Toma struja

LESKOVAC

Trebalo je da se nađem sa ocem mojeg prijatelja u maloj bašti hotela Moskva. On je došao u Jugoslaviju posle niza godina rada po nesvrstanim zemljama i svom sinu je kupio stan u Sarajevskoj ulici, a ja sam trebalo da mu pomognem u kupovini nameštaja, tj. da budem stručni konsultant. Daleko od toga da sam stručnjak za enterijer, ali mi je prijatelj potanko opisao šta želi i kako treba da izgleda stan u koji će se on useliti kad odsluži vojni rok. Akcenat je bio na baru čiji je šank presvučen kožom i to pravom. Svetla iznad šanka, a i sva sijalična mesta trebalo je da uradi školski drug povratnika iz Afrike. Mali problem je bio što ja nisam imao pojma kako izgleda otac mog druga, sem da se zove Mihajlo, da je proćelav i da nosi naočare sa zlatnim okvirom. Za jednim stolom su sedela tri tipa, od kojih su dvojica bili proćelavi i nosili naočare sa zlatnim okvirom, a jedan je bio sa crnom, kao imalin kosom, i nije nosio naočare. Pili su nemilice, a konobar se klanjao do zemlje kad bi doneo piće. Zarazno su se smejali i častili tradicionalnim srpskim psovkama. Bašta je bila skoro prazna, i sem ove trojice i mene, bio je tu jedan mlađi par i nekoliko ljudi koji nisu odgovarali opisu, te sam prišao stolu raspoložene trojke i kao lepo vaspitano dete iz Leskovca (tek sam sam došao u Beograd) rekao

-Izvinite, tražim čika Mihajla…..

-Nisam ja čiko, ja sam Zagor!

Videšvi me zbunjenog, on nastavi

– Sedi sinko. Ti si Gile? Sedi, ja sam Mihajlo, Backov otac. Šta ćeš da popiješ?

-Koka kolu…

-Ne zajebavaj! Konobar! Ponovi turu i donesi još jedan vinjak i kiselu vodu. Gile, ja imam pare, al nemam pojma kako da opremim stan ….

-Pa kad si živeo na drvo u Afriku, dobaci onaj sa crnom kosom.

-Ovo je Toma Struja, mnogo dobar majstor i još pogolema budala, a ovaj ovde je Žika, seljak iz Navalin, biznismen u pokušaju.

Žika je to veče ubedio Mihajla da mu da pozajmicu od tričavih 20 000 dojč mark, da u okviri male bašte hotela Moskva otvori fast food, a ugovor je potpisan na kafanskom paragon bloku. Ja, kao jedini još trezan sam ga pisao, a bio sam i svedok zajedno sa Tomom Strujom. Ugovor je glasio „dana tog i tog, 1981.god, ja, Mihajlo ……., dao sam Na Žiku ,na zajam 20 000 marke, bez kamatu, a da mi gi vrati do …….,a ako gi ne vrati na vreme za svaki dan kašnjenje će dobije ćutek….Ugovor su potpisali Mihalo i Žika i ja i Toma ko svedoci. Mihajlo nikad sebi nije oprostio što nije poslušao Žiku i ušao s njim u ortakluk jer je taj kiosk u Balkanskoj ulici postao mašina za pravljenje para. Žika je vratio pozajmicu, a voleo je da viče ispred lokala „Ima li još neki kome dugujem?  A? Nećete u ortakluk sa Žiku? E sad, prc!

Da nije te godine Mihajlo došao iz Nigerije, ja nikad ne bih upoznao Tomu Struju, prvog srpskog električara. Tako se predstavljao, a na moju opasku da je Nikola Tesla prvi srpski električar, odgovorio je da to nije dokazano i da ga svojataju Hrvati, a njega niko ne svojata. Rođeni Leskovčanin, rođen u Podvorce, naselje Radničko, a pre toga Čapljino bresje. Usput da uđe u ovaj tekst da je Hemijska škola nekad bila konjušnica, tu su bile Tonkićeve štale. Beše nekad i hotel Dubočica, a pre toga je bio Tonkićeva palata. Na mestu  gde je bilo Tričkovo mlinče je sad bilbord. Čisto da lociramo gde je Toma proveo detinjstvo. Nikad mi nije rekao zašto je dao reč i održao je da nikad neće da se vrati u Leskovac, ama ni za vikend.

