Suzana Stojiljković, novinar: Ako nemaš “žičku”, džabe ti fakultet i rad

LESKOVAC

Iza Suzane Stojiljković je ogromno novinarsko iskustvo. Nakon dugogodišnjeg rada u Radio Leskovcu i gašenja ove medijske kuće, počela je da radi u lokalnoj televiziji Studio MT.

NNR: Kako je izgledao početak bavljenja ovim poslom?

Stojiljković:- Oduvek sam sebe zamišljala kao nekog ko se bavi javnim poslom. U Radio Leskovac sam došla sa 16 godina, kao omladinski saradnik i tu ostala skoro tri decenije. Gotovo trećinu tog vremena sam sazrevala i kao ličnost i kao novinar. Mladi danas misle da su diplomiranjem na Fakultetu za novinarstvo, postali gotovi novinari. Kao i u svakom zanatu, počinješ kao kalfa, pa si šegrt i tek onda majstor. Novinarstvo se uči do groba, obzirom na to da godine u ovom poslu nisu prepreka, već prednost. S druge strane, moraš da se rodiš sa nekom „žičkom“. Ako je nemaš, džaba ti i fakultet i decenije rada.

NNR: Koliko se promenio novinarski posao u odnosu na period kad ste vi bili mlad novinar?

Stojiljković:- Odgovor je vrlo kompleksan. Prvo, na početku karijere sam drugačije gledala na profesiju, s entuzijazmom i predubeđenjem. Drugo, od tog perioda, napredovala je tehnologija, pojavili su se novi mediji. Treće, a zahvaljujući drugom, novinarstvom su počeli da se bave mnogi koji nemaju ni elementarno znanje, ni osećaj za ovaj zanat. Četvrto i konačno, promenio se ambijent i, po mom mišljenju, to je ključna stvar što mediji i novinari rade ovako kako rade. Sigurno će zvučati kao istrošena floskula, ali se ovaj posao uči u redakciji, od starijih, iskusnijih kolega, koji imaju autoritet i, ako su lišeni sujete, pravo da procene imate li „nerv“ za novinarstvo. Mnogi moji tekstovi na početku su završavali u korpi za smeće, ali sam tamo viđala i tekstove tih istih urednika. Da pojasnim mlađim genercijama, nekada smo koristili pisaće mašine, koje nisu imale opciju „delete“, nego, kad pogrešite ili vam se ne čini dobrim to što ste napisali, uzimate novi list i pišete ispočetka. Doživljavala sam da tako završe i gotove „košuljice“ za emisiju, neposredno pred njen početak. Učili smo preko ispravljenih tekstova, a što se tiče nastupa pred mikrofonom, jer sam radila u elektronskom mediju, „zanat“ se preče u omladinskim emisijama, pa prelazite na one sa „lakšim“ sadržajem i, ako ste kvalitetni, idete ka ozbiljnijim. Redakcija Radio Leskovca brojila je u jednom trenutku 13 novinara, pa mi je, sa njegovim gašenjem i dolaskom u TV Studio, najveći problem bio da kvalitetno ispratim i prenesem sve informacije koje mogu biti od značaja za gledaoce.

NNR: Sa kakvim se problemima najčešće susrećete tokom rada?

Stojiljković:- Upravo sa tim što, kad ste sami, a događaja mnogo, ne možete dati isti kvalitet u izveštavanju. Sklonija sam autocenzuri, nego ranije, iz mnogo razloga. Smeta mi što pored mene promiču „prave priče“, a nemam vremena da im se posvetim. Postoje i događaji o kojima, da se ja pitam, nikada ne bih izveštavala, bar ne ovako. Iskustvo me naučilo da među nama žive ljudi koji zaslužuju da se o njima piše, a to se retko dešava. Istraživačko novinarstvo gotovo da ne postoji, komentari su zaboravljena kategorija, tu i tamo pokoji osvrt ili beleška. Mi novinari, sami sebi odavno ličimo na konobare, koji bez mnogo mešanja, prenose vest od izvora do gledalaca, slušalaca i čitalaca. Primećuju to i oni, pa mi se čini da ni profesija više nije cenjena kao nekad.

NNR: Ljudi, ponekad, zovu medije da im ispričaju svoj problem i to je najčešće kada više ne znaju kome da se obrate. Kakva su vaša iskustva? Kako ljudi reaguju kada vas vide?

Stojiljković:- Nije retko da se za neki problem nađe rešenje tek kad o njemu počnu da pišu mediji, ali to zavisi kako od medija, tako i od problema. Više puta mi se desilo da ljudi dođu, ispričaju priču, ukažu na problem, a kada zatražim bilo kakvu dokumentaciju kojom se tvrdnje argumentuju, oni se više ne pojave. S druge strane, građani smatraju, i to ne bez osnova, da će priča jače odjeknuti ako se objavi u nacionalnim medijima. To što nas ljudi često vide u društvu gradonačelnika, direktora javnih preduzeća ili državnih funkcionera, dovede ih u zabludu da novinari mogu da im „reše“ neki problem. Ljudi su često očajni, pa je razumljivo da su spremni da se potpuno „ogole“.

NNR: Kome je lakše u novinarskoj branši, muškarcima ili ženama?

Stojiljković:- To ne zavisi od pola, bar ne danas. Lično, nikada nisam naišla na odbijanje ili „zid ćutanja“ zbog toga što sam žena. Novinarski posao je vrlo zahtevan, nema striktnog radnog vremena, događaji vam diktiraju angažovanje. Naš radni dan može da počne u 6, a da se završi oko ponoći, pa i kasnije. Kako su novinarke ujedno majke i domaćice, s te strane su muškarci, rekla bih, rasterećeniji. Kolege delim samo na kvalitetne i one koji to nisu, a ne po polu.

NNR: Da li lakše dolazite do sagovornika u odnosu na kolege muškarce? Da li to ima veze sa polom?

Stojiljković:- U prethodnom odgovoru sam se delimično dotakla i toga. Mislim da većina sagovornika uopšte ne razmišlja o tome da li im pitanja postavlja žena ili muškarac. Mi među sobom znamo, a verujem i većina onih od kojih tražimo odgovore, ko ume da postavi pitanja, ko je uporan, zadrt, tendenciozan, provokativan. Dobroj većini novinara, bez obzira na pol, ambijent u kome rade, prilično je „otupeo zube“. Nije to stvar hrabrosti, nego spremnosti ili ne, da se suočiš sa nečijim gnevom, osvetom, u najmanju ruku saplitanjem. A mi smo ljudi i, kao svi ostali, imamo lične probleme. Verujem da je u finansijski moćnim, a time i nezavisnijim medijima, novinarima mnogo lakše.

Ivan Spirić

1 Komentar

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*