Da li je grad jednak za sve svoje građane? Odgovor na ovo pitanje u potpunosti zavisi od toga da li svet posmatrate iz stajaće perspektive ili iz invalidskih kolica.
U odnosu na situaciju od pre jedne ili dve decenije, infrastrukturna slika Leskovca znatno je promenjena. Spušteni ivičnjaci na ključnim saobraćajnicama i prilagođene javne ustanove olakšali su svakodnevicu osobama sa invaliditetom (OSI). Međutim, praksa pokazuje da uklanjanje fizičkih barijera nije dovoljno ukoliko izostanu saobraćajna kultura i potpuna primena zakonskih standarda.
Iskustvo sa terena: Pomak je vidljiv, ali obrazovne ustanove ostaju izazov
Dragana Petrović, predsednica Udruženja distrofičara , koja se svakodnevno kreće u kolicima kroz Leskovac, ističe da su pozitivne promene evidentne i da je razlika u odnosu na raniji period ogromna.
„U odnosu na neki raniji period, danas je vrlo lako kretati se Leskovcem. Ja to znam iz iskustva. Sve osobe koje su u kolicima mogu da se kreću nesmetano po gradu. Ivičnjaci su spušteni na svim raskrsnicima, izuzev nekih sporednih, starih ulica. Mogu reći i da su sve važne institucije pristupačne za osobe sa invaliditetom, sve ustanove kulture i svi sportski objekti”, objašnjava Petrović.
Ipak, uprkos dobrim primerima u kulturi i sportu, jedna ključna oblast još uvek čeka kompletno prilagođavanje.
„Jedino što ja smatram da u narednom periodu treba raditi, jeste da se prilagode obrazovne institucije za osobe u kolicima”, naglašava Petrović, ukazujući na to da bez pristupačnih škola i fakulteta nema ni potpunog obrazovanja ni jednake socijalne uključenosti dece i mladih sa invaliditetom.
Najveća prepreka nisu ivičnjaci, već bahati vozači
Ono što gradske vlasti reše građevinskim radovima, nesavesni vozači često ponište u sekundi. Bahato parkiranje ostaje vodeći problem sa kojim se osobe u kolicima suočavaju na leskovačkim ulicama.
Iako su parking mesta namenjena osobama sa invaliditetom jasno obeležena, vozači bez propisnih kartica redovno ih zauzimaju. Još veći problem predstavlja parkiranje na samim trotoarima i ulazima u objekte.
„To je veliki problem”, ističe Petrović. „Postoje mesta obeležena za parkiranje osoba sa invaliditetom, međutim, nesavesni vozači ne obraćaju na to pažnju i vrlo često se parkiraju upravo na tim mestima.”
Kada se vozila parkiraju na trotoaru, za osobu u kolicima to nije samo prepreka , to je direktno ugrožavanje života.
„Negde je kretanje potpuno onemogućeno, naročito ispred marketa, iz ličnog primera to kažem. Ja moram da siđem na kolovoz, pa da se opet penjem na trotoar, kako bih ušla u market, jer se neko parkirao i zagradio prolaz”, navodi Petrović.
Kada je osoba u kolicima primorana da siđe na kolovoz među automobile, ona ulazi u zonu direktnog rizika od saobraćajne nezgode, i to isključivo zbog toga što je neko odlučio da „skokne na minut” do prodavnice ili pekare.
Šta nalaže zakon?
Propisi u Republici Srbiji obavezuju na obezbeđivanje pristupačnosti, ali se u praksi zakonski okviri i dalje previše često krše ili zaobilaze:
- Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom: Izričito zabranjuje diskriminaciju na osnovu invaliditeta u pogledu dostupnosti usluga, pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama (član 13). Odbijanje da se izvrši adaptacija objekta ili površine smatra se oblikom diskriminacije.
- Zakon o planiranju i izgradnji: Precizira da svi objekti javne namene i saobraćajnice moraju biti projektovani i izgrađeni tako da omogućavaju nesmetano kretanje OSI, deci i starijim osobama. Objekat ne bi smeo da dobije upotrebnu dozvolu ukoliko ne ispunjava tehničke uslove pristupačnosti.
- Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima: Parkiranje na trotoaru je strogo zabranjeno, osim ako je izričito označeno i pri čemu mora ostati najmanje 1,6 metara širine za prolaz pešaka. Parkiranje na mestima za OSI povlači novčane kazne i odnošenje vozila „paukom”.
Od građevinskih radova do promene svesti
Leskovac je dokazao da se fizičke barijere i spuštanje ivičnjaka mogu rešiti kada postoje volja i investicije. Međutim, naredni koraci zahtevaju dve ključne stvari: sistemsko ulaganje u potpunu pristupačnost svih škola i fakulteta, kao i oštru kontrolu saobraćajne policije i komunalne milicije u kažnjavanju vozača koji blokiraju prolaze i parking mesta namenjena OSI.
Pristupačan grad nije luksuz, to je zakonska obaveza i osnovno ljudsko pravo na slobodno kretanje. Leskovac je na dobrom putu, ali tek kada pešaci u kolicima ne budu morali da rizikuju život na kolovozu zbog nepropisno parkiranih vozila, moći će se reći da je grad zaista dostupan svima.
Leave a Reply