LESKOVAC
Uništavanje privreda malih zemalja, povećanje nezaposlenosti u njima, podizanje socijalnih tenzija, degradacija moralnih vrednosti, marginalizacija crkve i institucija države, lažna iluzija slobode i demokratije, uniformno obrazovanje i informisanje, te primitivna zabava, promovisanje vrednosti homoseksualizma, destruktivno delovanje narkomanije i verskih sekti razarajuće utiču na tradicionalnu
porodicu, njenu ulogu i vrednosti, što se u celosti odražava na stabilnost, snagu i perspektivu razvoja i opstanka nacionalnih država.
Porodica shvaćena kao socijalna grupa ili subsistem jednog šireg socijalnog sistema (država, zajednica, nacija) svakako je tačka preko koje se na različite načine prelamaju globalni ekonomski tokovi i trendovi, stavljajući pred porodicu niz izazova.
Sistemski problemi, raspad SFRJ i njenog tržišta, sankcije, agresija i razaranje privrednih i infrastrukturnih objekata od strane NATO pakta, ali ponajviše nekritička primena i bezpogovorno sprovođenje ekonomske doktrine, uobličene u konceptu neoliberalnog modela ekonomske politike i negiranje uloge države u definisanju strategije i ključnih ciljeva razvoja, kao i izgradnji mehanizama za njihovo sprovođenje i kontrolu, u korenu su mnogih neravnomernosti i višeslojne polarizacije u Srbiji danas.
Put Srbije u ekonomski sunovrat započeo je ubrzo posle oktobarskih promena 2000. godine. Umesto da se nosioci privrednog razvoja posvete izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslova za rast konkurentnosti privrede, kao i dugoročno održiv dinamičan privredni rast, neoliberalni „ekonomski stručnjaci“ u Srbiji, čak već i sa
spoznajom pozitivnih i negativnih iskustva tranzicionih zemalja u okruženju, stavljaju akcenat na stabilizaciju, liberalizaciju i privatizaciju – koji čine osnovne elemente izvornog Vašingtonskog konsenzusa. To je put koji je MMF sistematski inspirisao i ohrabrivao, isto onako kako je radio svuda gde je imao pristup i gde je mogao da utiče na ekonomsku politiku država. Cilj MMF-a je uvek isti – bitno je očuvati stabilnost finansijskog sistema i njegov kapacitet da vraća inostrane dugove. MMF je, suštinski, predstavnik kluba poverilaca i njihovih interesa, i tu je početak i kraj njegove uloge.
Ohrabrivanje rasprodaje državne imovine i povlačenje države iz ekonomske sfere jeste mera kojom se taj cilj najsigurnije ostvaruje, ali se njime nameće i neoliberalni ekonomski obrazac.
Kapital sa strane, bez provere porekla, čak i iz raznih sumnjivih fondova i izvora, odmah nakon oktobarskih promena 2000. godine, nasrnuo je na prostor „oslobođene“ Srbije, jer su mogućnosti pranja novca, njegove oplodnje i prinosi po jedinici bili fantastično visoki, bez obaveze prema državi i bez imalo odgovornosti prema zaposlenim radnicima.
Ugašene su, između ostalih i četiri velike domaće banke, čime je dat tržišni prostor stranim bankama za ofanzivnu kreditnu politiku prema stanovništvu i privredi. Isposnela privreda i svega željan narod su pohrlili u zagrljaj dugovima.
Stabilizacija je revidirana na „stabilan kurs dinara“, koji nerealno odslikava snagu srpske privrede i kao precenjen, poskupljuje domaću robu na inostranom tržištu, destimuliše izvoz domaćih proizvoda, a podstiče uvoz stranih roba. Dodatni udar na domaću privredu bio je smanjenje carinskih stopa na uvoz robe iz inostranstva, a kasnije i gotovo ukidanje svih vancarinskih ograničenja.
Velikim prilivom deviza, povlačenjem brojnih kreditnih linija iz inostranstva, prodajom državne imovine, preduzeća, banaka, mobilnih operatera, resursa vode, ponuda deviza je rasla iz dana u dan, a dinar je veštački jačao. Izvozno orjentisana domaća preduzeća i veliki državni sistemi koji su zapošljavali po nekoliko hiljada radnika, beleže velike finansijske gubitake, smanjuju obim proizvodnje, gube tržišta,
otpuštaju zaposlene, ulaze u finansijske probleme, kolaps i zatvaraju se.
Stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, doveli su do gušenja domaće proizvodnje, enormnog povećanja nezaposlenosti i duga države, preduzeća i stanovništva, a masovna i nekontrolisana privatizacija, dovela je do rasprodaje društvene imovine i resursa države. Još veći problem nastao je što su ostvareni prihodi, uglavnom, nisu iskoristili za podsticaj privrednog razvoja i rešavanje problema nezaposlenosti, nego za tekuću budžetsku potrošnju.
Privredni razvoj se ne može podstaći većom potrošnjom, pogotovo ne potrošnjom roba iz uvoza, kao što je to slučaj bio u Srbiji.
Globalna ekonomska kriza iz 2008. godine je, između ostalog, kao rezultat strukturnih slabosti i neravnoteža u svetskoj ekonomiji imala dodatno veliki uticaj na srpsku privredu i njena društveno-ekonomska kretanja. Najpre je negirano postojanje krize, a onda se optimistički procenjivalo da će nas kriza zaobići, pa čak i da kriza predstavlja razvojnu šansu Srbije. Nažalost, efekti krize ispoljili su se različitim intenzitetom na finansijski i realni sektor i različito, uglavnom, negativno odrazili na glavne ekonomske i razvojne indikatore.
Detaljnom analizom podataka Agencije za privredne registre, publikovanih u junu 2013. godine, u Saopštenju o poslovanju privrede u Republici Srbiji u 2012. godini – uporedni podaci iz finansijskih izveštaja za 2011. i 2012. godinu, ukazuje se na hroničnu neefikasnost srpske privrede i nameće se kao zaključak da u Srbiji ne postoji
poslovni ambijent za profitno orijentisanu privredu. Na najupečatljiviji način u prilog ove tvrdnje svedoči i veliki problem sa kojim srpska privreda godinama ne uspeva da se izbori – kontinuirano nagomilavanje gubitaka privrednih društava iz ranijih perioda, a čiji indikatori ukazuju na uzroke prezaduženosti države, privrede i
građana, a implicitno i visok rizik naknadnih negativnih efekata po razvoj i budućnost Srbije. Naime, pod teretom stalnog uvećanja kumuliranih gubitaka, kapital srpskih preduzeća se topi, pa posledično, privredna društva pribegavaju kreditima, tj. većem
korišćenju pozajmljenih izvora finansiranja. Preduzeća de facto nemaju svoju imovinu, nemaju kapital koji predstavlja razliku imovine i obaveza. Kompletno finansiranje se vrši iz pozajmljenih izvora, bilo kamatonosnih ili pak od dobavljača ili povezanih pravnih lica u inostranstvu. Dalja karakteristika poslovanja takvih preduzeća je da su
troškovi konstantno veći od prihoda čime dolazi do dalje kumulacije gubitaka i na kraju, po najverovatnijem scenariju do bankrotstva istih.
Mnoga preduzeća u Srbiji su uništena, a ogroman broj građana ostao je bez zaposlenja. Industrijska proizvodnja u 2010. godini je manja (za 11,4 odsto) nego u 1998. godini (vreme ekonomskih sankcija), a da ne govorimo o predratnom periodu (ona 2010. godine čini manje od polovine – 46,7% proizvodnje iz 1990. godine).
