Sećanje na leto: BEŠE SI MOJE LETOVANjE ILI NOĆ ZA PAMĆENjE

LESKOVAC

-Blago tebi ideš na more…-
-Pa, dobro, baš, i idem i ne idem…-
-’Aj’ sad, nemoj da se praviš…-
Realno, ne pravim se, ali to more nije ono more na koje pomislimo kad se ide na more. Ala sam složio rečenicu… Da pojasnim. Tačno je da idem na more, ali je još tačnije da to nije klasično letovanje nego radno letovanje. Mladi košarkaši i košarkašice Aktavis akademije spajaju lepo i korisnu (čitaj treniraće i letovaće), a ja idem kao ispomoć treneru. A još je Bata Živojinović igrajući profesora u filma „Lajanje na zvezde“ izgovorio čuveno „ko nije vodio decu na ekskurziju taj ne zna šta je pakao“… Ili tako nekako…
Dobro, deca nisu bila problem. Niti je bilo problema prvih 4-5 dana. Jutro plaža, popodne trening, i prolazi vreme. E, onda je počelo nezaboravno veče. Tačnije noć! Niotkuda se pojavio nepozvani komarac. Znate kako već izgleda kad zuji noću. Imao sam utisak da mi leti pored uveta. I leti i leti i leti… I ne staje… Pogledam, a ono dva ujutru. Mislim u sebi „’ajde više, jedi i spavaj, dosado jedna!“ Nije me poslušao, zujao je i dalje. U pola tri sam ustao, upalio svetlo i rekao ili ti ili ja. Posle 10 minuta smo rešili problem. Silom, pošto nije moglo milom. Epilog dva mrtva komarca. I mir i tišina. Narednih 15 minuta. Taman sam zadremao, kad je neki manijak počeo da turira auto okolnim ulicama. Dal’ je moguće? Da li mu je komarac nešto dojavio, pa se ova budala sveti… Na žalost, terasa mi ne gleda direktno na ulicu, pa ne može slučajno da izleti stolica kad ovaj prolazi i turira pod prozorom…
Pogledam na sat – četiri ujutro. Opet se sve smirilo. Mislim da nisam ni oči sklopio, počeo je da duva vetar… Otvoren prozor zbog vrućine, otvorena vrata, promaja, pa se vrata od sobe sama otvaraju i zatvaraju. Uz tresak, naravno. Bravu sam zatekao polomljenu, mrzelo me da cimam recepciju da to poprave. Ako mi je, sad neka trpim. Ustanem, stavim stolicu (sreća što ne gledam direktno na ulicu, jer je to ona stolica kojom bih gađao onog što je turirao auto) da vrata ne treskaju, zatvorim i vrata od terase za svaki slučaj. Opet se useli mir i tišina… U pet ujutru je počela da pljušti kiša. Toliko je bučno pljuštala da sam se probudio. Okrenuo na drugu stranu i zaspao. I tako nekoliko puta.
U pola devet se budim, gledam na sat. Osećam se kao da sam trčao maraton. Ustajem nekako, gledam oko sebe, puna soba komaraca. Izgleda da su iskoristili dok su bila otvorena vrata od terase pa uleteli da pobegnu od kiše. Kasno sam ih zatvorio (inače ta vrata su stalno otvorena zbog vrućine). Jedan visi na plafonu. Gađao sam ga jastukom, pogodio. Uzmem jastuk u ruke, a ona krvava tačkica na njemu. Par njih na zidu. Mlatnem peškirom jednog, drugog, trećeg… Pravi genocid nad komarcima. Epilog – siguran sam da će ovu sobu morati da kreče.
Dokobeljam se neispavan na plažu. Zbog kiše ohladilo se more, ledena voda. Ko, bre, da se kupa. Sačekaću da uključe bojler i zgreju more. Slab im bojler, zgrejali ga tri dana kasnije…
I, tako. Blago meni, bio sam na moru.

Ivan Spirić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*