LESKOVAC
Glumac i humanista Predrag Miki Manojlović kaže u intervjuu za leskovački nedeljnik Nova Naša reč
da je “danas uspeo projekat turbo-folk generacije. Projekat što više oglupeti mase, jer danas sve manje i manje imate ljude koji mogu da prepoznaju smisao toga što gledaju, da gledajući postanu njegov deo. Jednostavno ne razumeju”.
* Ovih dana se navršava 40 godina kako je snimljena serija „Grlom u jagode“ sa tada samo mladim talentovanim glumcima, među kojima ste bili i vi. Aleksandar Berček, jedan od onih koji je igrao u toj seriji, je pre par godina izjavio da bi bilo interesantno snimiti nastavak posle toliko vremena, što bi svakako bio svetski raritet, naročito što četiri glavna glumca i dalje aktivno rade i snimaju.
PMM: To nije moguće udariti bez Srđana Karanovića, a ja nisam siguran da on to želi. Ovih dana izlazi knjiga kojom će se obeležiti 40 godina od snimanja te serije, promocija će biti krajem oktobra. Ja sam tu izjavio nešto slično kao i Aca, rekavši da bih jako voleo da se ponovo okupimo i da snimimo pretposlednji čin jedne generacije, koja je imala sve, a ostalo je ništa.
* Nakon deset godina od serije snimljen je film „Jagode u grlu“ gde se pokazalo da je ta generacija otišla putem kojim nije ni najmanje očekivala da će otići, da tako kažem. A i lako je započeti priču. Npr. Miki Rubiroza (lik koji je igrao Miki Manojlović, prim. I.S.) se vraća iz Nemačke i ulaže novac u starački dom, gde se polako okuplja čitava ekipa…
PMM: Slažem se. Mada, što se tiče izgleda ovih nekoliko koje ste pomenuli, oni i jesu za starački dom (smeh), ali moj lik još uvek ne! Šalim se, naravno… To me podsetilo i na Zorana Simjanovića (autor muzike) kada su me pitali koga se sećam sa snimanja. On mi je uvek izgledao kao svoj sopstveni stric, ha, ha. Nekom je život majka, nekom maćeha.
* S obzirom da smo pomenuli seriju koju ste radili na početku karijere, da li se često osvrćete na ono što je nekad bilo? Uradili ste oko stotinak uloga, što na filmu, što u pozorištu.
PMM: Pamtim sve svoje uloge, ali se zaista i pitam kada sve to pogledam, a bilo je tako nekih prilika, kad taj spisak u nekoj odjavnoj špici ide i ide i ide, pitam se kako sam i kad sam stigao da to uradim. Prosto ne znam kako sam to uspeo. Prosek je nekih dva filma godišnje. Neki od tih filmova su izdržali ozbiljnu probu vremena, nisu to bili neki filmovi idi mi dođi mi.
Zaglupljivanje mase…
* Imate li utisak da vreme gazi neke filmove i teme kojima su se bavili. Konkretno mislim na film „Samo jednom se ljubi“ i tematiku koju obrađuje, odnose nakon završetka drugog svetskog rata, ondašnju ideologiju, shvatanja, itd. Mislite li da današnji klinci to mogu da shvate?
PMM: Problem je jako dublji i po meni jasan. Danas je uspeo projekat turbo-folk generacije. Projekat što više oglupeti mase, jer danas sve manje i manje imate ljude koji mogu da prepoznaju smisao toga što gledaju, da gledajući postanu njegov deo. Jednostavno ne razumeju. To nije nešto što je zastarelo, ozbiljne stvari prežive probu vremena. Vreme stavlja veliki ispit., ali više nema ko da prepozna, a to je strašno! I zato kažem da je projekat uspeo.
* Šta u takvim uslovima predstavlja film, odnosno čemu služi film? Da li je to samo zabava ili ipak treba da ima i neku poruku?