U svom delu prof. dr Jovan Dušanić, Neoliberalizam, tranzicija i kriza, navodi da je ekonomska doktrina zasnovana na principima Vašingtonskog konsenzusa isključivo vođena u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala koji raspolaže ogromnom finansijskom moći, te i mogućnošću da u siromašnim zemljama oblikuje politički i
medijski prostor i usmerava ekonomsku politika zemalja prema svojim sopstvenim interesima i uz istovremeno onemoguće bilo kakve ozbiljne javne kritike. „U cilju realizacije sopstvenih interesa svetska oligarhija nastoji da oslabi nacionalne sisteme bezbednosti i institucije državne vlasti i nacionalnog suvereniteta (zamenjujući ih međunarodnim pravom i institucijama), te uništi nacionalne ekonomske
strukture (potčinjavajući ih interesima transnacionalnog kapitala). To se ostvaruje na različite načine: uvlačenjem zemlje u veliku dužničku zavisnost, podsticanjem haotičnog stanja u društvu, podrivanjem autoriteta države i njenih temeljnih institucija, korumpiranjem i demoralisanjem njene nacionalne elite, formiranjem velikog broja nevladinih organizacija (od kojih se naj veći broj, dobrim delom, obučava, finansira i podržava iz inostranstva i ima anacionalnu usmerenost), relativizacijom ustaljenog sistema vrednosti i osporavanjem ključnih nacionalnih institucija (crkve, akademije nauka i sl.) kao i pozitivnog nasleđa nacionalne istorije, oblikovanjem javnog mnenja kroz sredstva masovnog informisanja koja se (direktno ili indirektno) stavljaju pod kontrolu faktora van zemlje. Unapred se pronalaze i
pripremaju kompradori koji bi u pogodnom trenutku zauzeli ključna mesta u državi, raznim sredstvima pokušavaju da se dovedu na odgovorne državne funkcije i po svaku cenu se nastoji obezbediti njihov što duži opstanak na vlasti, nude se gotova rešenja za vođenje ekonomske politike, predlažu se „nezavisni“ ekonomski savetnici iz inostranstva i slično. Ideološku osnovu takve politike, po pravilu, predstavlja
radikalni (neo)liberalizam.“
U kontekstu opštih ekonomskih kretanja svake zemlje, svakako, značajno mesto zauzima tržište rada – stanje, opšte karakteristike i tendencije. Tržište rada u Republici Srbiji danas karakterišu visoka nezaposlenost, velika prikrivena nezaposlenost i nedovoljna mobilnost radne snage. Nezaposlenost je u Srbiji jedan od najvećih ekonomskih i socijalnih problema i uzrok je siromaštva i socijalne isključenosti.
Porodica trpi dvostruki pritisak od siromaštva: prvo, porodice se raspadaju zbog siromaštva i drugo, ne mogu na vreme da se zasnuju nove i obavljaju očekivane funkcije: brak, rađanje, vaspitanje, obrazovanje…
Osećaj nepravde, siromaštva, socijalne isključenosti kao i lične odbačenosti, poniženosti i besprekspektivnosti, gde se ljudi tretiraju kao i bilo koji drugi proizvodni inputi, te odsustvo sigurnosti, odnosno hronični strah od neizvesnosti, uticali su na psihičku nestabilnost ljudi i rušenje vrednosti tradicionalne porodice.
Savremeni neoliberalizam je preko doktrine postao ideologija, zasnovana na vrednostima klasičnog liberalnog kapitalizma, a koja ignoriše bilo kakvu nacionalnu osobenost, socijalnu odgovornost, te moral i etičke principe. Takav sistem organizacije društva u kojem profit, kapital i tržište postaju ciljevi sami za sebe, čoveka, sa svim njegovim dotadašnjim funkcijama, i tačno određenim mestom u društvu,
svodi na rad kao robu, i nemilosrdno i brutalno ga izmešta iz dotadašnjeg položaja koji mu je pružao samopoštovanje, sigurnost i socijalni status.
„Čovečanstvo je danas, u kandžama manipulativne globalne masovne kulture zasnovane na tržišnim principima i individualnim slobodama, koja promoviše određeni stil života, formira stereotipe i stvara iluziju nekog idiličnog i bezbrižnog sveta u kome je sve na dohvat ruke. U virtuelnoj pseudorealnosti, u čoveku se bude i podstiču potrošačka osećanja koja determinišu odnos prema životu i standarde ponašanja. Primarni ideal ljudi postaje težnja za bogaćenjem i profitom, a sistem vrednosti se svodi samo na novac. Preokupiran zadovoljavanjem svojih hedonističkih prohteva čovek, ravnodušan prema patnjama drugih i svega što se ne tiče njegovog materijalnog interesa i životnog standarda, živi u samo svome virtuelnom svetu u kome odsustvuje vera u bilo kakav drugačiji vrednosni sistem osim novca i gde preovladava osećanje da iznad individue i njenog uživanja u materijalnim dobrima nema ničeg smislenog. U takvom svetu čovek više nema ni slobodnog vremena, ni mesta za porodicu i prijatelje. Nema socijalne kohezije u društvu i pojedinac više ne razmišlja u okviru zajedničke dobrobiti i nije spreman da se žrtvuje za druge, čak ni za sopstveno potomstvo (dodao
PM).“
Sa aspekta analize porodičnih odnosa, kako zapaža, sociolog politike, prof. dr Ljubiša Despotović, tradicionalni autoritet i ugled oca u porodici sve više slabi, osipa se i nastaje vakum u porodičnoj organizaciji i skladnim odnosima unutar porodice. Otac je uvek imao zadatak da pruži atmosferu sigurnosti u sredini u kojoj dete raste.
