Pevanje i druženje snažniji od prepreka

Razgovarao: Ivan Spirić

Leskovački mešoviti hor “Skobaljić” formiran je 23. 1. 2023. godine.

Horovođa i dirigent Tomislav Đorđević kaže da se čitavog života bavio muzikom, vodio i hor “Ruzmarin”, kada je sa nekoliko svojih prijatelja rešio da stvori svoj hor.

“Svi me pitaju zašto smo dali horu ime „Skobaljić“, mahom ljudi misle da, pošto sam pecaroš, ime dao po ribi skobalju. Tom logikom smo mi skobaljići, deca od skobalja. U stvari, ime smo dali po našem čoveku, Nikoli Skobaljiću, poslednjem Srbinu koji je pružio otpor turskoj najezdi u srednjem veku. Počeli smo sa 6-7 članova, to je bila neka baza. Sada smo došli do brojke od dvadesetak članova. Ljudi koji čine hor su amateri, osim mene, koji sam profesor u Muzičkoj školi. Kada kažem amateri, mislim da ne žive od muzike, ali imaju neko muzičko obrazovanje, završenu nižu ili srednju muzičku školu, pevali u školskom horu.”

Repertoar čine izvorne, duhovne, folk, popularne, strane pesme… Đorđević kaže da su zastupljeni svi žanrovi, pevamo a kapela, ali i uz muziku…

“Imamo Bitlse, „Kalino mome“, ukrajinsku pesmu „Hej sokoli“, metohijske pesme, naše narodne kao što je „Pukni zoro“, „Ružo rumena“, „Rum dum dum“, „Čaje šukarije“, ali i standardi „Mansarda mali stan“, „Tvoja mund harmonika“… Raznolikost repertoara je velika… Repertoar koji ćemo da izvodimo biram uglavnom ja, ali i drugi članovi predlažu šta bi mogli da otpevamo… U suštini, od vrste nastupa zavisi i izbor repertoara. Imamo prijatelja, moj bivši đak i sadašnji kolega, Slađan Stojiljković, koji je direktor muzičke škole u Slovačkoj, koji nam je uradio dosta aranžmana i koji su rađeni samo za naš hor. Oženio se Slovakinjom, tamo živi, vodi 3-4 hora, osvaja nagrade…”

Đorđević kaže da se uglavnom finansiraju sami.

“To znači da moraš da se registruješ kao organizacija, a taj novac niko neće da ti da, pa moraš sam da ga sakupiš. Dalje, kada se registruješ ne možeš da participiraš, jer ne postojiš, nema te… Znači, imaš prazan hod od nekih godinu i po dana… Da bi nastupao moraš da imaš scensku garderobu. Mi muškarci ćemo još nekako i da se snađemo, ali žene moraju da imaju haljine, cipele, da se postigne neka određena uniformisanost. Od grada smo, prošle godine, preko projektnog finansiranja dobili 150.000 dinara. To je novac koji, recimo, može da nam pokrije put do Bugarske, ostalo finansiramo sami…”

Od finansija je mnogo važnije druženje, naglašava Đorđević.

“Mi imamo probe ponedeljkom i sredom, a posle probe je uvek neka terevenka… Nekom slavimo rođendan, nekom se rodilo dete, unuče, useljuje se u kuću, srećno krečenje, lako se nađe razlog. Vanhorsko druženje, ali je proisteklo iz neke prijateljsko-rodbinske atmosfere… Preovlađuju pozitivne stvari, neka naša želja da sve ovo opstane… Većina naših članova redovno dolazi na probe, s obzirom na privatne obaveze, jer imamo trgovce, radnika u državnoj bezbednosti, učiteljice, pravnike… Ali, oni se uklapaju, žure da stignu na probe, jer su svesni da ako ne dolaze zaostaju, nema te tri probe, a mi navežbali novu pesmu… Kad se nešto voli, sve se stiže.”