PMM: Ja nisam MGM, nisam tangenta korporacije svih velikih studija preko okeana ili molova i čitavog sistema bioskopa po Evropi koji se kupuju itd. Ja nisam taj koji o tome odlučuje, ali mislim da film umire u jednom dubokom smislu. Ovo je druga forma, opusti se, uzmi koka-kolicu i ne razmišljaj ništa. Zašto bi se sad ti zabrinjavao kad gledaš neki film? Nema potrebe, opusti se, gledaj kako su obučeni i gledaj da eventualno kupiš nešto od toga kad izađeš u tom moliću, da imaš nešto od toga. Apsolutno projekat je uspeo zato što film ne utiče samo na emocije, ne utiče samo na tih sat-dva-tri koliko film traje, nego utiče na čoveka i njegovo obrazovanje, njegov rast. Film je opasno oružje koje se danas upotrebaljava sa punom svešću o kojoj ja govorim.
Strani jezici…
* U filmovima snimljenim u ovom našem okruženju ste igrali Albanca, Bugarina, Roma… i govorili ste na tom jezicima. Kako je izgledalo spremati te uloge jer je jasno da, ipak, ne govorite sve te jezike?
PMM: To je jako teško. Što više znaš neki jezik sve manje ga znaš! Otvara ti se neko prostranstvo koje odlazi u beskraj! Najteži su jezici koji su nam najbliži, za koje mislimo da su nam najbliži kao što je bugarski ili makednoski. Znati jezik znači uhvatiti mu smisao, uhvatiti mu duh, što mi je polazilo za rukom.
* U sedamdesetak filmova ste radili sa mnogo filmskih radnika. Ko vas inspirisao, ko je ostavio pozitivan utisak?
PMM: Ima ih puno. Ako nekog izdvojim ovako ad-hok, bojim se da ću nekog preskočiti. Ali, tu ima i nešto drugo, što smatram jako bitnim. Pamtim one najgore, a to su oni osrednji, od kojih ne možete ništa da naučite, ništa ne možete razmenite.
Planovi…
* Šta sada snimate?
PMM: Trenutno radim jedan francuski film koji se zove „Tražeći ženu“ i to je film o burkama, o pokrivenim ženama. Dosta je to danas aktuelno, jedna jako osetljiva tema, pogotovu za njih. Idem i u Grčku da radim jedan film.
* Promovišete i svoju automonografiju „A ko si ti?“
PMM: To je jedan niz neredigovanih članaka, intervjua za radio, televiziju ili nove, kao i deo članaka koje sam pisao za neke medije. Tu se radi o činjenicama, jer to nije niko pisao ni subjektivno ni objektivno kao neki pogled na lik i delo. Poređano je po datumima i tako vi stičete jednu sliku vremena gde se govori o mnogim stvarima. Naziv sam dao „A ko si ti?“ ne iz razloga što sam ja važan, nego što kad pročitaš knjigu možda možeš da naslutiš kakav bi taj čovek mogao da bude. Veliki deo mene je tu, u toj knjizi, tu je ono što mislim. Znači, upozanješ mene, a onda ja pitam a ko si ti, da se obostrano upoznamo.
* Vaša Radionica integracije, gde radite na kreiranju i realizaciji programa namenjenih slepim, slabovidim i osobama sa drugom vrstom invaliditeta u njihovoj integraciji i inkluziji kroz umetnost, postoji od 2008. godine?
PMM: Rad sa ljudima sa invaliditetom mi je vrlo važan u životu. Za to morate imati potrebu, da imate empatiju. Ti ljudi su potpuno skrajnuti, nalaze sa na nekoj potpunoj margini i društvenoj i socijalnoj. I to potpuno nepravedno. Ja sam davno došao u situaciju da budem svestan toga da imati i finansijske mogućnosti ne znači stalno samo sebi omogućavati neke stvari. Daj nešto i drugima kad već možeš! Ljudi misle da sam lud, jer živimo u jednom vremenu totalnog sebičluka. Imam i ja to, nije da nemam, ali u nekim drugim stvarima, koje su iracionalne. Nastavljam da radim na tome, svakako, jer to osećam kao svoju potrebu. Stari deo zgrade nam je srušen, spremamo novi i tako, radimo.
Ivan Spirić
Leave a Reply