Piše: Sava Dimitrijević
(Svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna. Svi likovi i imena su izmišljeni )
Da je Mlada kultura objavila i moju pesmu saznao sam kad i svi u odeljenju. Slaviša Mikić Cajzla, koji nije propuštao dan a da ne ode u gradsku čitaonicu da pročita štampu obavestio je razrednu zajednicu da je nauka dobila novog člana – Dragoslava Icića, a mi novog pesnika modernistu u imenu i prezimenu - Siniša Jović-Klempa. Evo kako bi modernistički pesnik Siniša Klempa drugarici Julijani, na primer, rekao da je voli – Cajzla je pri tom ispružio ruku sa širom otvorenim dlanom ispred očiju kao da na njemu drži otvorenu knjigu, naglim trzajem zabacio glavu unazad kao što to činio Dragoslav Icić kada je čita svoje literarne satave, i uz smeh svih u učionici „recitovao'':
Ti kamena dušo
Prihvati ovaj čemer moje patnje za tobom
Otvori svoje ljubičaste horizonte
Za moj osmeh u kamen optočen
Da moje reči dopru do tvoga srca... I sa izbečenim, zakovrnutim očima i pogledom uprtim u plafon naviše prema NjEMU – svevišnjem i svemogućem uzdahnuo:
– Aaah! Ti kamena dušo .. Aaaaahhh!.
Moram priznati da su nam svima u učionici, naravno i meni, pošle suze na oči od smeha. Naša prva školska drugarica Julijana, kojoj je Slaviša Mikić Cajzla, sa zakovrnutim očima od kojih su se videle samo beonjače, uputio ovaj „izliv svoje napaćene duše”, takođe se do suza smejala, pa je čak uzviknula:
– Ma, je l moguće da je to modernizam!
Naravno, kao i mnogo što šta do tada – preživeo sam i tu „golgotu”. Ali, kao i mnogo puta do tada, ubrzo su prestali da pričaju o meni kao „modernom izrazu u književnosti” i opet sam bio onaj Siniša Jović koji „svojim klempavim ušima može da pravi hladovinu celom odeljenju kada su velike vrućine.” A o tome da kada pada kiša ili sneg „ušima mogu da pokrijem glavu umesto kapom” – ne treba ni pričati!
Naš novi profesor maternjeg jezika Radomir Marković, iz čijeg je levog džepa kaputa danima virio primerak tek odštampanog lokalnog časopisa „Naše stvaranje”, u kome je objavljena i njegova najnovija priča – bio je oduševljen kada je listajući stranice Mlade kulture video i moju pesmu:
- Velika je čast za mene kao profesora što je ovaj ugledni list udostojio mladog pesnika iz provincije, mog učenika, koji nedvosmisleno nagoveštava da se u njemu krije pesnik koji obećava..
Ostvarilo se i njegovo proročansko predviđanje – talas „modernističkog iskazivanja emocija” prihvatili su i ugledni književnici koji nisu hteli da zaostanu za vremenom i njegovim savremenim trendovima. Čak je i jedan od tada najpoznatijih iz „stare garde” pisaca, u traganju za originalnim izrazom i pristupom u pisanju – objavio roman bez ikakve interpunkcije i tako čitaocima prepustio na volju da sami određuju gde će staviti tačku, zapetu, uzvičnik, navodnike i sve drugo što je od interpunkcije neophodno, a može da im pomogne da razumeju šta, zapravo, čitaju!! .
II
Nisam siguran da li su muzičari po svom izboru to uradili ili je neko od gostiju za susednim stolovima naručio tu pesmu, ali se dobro sećam da je orkestar svirao Rjabinušku, a zatim na zahtev gostiju tri puta za redom svirao Kazačok! Svi koji smo tada bili u restoranu Kod Mice Boke rukama smo lupali o sto i pevali. Cajzla je ustao od stola i dižući i spuštajući ruke kao na času fiskulture ponavljao:
– „Ovci kozi – ovci kozi! Raz dva – raz dva!” – uz naše glasno odobravanje, povike i smeh jer smo istog trenutka pomislili da on to naša sećanja navodi na profesora fiskulture gimnastike Borisa Nepokupnoja.
Ja sam se tada setio onog leta, kada se i nebo znojilo od žege i onog dana kada sam, teško dišući, išao za Žikom Klenom. A on je, ne zastajkući, bar da predahne i obriše znoj sa čela, bio daleko ispred mene i kao da ga nije bilo briga da li idem za njim ili sam odustao da ga pratim ili se, možda, saplićem od vrućine i umora …
Bilo je to gotovo petnaestak godina posle mature. Išli smo da pecamo na mestu oko 500 metara uzvodno od brane veštačkog jezera i iznad slapova na kojima se, kako je Žika rekao – voda padajući u provaliju pretvara u prah i svetluca na suncu. Žika Klen je tada bio otpravnik vozova na postaji Đorđevo do koje nije bilo autobusa niti ikakvog drugog prevoznog sredstva. I on je, čak i zimi po dubokom snegu i smetovima pešačio po nekoliko kilometara uz prugu do postaje i natrag.