Kao nosilac društvenih normi on „uvodi” dete u sistem u kome postoje određena pravila, čime podstiče njegov pravilan emocionalni i intelektualni razvoj. Detetu je potreban otac čija reč ima težinu, koji ima stav, ali se i sam ponaša u skladu sa njim, dajući dobar model. Danas deca, međutim, dobijaju „prava“ i zauzimaju pozicije koje
im ne pripadaju, a roditelji se osećaju nesigurno jer im spoljna sredina ili država zakonskim propisima te dosadašnje tradicionalno utemeljene pozicije uskraćuje. Autoritet oca danas, poprilično je uzdrman ili čak srušen, jer je razorena institucija same porodice, čiji je on donedavno bio stub. Veliki udeo u tome imaju ekonomski razlozi. Sa gubitkom ekonomske funkcije, sa gubitkom posla, nemogućnosti da brzo
ili uopšte pronađe nov posao, otac gubi i ulogu zaštitnika, supruga, vaspitača. U pomerenom sistemu vrednosti očevi postaju obeshrabreni i prestaju da budu uzori svojim potomcima i članovima porodice. Mnogi upadaju u depresiju, a nemali broj njih je izvršio i samoubistvo. Drugi su otišli u alkohol, drogu, pa i agresivnost. Ta ista porodica postala im je kriva što ne mogu o njoj da brinu.
Jedan od većih i značajnijih problema, svakim danom sve prisutniji, jeste problem nasilja. Porodice su ugrožene nasiljem kako unutar samih porodica, tako i nasiljem u neposrednom okruženju. Nasilničko ponašanje se ispoljava od strane supružnika međusobno, od strane roditelja prema deci, kao i od strane dece prema roditeljima. Visok stepen nasilja u porodici ima svoje korene u besperspektivnosti, frustracijama, strahu, neizvesnosti i teškoćama, koje pojedini članovi doživljavaju u društvu i to prenose na porodicu. Sve su češći sukobi između roditelja i dece na osnovu prava na individualnost i slobodu, obaveza i uloga koje roditelji nameću i očekuju od dece.
Nezadovoljni stanjem u porodici i osećajem fizičke i duhovne teskobe mladi često pokušavaju da nađu utočište u drugim grupama koje su negacija porodice. Deca i žena bili su ogledalo njihovog neuspeha koje je trebalo razbiti. Problem porodične tolerancije, egoizma i granice u zahtevu za slobodom i samostalnošću, kao postulatima liberalizma, najčešći su uzrok povećanog stepena razvoda brakova u savremenim društvima, pa tako i srpskom. Kao posledica savremenih liberalnih tendencija, nameće nam se zaključak koji ukazuje na korelaciju narušenih odnosa u porodici i
odnosa u društvu – gubitak autoriteta oca, učitelja, profesora, stručnjaka i gubitka autoriteta države i njenih institucija.
Porodice u Srbiji se u današnje vreme suočavaju sa brojnim teškoćama i problemima, kako bi održale i ispunile pretpostavljene funkcije i očekivanu ulogu. Nažalost, posledice neispunjavanja istih su: razoreni bračni odnosi, rast socijalne patologije sa porastom nasilja, dehumanizacija porodičnih odnosa, otuđenje, usamljeni i nesigurni pojedinci.
Predrag Mitrović
Leave a Reply