Piše: Sava Dimitrijević
(Svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna. Svi likovi i imena su izmišljeni )
Bio je to putnički voz sa nekoliko vagona druge klase. Majka Milena je rekla da je dobro što to nije voz sa vagonima treće klase, jer je postojala i ta mogućnost - da otputuju u jednom od prikačenih vagona sa gvozdenim alkama zabijenim u zidove od dasaka za koje vezuju konje kada ih transportuju. Što i ne bi bilo neobično s obzirom da su vozovi stradali u ratu pa su za prevoz putnika korišćeni konjski vagoni sa drvenim klupama, a kad ima previše putnika sedelo se i po podu. U ćošak vagona postavljena je peć na drva i ugalj da se putnici greju kada je hladno...
I tako će se Nada Prole i njena majka Milena u Berogradu sresti sa ocem koji brine za njih, posebno za majku koja je nežnog zdravlja. I moći će zajedno da srede nameštaj i sve ostalo što je neophodno da bi mogli da stanuju. Ona će, naravno, za koji dan otići u neku drugu školu, četvrtu za redom do sada. Tako će prestati da se seljaka od mesta do mesta i od škole do škole, završiće gimnaziju, položiće maturu i upisati se na neki od fakulteta.
Iz pravca Pivare ide „uvrnuti’’ bolničar Stanoja, verovatno tražeći pse da ih šprica. Kada me je ugledao zastao je kao da je hteo nešto da mi kaže. A onda se predomislio i produžio. Ulica je utonula u mrak. Verovatno zbog nekog kvara u električnoj centrali ulične svetiljke na drvenim banderama se nisu upalile.
- Po noći se ovde čuje i šta pričaš kad sanjaš! – rekla je jednom Prole.
Tišina koja je dolazila iz Široke čaršije udarala je u bubne opne. Povremeno se mešala sa lavežom pasa u predgrađu koje je, pretpostavljam, uvrnuti Stanoja hvatao i špricao da se ne bi razmnožavali.
Sreten Buton, naš „odelenjski birov'', „tobošar'', „klepetalo'' „razglasna stanica'', kako je u šali govorio Dragan Troška, „neslužbeno zadužen od odeljenjske zajednice za sve informacije od značaja za život i rad odeljenja'', sproveo je detaljna istraživanja i došao do „validnih'' saznanja koja je „iskopao'' kod poverljivih „izvora''. A taj „poverljivi izvor'' bio je njegov komšija, čiji je otac radio u Udbi i s kojim se Buton zajedno sa ostalom komšijskom decom i sada „u ovim poznim godinama za dečje igre'' na livadi na brdašcu iznad kuća u predgrađu igraju trule kobile, šilo – bodilo, šapca lapca ko moj drug, ili bacaju džilite, jure leptire i muve zunzare i razmenjuju sličice sa šibica. Dakle, posle saznanja do kojih je došao, Buton je „izdao zvanično saopštenje'': - Nada Prole je otputovala u Beograd. Tu će ostati sa majkom u kući bake Emilije i u Beogradu nastaviti da ide u školu. Njen otac je, na žalost, morao da nastavi da putuje dalje jer je neočekivano dobio novu dužnost na nekom Golom Otoku..U kuću u kojoj je stanovala Nada Prole uselio se Veroljub Stamenković Kozak za koga mnogi u gradu sumnjaju da je on taj koji je ocu Nade Prole “smestio” da je rusofil, da navija za Staljina i tako otkrio „subverzivno delovanje” druga Nedeljkovića koji je opravdano poslat na prevaspitavanje i preispitivanje ličnog odnosa prema ispravnoj politici koju vodi KP sa drugom Titom na čelu! Ima i neproverenih glasina da Nedeljkovića ipak nisu stigli da odvedu na Goli otok, da je uspeo da pobegne iz zatvora i preko granice prebegne u susednu Bugarsku ili Rumuniju. Priča je bilo mnogo, nagađanja još više, a jedino izvesno i pouzdano bilo je da su Nada Prole i njena majka u Beogradu, – rekao je Buton pozivajući se na njemu pouzdane izvore.
Posle ovog „zvaničnog saopštenja” Sretena Butona dogodilo se nešto što nas je sve u razredu, najblaže rečeno – šokiralo. Jer, nikome ni u snu ne bi palo na pamet da se tako nešto moglo očekivati od Julijane – uvek ćutljive, krajnje kontrolisane u razgovoru, povučene u sebe kao rak u svoju ljušturu i koja nikome nije dozvoljavala da uđe u njen svet. A baš to što niko od nas nije mogao ni da zamisli – dogodilo se. Kada je Buton rekao da je Nada Prole otišla u Beograd, a njen otac otputovao na Goli Otok – ta ista Juca je sve ono što se priča o Bori kao velikom ljubavniku za kojom luduju devojke razbila u paramparčad i pocepala na froncle, na najsitnije parčiće.