Kad smo se upoznali radio je kao šef rasvete, majstor svetla, u Ateljeu 212 i ostavio je za naslednika Mileta Pileta. Bio je glavni i za svetlo u Bitef teatru, a odlaskom u penziju radio je preko svoje agencije rasvetu i ozvučenje za raznorazne predstave i koncerte.

To veče kad smo overili ugovor pitao me je da li se razumem u struju.

-Ko Marica u sulundar.

-Odlično!Na vr perčin su mi ovi što se u sve razumu. Ako si zaiteresovan za rabotu sutra dođi u 16ha (baš je tako rekao 16ha), u Dva bela goluba, u Skadarliju da te uputim u posao. Super su tezge, dobra kinta, ali tvrda rabota.

Ja sam već radio i to sve u prvoj smeni, a  kako sam razumeo da se kod Tome radi od 16 ha pa do 23ha ,a nisam gadljiv na paru, ja sam počeo da tezgarim.

U Zetskoj ulici bila je letnja scena i tu se svake večeri davala predstava po Sterijinim tekstovima, a u režiji Radosava Zelenovića. Zvezda glumačke ekipe bila je Zlata Numanagić, koja je te godine bila hit na filmskom festivalu u Kairu, a onako plava i prelepa, zaludela je Egipćane, a i šire. Uglavnom su bili glumci iz Pozorišta na Terazijama, a tek na početku karijere igrala je i preslatka Danica Maksimović. Moj posao je da sa još nekoliko ljudi koje je angažovao Toma pripremim scenu, da se penjem na stub visine 10 metara da skinem ceradu sa reflektora i postavim šajbne u boji i naravno da posle predstave skinem šajbne i stavim ceradu. Živ sam umro kad sam se prvi put popeo na stub koji se malčice ljuljao, ali da priznam da se plašim ne bih rekao ni pod najgorim mukama, jer sam video da je Toma zajeban šef i da su dvojica ostala bez posla za sitnicu. Jedan je zakasnio deset minuta, a drugi jer je rekao da on misli da može i drugačije da se uradi od onoga kako mu je Toma rekao.

-Nisi ti plaćen da misliš, nego da radiš kako ti se kaže!, – urlao  je Toma, inače sitne građe i skoro buljavih očiju. Bio je vrlo neprijatan kad popije, ali kad je trezan ili blago pripit to je erupcija humora sa nasmejanim očima i dušom kao pamuk.Toma je i sam znao za dualnost svog karaktera, ali na pamet mu nije padalo da se bilo kome izvinjava.

-Vidiš, majka (tako se obraćao onima koji su mu bili gotivni), znam ja da sam đubre kad se napijem, ali ….kad bih ja znao gde je ta crta….

-Koja crta?

-Vidiš ovu čašu? Vidiš, nisi ćorav: e sad, vidiš ovaj vinjak u čaši? Na primer ja pijem dovde, i pokaže dokle, i do tada sam ja okej, zabavan, duhovit, prva liga….I onda popijem još malo i postanem govedo pijano! Kad bi ja, majka, znao gde je crta koju ne smem da pređem ….moraš da znaš gde je crta kad piješ, jer ko voli da je govedo pijano?

Iako mi je sve teorijski bilo jasno, dugo mi je trebalo da praktično nađem crtu koju Toma nikad nije mogao da nađe.