Išli smo sve uzbrdo. Po putu od nabijene zemlje pomešane sa belom ilovačom koju ovde u ovom kraju znaju kao – uma i koriste je za pranje. Žika je, kao što sam napomenuo, išao napred, bio je udaljen jedno tridesetak metara i ni jednom se nije okrenuo da vidi idem li za njim. Nije zastao niti se okrenuo čak ni onda kada smo skrenuli i ušli u šumu. Možda zato što je i na toj udaljenosti verovatno čuo kako zadihano i teško, vrlo teško dolazim do vazduha trudeći se da ga pratim. Idući kroz šumu nastavili smo da se pentramo uvis, ka suncu pobelelom od žege, sklizavali, ustajali, brisali laktove i kolena od prašine i opet nastavljali da idemo uzbrdo… I sve to zato što je rekao da ima nešto što želi da mi pokaže, u šta možda neću poverovati, i hvatao prečicu da što pre stignemo do mesta gde, kako je rekao – reka „vrije od klenova’’.
Mogao sam, naravno, da kažem da po ovakvoj vrućini ne želim da idem. Ali, da sam to, pa i bilo šta drugo rekao on ne bi odustao da me nagovara. I tako me, sredinom jula, u vreme kada sunce prži, vazduh jaska od vreline i reka iza predgrađa sve do poljoprivredne ekonomije smrdi na potopljenu konoplju – ipak „upecao” da idem s njim. Tome je nesumnjivo najviše doprinela i moja znatiželja da čujem šta je to toliko važno što želi da mi pokaže.
Krenuli smo negde pred podne i išli ležerno preko polja sve dok put nije pošao uzbrdo – prema užarenoj lopti iznad planine koja u ovo doba godine žari i pali po poljima. Onda smo išli po strmim razrovanim usponima i kamenju uglačanom od hladnih planinskih voda i prošli pored dve vodenice potočare. Kod druge nas je vodeničar svratio na mladi kozji sir i vruću pogaču od tek samlevenog braša, ispečenu u crepulji pod vrelim vršnjikom. Dok smo sedeli na starom vodeničnom kamenu i jeli vruću pogaču i mladi sir vodeničar je pokazao na kolibu preko reke koju je, čak se i odavde sa druge strane klisure videlo, počela da napada mahovina i beličasti lišajevi i već počela da urasta u visoku paprat. Kaže da je kolibu od bukovih greda i oblica svojim rukama napravio Grigorij Nepokupnoj, profesor fiskulture u gimnaziji, bivši pukovnik carske vojske Rusije. Komandovao je Šestim konjičkim pukom i bio strah i trepet za neprijatelje. Da bi mu se osvetili, boljševici su mu ubili sina i nabili ga na kolac. Pukovnik Grigorij je sina skinuo sa kolca i sahranio, a zatim su on i žena otišli iz Rusije i došli ovde. Skrhana bolom za sinom i otadžbinom žena se obesila. Školske vlasti su Gligoriju dale da u gimnaziji predaje fiskulturu.
Grigorij Nepokupnoj je planinu zavoleo kao i osamu na koju ga je život osudio. Kolibu iznad samog vodopada počeo da pravi još dok je predavao fiskulturu, a završio kad je otišao u penziju. I tu ostao da živi – sam! Svakog jutra je radio fiskulturu ispred kolibe a zatim trčao po šumi stazama koje je napravio i utabao trčeći stalno istim putem. Bez obzira da li je sunce, oblačno, kiša, slana, inje, sneg, susnežica – ništa nije moglo da ga spreči da ne gimnasticira – proteže ruke i noge, ruke gore – noge raskrečene, ruke dole – noge spojene, čak se, bar se njemu, vodeničaru to činilo – čulo kako, kada spaja noge, gležnjevi udaraju jedan o drugi, zatim pravio sklekove kao da igra „Kozačok” i klisurom odjekuje njegov „krupan’’ glas: Raz dva Grigorij! Raz dva Grigorij! Bio je jak! I meni se uvek činilo da bi, kada bi je upregao kaiševima – i planinu povukao i premestio na drugo mesto.
Vodeničar je ušao u vodenicu, zahvatio šakom brašno iz sanduka, protrljao između palca i kažiprsta da proveri kvalitet meljave, a onda se vratio i gledajući u pravcu kolibe nastavio da priča, kao da je, odlazeći da proveri kako radi vodenica, stavio znak stop da bi znao gde je stao.
On je, kaže, upokojenog pukovnika Grigorija Nepokupnoja lično našao na obali dvadesetak metara od kolibe – toliko mu je falilo da dođe do vrata kada se vraćao sa jutarnjeg trčanja po šumi. Ali, njemu nije bilo pisano da umre na krevetu, već tako – ležeći na zemlji. Taj Grigorij! Bog dušu da mu prosti! Pokoj mu duša! – i prekrstio se tri puta!
Iz vodenice je zatim doneo šajkaču sa kokardom. Za svo vreme dok je pričao stavljao je na glavu, skidao, opet stavljao na glavu i najzad rekao: – Za mene kažu da uspomene čuvam u vojničkom sanduku na tavanu. Taj sanduk je još moj deda Manasije napravio za mene – da se, ako to za kralja i otadžbinu zatreba, odmah odazovem pozivu. Sa ovom šajkačom je moj otac Stanimir otišao u Prvi svetski rat. Nije se vratio. Poginu je i ostao na Kajmakčalanu. Šajkaču je doneo njegov ratni drug Veliša i to je sve što nam je od oca Stanimira ostalo!
Žika je od vodeničara kupio četiri velije mladog sira i pogaču ispečenu ispod crepulje i tako ćemo za užinu, pored konzerve mesnog nareska „Gavrilović” iz Petrinja i crvenih ljutih papričica imati i mladi sir.
( Nastaviće se )
Leave a Reply