Reč urednika : TRISTA

 

U nekim iole pristojnim okolnostima, bilo bi u najmanju ruku pretenciozno postavljati tristoti broj nedeljnika „Nova Naša reč“ u okvir jubileja. U medijskom prostoru Srbije, međutim, opstati šest punih godina u redovnom izlaženju, a pri tom zadržati bezbedno rastojanje od tabloidizacije i rijaltija, savladati sve Scile i Hardibe i njihove zamamne glasove koji pozivaju na šokantno, skandalozno, spektakularno izveštavanje, ravno je podvigu legendarnog Leonide i njegovih tri stotine sami Bog zna čime motivisanih Spartanaca. Izazov je bio – ostati makar pristojan, ako se već nije mogla, u retkim prilikama, uvek i na svakom mestu u prvu liniju isturiti serioznost, odgovornost i profesionalizam, kvalifikativi koji će, budu li se nastavila postojeća kretanja, postati numizmatički artefakti pre nego što ih budućnost učini preživelima.
Sve je počelo još jednom od nerasvetljenih tranzicionih drama kojom je i doslovno udavljen slavni leskovački nedeljnik „Naša reč“, novina i datumski začeta par dana posle oslobođenja grada od fašističke okupacije, o čijim će dometima, kao glasila, istraživači komunikolozi reći i pohvale i pokude, ali joj neće sporiti stvaranje veličina poput Aristomena Ristića, Dobrivoja Kapisazovića, Vojislava Dobrijevića, Ljubiše Ilića, Jelene Đokić, Vilija Hubača, Vlaste Veljkovića, Nikole Bulatovića, Miodraga Stojanovića Dunđera, Miodraga Veličkovića, Milana Momčilovića… koji su prvu koru novinarskog hleba pojeli i bukvalno na redakcijskom stolu pokrivenom tek otisnutim stranama lokalnog lista, a karijeru završili kao novinari velikih redakcija NIN-a, Politike, Borbe, Radio Beograda…
Potpuno nepripremljena za pustošeći nalet liberalizma, decenijama u borbi da očuva i glorifikuje ono što je u standardima sistema bilo dobro i u stalnom nastojanju da na lošem ostavi žig, novina nije mogla da prihvati zapadnu varijantu „raspasoj“ vrednosti koja je sa tržišta i iz društvene realnosti oduvala njenu decenijama vernu čitalačku publiku. Bez tog energetskog generatora, bez svrhe, „Naša reč“ je bila osuđena na propast.
Ni najveće katastrofe, međutim, nemaju ishod totalnog uništenja. Slavu vaskrsa i ulogu Feniksa ponela je Ljiljana Stojanović, u trenutku potapanja arke sa imenom „Naša reč“ i sama iskusan član redakcije čiji je respekt gradila, nepomirljiva sa nastalim stanjem po svojoj istraživačkoj prirodi, i nespremna da pogazi godine svog obrazovanja čiji je cilj bio – biti i ostati novinar. Uprkos silnih udaraca koje su pretrpeli štampani mediji, usled sve veće upotrebe elektronskih i razvoja internet izdanja, ona okuplja omanju redakciju sastavljenu od ljudi sposobnih i spremnih da istraju, osniva „Novu Našu reč“ koja se ubrzo pprofiliše kao dostojan naslednik ranijeg nedeljnika oslanjajući se na neizbežno postojanje javnog interesa, odnosno neprikosnovenog ostvarivanja prava javnosti da bude obaveštena. Pri tom, „Nova Naša reč“, i ljudi koji su radili u njoj, imali su obavezu da, stvarajući informativne sadržaje, omoguće zadovoljenje najširih potreba svojih čitalaca uz uslov da taj posao bude obavljen bez diskriminacije, a da njime budu obuhvaćene sve relevantne oblasti društvenog života – politika, privreda, kultura, umetnost, obrazovanje, ekologija, sport, razonoda…Težina ovog zadatka je utoliko bila veća ukoliko se stalno imaju na umu tradicionalni standardi snažno prisutni u svakodnevnom životu ljudi na jugu Srbije, specifičnost sastava stanovništva sa veoma brojnom populacijom Roma, delikatan položaj regiona direktno oslonjenog na područja na kome živi albansko stanovništvo i „administrativnu liniju“ sa Kosovom i Metohijom.
Koliko je redakcija u tome bila uspešna, svedoče tri stotine objavljenih brojeva u kojima je prostor za plasiranje svojih stavova, ideja i mišljenja našao ogroman broj relevantnih aktera događaja ili direktnih sagovornika, često i alternativnih, onih kojima su drugi mediji bili nedostupni, kao i činjenica da su novinari „Nove Naše reči“ do danas ostali lišeni ideoloških naočara.
Na javnosti, ali i na odgovarajućim regulatornim telima javne uprave i lokalne samouprave je da ocene opravdanost opstanka ili daljeg razvoja „Nove Naše reči“, kao jedinog štampanog glasila u Leskovcu. Uz razumljivo prisustvo „informativne klaustrofobije“, pojave svojstvene svakoj vlasti, valja podsetiti na učenje profesora Tome Đorđevića sa katedre za oblike novinarskog izražavanja FPN-a, koji je stalno i stalno govorio:
– Nijedno društvo, ni sa kakvim političkim sistemom, ne može da živi bez informativnog mnoštva. To bi bilo kao da svaki dan jedeš pasulj, ili piletinu, ili musaku, svejedno. Jednosmerna, jedino važeća informacija, iz jedinog izvora ili sredstva, dovodi do masovne i neutoljive tražnje za nečim što je drugačije, pa bi alternativa zatvaranju svih drugih izvora bila ili nasilno pucanje sistema, ili neizbežna socijalna implozija. I potpuni slom, ružni i teški krah režima, koga je održavala, ali i sunovratila borba protiv istine.
Nikola Milićević

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*