Kao i obično, Bora Čočka je i tog jutra pred početak časa prelistavao udžbenike. Kada je čula šta je rekao Buton Julijana je prišla Bori Čočki, uhvatila ga za revere kaputa, unela mu se u lice i uzviknula:
-Borislave Teokareviću ti si obična kukavica, pomijara od karaktera. Ti si NIŠTA od čoveka… Kao da su te u KPD-u u Nišu štrovili ( škopili ) u pamet!. Ti si od robijaša postao sopstvena žrtva! Eto šta su od tebe napravili – krpu za brisanje posuđa! Ti kao da se nisi ni vratio sa robije. Zato stalno sediš u klupi, ćutiš i buljiš u knjige! Iz straha da te ne odbiju ti devojkama ne smeš u oči da pogledaš. Da nisi kukavica Nada Prole možda ne bi otišla u Beograd, možda bi ostala da ovde završi razred i položi maturu!..
Bora Čočka nije odgovorio. A nije ni podigao glavu da Julijani pogleda u oči. Julijana je prestala da ga drmusa za ramena, izašla je iz učionice i u potpunoj tišini čulo se kako u hodniku ispred vrata učionice plačljivim glasom ponavlja: – Eto šta si ti Božidare Teokareviću – krpa od karaktera! Ništa od čoveka!.
Posle svega što se dogodilo Bora Čočka se još više povukao u sebe, a nama se činilo da je oboleo, da je ono što oseća prema Nadi Prole i vešto skrivao od nas sada izašlo na videlo i da je, zbog griže savesti počeo iznutra da truli.
Otkako je otišla u Beograd često sam odlazio van grada. Skoro ne dišući zavlačio sam glavu u rupu nadajući se da će se odnekud iz utrobe zemlje, iz neke od katakombi zakrčenih gorkim ukusom ustajalog vazduha javiti njen glas. Ili se čuti kao one noći kada mi je šaputala da njoj ne smeta što su moje uši tako velike. A ja sam je tada, dok smo pokriveni senkama kestenova stajali ispred ograde Higijenskog zavoda kraj reke – poljubio. Samo taj put. I nikad više..
Ali, iz dubine se javljala samo mukla tišina i hladan memljivi vazduh koji neprekidno struji beskrajnim arterijama zemlje.
Otkako je došao profesor Radomir Marković naš odnos prema maternjem jeziku ne samo da se potpuno promenio već smo se i radovali njegovim časovima. Sada smo na času slobodnije odgovarali i javljali se za reč kada kada je propitivao pređeno gradivo. On nas je navodio na rasprave o književnim delima iz obavezne lektire ali i o knjigama van školske lektire koje u Gradskoj biblioteci uzimali na čitanje. Dobro se sećam i časa kada je profesor doneo novine, rastvoerio ih i pokazujući prstom na prvu stranicu rekao:
-Ovo je „Mlada kultura”, novi književni list koji na svojim stranicama objavljuje pesme „modernista” i mlade pesnike poziva na saradnju.
I nastavio:
– Na prvi pogled može se pomisliti da su pesme modernista rezultat njihovs emocionalne nemoći i samo puko besmisleno nabrajanje reči koje čitaocima ostavlja mogućnost da stihove, pa čak i reči sami slažu u mozaik i tako stvaraju sopstvenu sliku o onome što pesnik želi da kaže.. Ali, ja ne delim to mišljenje i mislim da pesnicima modernistima pripada vreme koje je pred nama….
Istina, nisam bio baš siguran da sam potpuno razumeo šta je profesor hteo da kaže kada je rekao da modernisti ne robuju već ustaljenim formama u pisanju, već tragaju za sopstvenim izrazom u prikazivanju sveta oko sebe i traže ono što im pripada – pravo da svoja osećanja i pogled na ono što ih okružuje iskažu na način za koji misle da im najviše odgovara..
Ali, ako nisam potupno razumeo to što je pričao profesor, moram priznati da sam osetio da pripadam tom svetu pesnika i potrebu da i ja pišem modernističke pesme.
( Nastaviće se )
Sava Dimitrijević
Leave a Reply