Na uglu, preko puta fontane u Skadarliji, bila je, a sada je pekara gde je specijalitet bila kajzerica sa gulašem ili kajmakom ili urnebesom ili …hrskave i tople kajzerice kojima je odsečen vrh i od njega nastaje poklopac. U šupljikavu pogačicu sledi nešto od nabrojanog. I sad dok pišem ide mi voda na usta i udišem sve mirise iz radnje. Mada dugo posle od događaja koji ću opisati otišao sam do pekare u Skadarliji i više ta kajzerica nije imala taj ukus iz 1982. Ustvari više mi ništa nema taj ukus koji pamtim. Nešto nije u redu sa mojim čulima ili je to tako zbog protoka vremena?
Glumci su dolazili na pola sata pre predstave, većina, a neki i mnogo ranije, jer je ambijent pozorišta bio predivan. To je u stvari veliko dvoriste, na čijem je kraju, suprotno od  ulaza, a ulazilo se sa ulice, bila napravljena bina, u čijem sastavu je bilo ogromno drvo. Toma nije dozvolio da se seče, već ga je uklopio u ambijent scenografije, a danima sam ko mlad majmun visio po granama i uvezivao kablove sa novogodišnjom rasvetom, ali su sijalice bile samo u žutoj boji. Ispod drvete je stavio mali reflektor, te je drvo bilo osvetljeno na razne načine i bilo je ko u bajci. Toma je bio umetnik svog zanata.

Glumci, a i glumice bi pre dolaska  na predstavu svratili do pekare i jeli ko na pikniku ispod drveta na sceni. Zlata Numanagić me jednom zamolila baš onako glumački da joj kupim kajzericu. Širok osmeh, topao pogled i bio sam spreman i da umesim kajzericu, a ne da trknem da joj kupim. Kad sam video koliki je red, a bio je red ko ispred Žikine ćevabdžinice u Balkanskoj, počeo sam malo da cvikam šta će biti ako Toma primeti da me nema. Da se vratim i kažem Zlati koja me je tako lepo zamolila da trknem po pogačicu da pekara ne radi? Ne dolazi u obzir.

Konačno dolazim na red, ne čekam ni kusur, trčim i predajem Zlati užinu, okrećem se i pljas! Toma mi je razvukao takvu šamarčinu da su mi suze pošle. Od bola, besa, poniženja…Da mi nije tako plastično objasnio šta je crta u piću možda bih prešao svoju crtu i zakucao ga u glavu.

-Ja tebe nisam zaposlio da kupuješ zemičke nego da namestiš scenu, proveriš osigurači, kablovi…,grmi Toma pa se obruši na glumicu koja samo što je zagrizla pogačicu

-Ti bre otpisana !(Zlata je bila te godine izuzetno popularna jer je snimila film i seriju Povratak otpisanih) Ne mi glumi zvezdu, nego si sama kupuj zemičke. Ti da si neka zvezda bila bi u Kan, a ne celo leto u Beograd! Isključim rasvetu, pa kur moj će glumite!

Na teži, ali i brži način sam naučio da svako treba da radi svoj posao i da u Srbiji nema zvezda, već više ili manje poznatih faca.

Vratio sam ovaj šamar Tomi, a da nisam ni planirao.U ekipi predstave bio je i momak koji je završavao neki kurs za pozorišnu šminku, pa me zamolio da mu budem zamorče. Što da ne? Predstava ide svojim tokom već dvadeset dana, svoj posao sam odradio i sada čekam da se predstava završi i da pokupim pinkle. Zavalim se u fotelju, šminker radi na meni, ja dremuckam, jer stigo me umor, radim tri smene ….Pogledam u ogledalo kad je bila gotova maska i da nisam znao da sam ja tip u ogledalu, prepao bih se. Frankeštajn! I baš tada nestade struja. Samo tada.Nikada pre i posle toga. Kompletna scena u mraku, garderoba, dvorište, drvo…

-Gie!Gile!!!,- viče Toma, brzo gore, torbu, torbu donesi!

To gore je iza scene, gde Toma pušta muziku, igra se sa svetlom…Ne znam kako sam u onom mraku našao torbu, ali sam je  našao. Izvadio sam bateriju, uključio i trk kod Tome. On je već pored razvodne kutije i rukama pipa da nekako vidi koji je osigurač najtopliji. Spazi mene, tj.,mene do kolena, jer je toliko osvetljavala lampa, istrže mi lampu i torbu iz ruke, grozničavo traži glinericu da ispita osigurače. Ja se saginjem do njega, on menja osigurač, svetlo obasja sve ono pomenuto što je bilo u mraku. Čujemo aplauz publike, predstavlja se nastavlja…Toma se okreće i vidi mene ko Frankeštajna. I pada u nesvest!

Nisam mu se izvinio, ali nije ni on meni, pa smo egal.

Dragoslav Gile Branković:T E Z G E

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*