LESKOVAC
Ov’g on’g ni se padneše red za čuvanje svinje. Jedva ga čekašemo. Još se neje razdanilo, a mi smo na čeku. Raskrsje kude Cenku Tončinu, tam smo čekali s naše si svinje, da se zberev iz celo selo.
Zabeleja se golem sokak od mnogo svinje. Sve idu ko na potrčuške. Gazde gim sl’te kočinu otvoru, a one si same znav kude treba da idu. Čini miske i svinjar gim neje bija potreban, kolko toj pametna životinja.
Kad se zberev, mi ne idemo pred nji, nego poza nji, ko kad ne one nas vodiv, a ne mi nji.
Pol’ko, lenjo idemo, svinje si šunjkav nešto po put, do čs pa se pridruži neka svinjica iz odbori koji su bili nakude Maravište kude će gi vodimo u spa centar.
Baba usput plete na dve ekstremno goleme igle z’dnjicu od vunelu, igrav vu u ruke kogod da se mačuje s nečastvoga. Pod mišku turila kluvče i samo vika tut, tute, guujdrrrr… onakoj si radi red a gleda u pletivo svinje i ne vidi.
Kad stignemo tam na toj mesto kude Marava po plitka bila i obala obiluje s kal, tetuj se ulogorimo. Svinje se raštrkav koja kude, nesu više u kup dek s’d slobodija.Prvo se napasev od kakvu ti ne travku obiđu, pa se onda banjav, i naposletku bačkanje u kal dokle se ne uspijev takoj bačkajući.Polovin u kal polovin sunce osušilo kal pa dođev crno bele.
Trepetlike oko nas beli svet.U njinu ladovinu baba sednula i u skut odvrzala bačal’če za da jeđnemo.Šamiju odvrzala pa perca podigla prekoglav… jela te deca, jela babe, kam ste mori… Eve smo, babo, brale smo vrtipopke da ni ispleteš venčiki za u kosu.Nasedamo oko babu, a ona ni dava od grbavo noče ljisku slaninku, ljisku sirence…baba, dada, ja. Samo zevkamo ko svračiki.
Sve utihne, umiri se. Samo trepetlika ne miruje, jel gu njuma lično Bog prokleja što neposlušna bila. Pa i Hristos kad se rađaja, ona mirku nemala no s lisje treperila i Bog reknuja da ona zauvek takoj ima da treperi. Topola trepetlika.
Svi spijev omamljeni s lepotu i lenji od jelo.Tišina rajska… samo se Marava čuje kako gudi. Prizor kao naslikan kičicom kakvog renesansnog slikara… Nakide ikendiju, takoj baba vikaše kasno popodne što jošte od Turci ostalo kad njina popodnevna molitva bila. T’d, nakide ikindiju, poodimo si nakude doma. Ponesemo si stvarčiki i vrtipopke, i miris u nozdrve što se uvukja od kal, od Maravu, od topole, od lepotu…
Ivana Petrović
(Vinjete : Vladimir Aranđelović Mars )
Leave a Reply