekoliko godina ranije, u vreme „projekta Menhetn“, Sovjeti su putem svojih obaveštajnih kanala saznali da se stvara novo, destruktivno oružje, ali i pored toga, sigurno da ih je zaprepastila destrukcija Hirošime i Nagasakija. Zbog toga su otpočeli svoj nuklearni program, koji će rezultovati konstruisanjem najmoćnije termonuklearne bombe ikad detonovane, takozvane Car bombe (Tzar bomb), čija je eksplozija 30. oktobra 1961. ušla u istoriju kao najsnažnija. Otpočela je trka u naoružanju. Dve strane nisu potcenjivale jedna drugu, naprotiv, bile su svesne potencijalnih posledica nuklearnog sučeljavanja, i zbog te svesti su bile oprezne.

Taj trend ograničenih, ponekad bojažljivih poteza je nastavljen i tokom sukoba u Vijetnamu. Istina je da su američke trupe koristile drugi vid oružja za masovno uništenje (hemijsko oružje, pre svega narandžasti agens, koji je uzrokovao sušenje šuma, useva itd.), ali nijednog trenutka na dnevni red nije došla eventualna upotreba nuklearnog arsenala.

Kubanska kriza, događaj koji je prodrmao svet septembra 1962. godine je samo pokazao kakvo psihološko dejstvo ima blizina neprijateljske nuklearne bojeve glave. Taj efekat je još veći kod onih nacija koje karakteriše nizak nivo tolerancije na gubitke, a u tu grupu spadaju SAD, zbog činjenice da ova zemlja, izuzev Građanskog rata, nije doživela oružani sukob na svojoj teritoriji. (Zbog toga su Amerikanci sve do 11. septembra 2001. godine, stradanje ljudi na drugom kraju sveta percipirali kao redovnu, ne previše uznemirujuću pojavu.) Elem, Sovjeti su stacionirali bojeve glave na Kubi, što je bio svojevrsan odgovor na slične postupke Amerike, koja je svoje rakete srednjeg dometa pozicionirala u Italiji i Turskoj 1959. godine. Kriza je rešena diplomatskim putem, ali je ostala opomena i nauk. Posmatrano sa ove vremenske distance, vidi se kontinuitet političkih odluka SAD usmerenih ka očuvanju svojih bezbednosnih interesa diljem sveta, jer će godinama kasnije, na početku trećeg milenijuma, konstruisati famozni raketni štit u Evropi, koji bi, navodno, trebalo da odvraćajuće deluje na „nekooperativne“ režime Irana i Severne Koreje. Ove države pored epiteta „neposlušnih“, imaju i status nuklearnih sila. Pa ipak, čini se da ta objašnjenja o funkciji raketnog štita koja dolaze sa one strane Atlantika nisu ubedljiva, te da se stvarna uloga ovog mehanizma može naslutiti.

Nakon sloma Sovjetskog Saveza, otpočeo je period u kome je suštinsku prevlast imala Amerika. Kao što je već rečeno, unipolarnost, koja je bila očigledna tokom devedesetih godina, može u doglednoj budućnosti ustupiti mesto multipolarnosti. Pa ipak, i pored tehnološke i ekonomske superiornosti Zapada, strah od eskaliranja sukoba sa primesama nuklearnog oružja nije iščezao. Razlika je samo u „karakteru“ straha. Prošlo je vreme blokovske podele, ali ne i međusobno isključivih interesa geopolitičkih igrača. S jedne strane, tu su zemlje koje gravitiraju SAD, a sa druge, tu su više ili manje neposlušni režimi. U konkretnom, nuklearnom kontekstu, „problematični“ su spomenuti Iran i Severna Koreja, dok se naročito pažljivo postupanje podrazumeva u odnosima sa Izraelom, Indijom, Pakistanom, Kinom i Rusijom. Imanentna karakteristika savremenog doba jeste i jačanje uticaja nedržavnih struktura. U bezbednosnoj sferi, uočljivo je dejstvo terorističkih grupacija i organizovanih kriminalnih grupa. Polazeći od činjenice da su danas teroristi neselektivni kada je traganje za žrtvama u pitanju, gde teže bombastičnosti i senzacionalizmu, opravdane su bojazni povodom proliferacije (širenja) oružja za masovno uništenje, specifičnije, nuklearnog oružja. Jasne su eventualne konsekvence ukoliko bi terorističke grupe došle u posed ovih sredstava.

Proliferacija oružja za masovno uništenje, proces koji po svom smeru može biti horizontalan i vertikalan (horizontalan podrazumeva širenje nuklearnog oružja prema broju onih koji ga poseduju, vertikalan, znači povećanje postojećeg kontingenta bojevih glava kod trenutnih nuklearnih sila), predstavlja nešto što se često apostrofira na međunarodnim forumima kao velika pretnja po međunarodnu bezbednost.

Strah od upotrebe termonuklearnih, a u novije vreme, i hidrogenih bombi je prisutan, ali on, danas, ne počiva na ravnoteži koja je postojala u vreme ideološke polarizovanosti Zapada i Istoka. Danas je strah od atomskog oružja, uslovno rečeno, strah od nepoznatog i prikrivenog. Teroristi, iako deluju javno, svoje aktivnosti planiraju, organizuju i pripremaju konspirativno, ne može im se lako ući u trag, a još manje im se može suprotstaviti na konvencionalan način. Zbog toga se države udružuju i sarađuju u „svetskom ratu protiv terorizma“. Može se primetiti da je nus produkt asimetričnog rata, asimetričan strah.

Ne bi bilo pogrešno reći da je ravnoteža straha između SAD-a i SSSR-a sprečila Treći svetski rat i nuklearnu kataklizmu. Međutim,  nije sprečila koliziju dve sile: dokaz su žrtve lokalnih ratova u Koreji, Vijetnamu i Avganistanu.  Strah i nesigurnost  su u međunarodnoj javnosti danas prisutni, pre svega zbog čestih terorističkih napada. Ta svest o opasnosti koja vreba, s jedne strane, doprinosi usavršavanju bezbednosnih mera i procedura, utiče na razvoj bezbednosne kulture kod ljudi, ali, sa druge strane, ne menja suštinske stvari. I dalje postoje beskrupulozne pretenzije moćnih zemalja na prirodna bogatsva, jeftinu radnu snagu ili geostratešku poziciju siromašnih delova sveta, neokolonijalizam ima sve čvršće utemeljenje u praksi, a socijalni jaz između jakih i slabih je sve veći i sve vidljiviji.

Sve su to ozbiljni problemi sa kojima se zapadna civilizacija mora uhvatiti u koštac što pre, ukoliko želi da izbegne sunovrat, iako joj je on, po istorijskoj pravilnosti i zakonu trajanja, neminovan.

1 Trackback / Pingback

  1. Ravnoteža straha kao obeležje hladnoratovskog perioda i njen karakter danas - JUGPRESS

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*