LESKOVAC
Predstavnici vlasti nisu, u okviru dijaloga vlasti i opozicije o izbornim uslovima, prihvatili predloge da se razmotri uvođenje mera za ograničenje i kontrolu kod zapošljavanja u javnom sektoru u doba pred izbore i posle izbora, kaže za Novu Našu reč programski direktor Transparentnosti Srbije, Nemanja Nenadić.
-Partijsko zapošljavanje, da budemo pošteni, nije izmislila ova vlast, ali ga je uspostavila kao jedini važeći princip u zapošljavanju u javnom sektoru ali, često, i u privatnom. Naročito u slučajevima stranih „investicija“ za koje se daju značajni podsticaji iz budžeta, što znaći od novca građana, pa i onih koji neće moći da dobiji posao jer nisu člаnovi stranke na vlasti. U međuvremenu se sve više pojavljuje i princip procenta, što znači obavezno davanje novca radi dobijanja posla, i to je pojava o kojoj se sve više otvoreno govori. Partijsko zapošljavanje ima i druge finese, jedna od njih je da osobe koje su dobile posao na taj način imju obavezu izdvajanja određenog iznosa od plate za potrebe stranкe, ali i obavezne i redovne stranačke aktivnosti, odlaske na mitinge, otvaranja i slično. I najvažnije, obezbeđivanje sigurnih glasova na bilo kojim izborima za svoju stranku, počevši od onih u mesnoj zajednici. –
Nenadića pitamo – da li je partijsko zapošljavanje i zloupotreba položaja onog ko zapošljava ljude i trgovina uticajem?
-Da li je nešto zloupotreba ili trgovina uticajem zavisi od toga ko je čini. Onaj ko odlučuje o zapošljavanju, na primer, načelnik uprave, direktor javnog preduzeća, može da počini zloupotrebu. Onaj ko ima uticaj, ali ne i formalna ovlašćenja, na primer, predsednik lokalnog odobra vladajuće stranke, taj može da trguje svojim uticajem, – objašnjava on.
Pitamo i kako u Transparentnosti ocenjuju činjenicu da je u javnom sektoru sve više i više ljudi koji su angažovani na privremene i povremene poslove, pri čemu se formalno poštuje zabrana zapošljavanja, a praktično broj zaposlenih na taj način uveliko prevazilazi zakonski okvir.
– Cilj takve vrste angažovanja jeste da se zaobiđu zakonska ograničenja, kao i procedura za zapošljavanje. Drugi cilj je kontrola nad samim zaposlenima, koji su podložniji uticajima zato što nemaju ni sigurnost radnog mesta,- rekao nam je Nemanja Nenadić.
A da li je partijsko zapošljavanje jedan vid korupcije? Ovo je tema kojom smo s ebavili i pre nekoliko godina. Kada se analizira ono o čemu smo tad razgovarali sa ljudima iz Transparentnosti ne da se ništa nije promenilo već su praks ai stvranost postali još gori.
-Ono samo po sebi predstavlja korupciju, jer oni koji raspolažu javnim resursima to zloupotrebljavaju kako bi ostvarili korist za svoju partiju, partijske drugove, za određeni krug ljudi sa kojima su povezani S druge strane, partijsko zapošljavanje podriva pravni sistem, vladavinu prava. Ono obesmišljava sisteme, bar teoretski uspostavljene u mnogim oblastima koje su rizične sa stanovišta korupcije, i time se otvara dodatni prostor za cvetanje i neometani razvoj korupcije. Obesmišljava se sistem profesionalizacije u javnom sektoru i posebno javnim preduzećima, na primer,- rekli su nam u Transparentnosti.
Zanimalo nas je pre nekoliko godina , a zanima nas i dalje, da li kroz zapošljavanje svojih kadrova stranke novcem svih građana, u stvari, plaćaju glasove na izborima?
-Jedna od mogućnosti jeste osiguravanje glasačkog tela – zaposlenih, članova njihovih porodica. Takođe, partijsko zapošljavanje može da bude oduživanje za usluge za partiju koje se “odrađuju” u izbornoj kampanji“, rekli su nam tad u Transparentnosti.
Upozoravali su da „partijsko zapošljavanje ima razne štetne posledice. Između ostalog, usled njega poskupljuju troškovi državnog aparata (tendencija da se zaposli više ljudi nego što je neophodno). i opada kvalitet usluga javnog sektora (ne zapošljavaju se najbolji, već oni koji ispunjavaju i „dodatan“ uslov).
Da li postoji način kako se boriti protiv parijskog zapošljavanja, pitanje je koje je bilo aktuelno i ranije i sada ?
-Najlakši odgovor jeste – potrebna je politička volja da partije prekinu ovu praksu. Problem je što niko ne želi da prvi “povuče nogu”. Sećamo se, kada je 2012. godine usvojen novi Zakona o javnim preduzećima, koji je trebalo da donese profesionalizaciju barem u upravljanju javnim preduzećima, predstavnici partija vladajuće koalicije su tvrdili da će sprovoditi zakon, istovremeno su ga igrnorisali, a onda je predsednik JS D. M. Palma otvoreno izjavio da je to šuplja priča i da nema ništa od depolitizacije.
Na žalost, u situaciji kada je teško naći posao u privatnom sektoru, građani preopoznaju partije kao jedini način da obezbede posao, i to u javnom sektoru, a partije to prepoznaju kao način da obezbede glasače. Prethodnih godina čak je beležena i praksa da partije zapošljavaju ljude u privatnim preduzećima, koja na to moraju da pristanu jer dobijaju posao sa državnim organima. Evidentno je da bi značajan ekonomski napredak, otvaranje novih radnih mesta (koja nisu skupo plaćena subvencijama) mogao da bude jedan od preduslova za okončanje ove prakse.
Drugi način je da institucije rade svoj posao – da, na primer, javni tužioci ispitaju sve slučajeve u kojima se sumnaj na partijsko zapošljavanje u okviru istrage za krivično delo zloupotrebe službenog položaja“, rekli su nam tada u Transparentnosti. I, stvari s enisu pomakle, u međuvremenu, ni za dlaku. Naprotiv, postalo je kristalno jasno da čak i taj tužilac ne može da bude na toj poziciji ako nije partijski ne samo podoban već i podržan.
-Partijsko zapošljavanje je samo jedan o oblika neregularnosti i pravno gledano nema razlike između privilegovanja po rođačkoj ili partijskoj liniji. Generalno, problem može postojati na više nivoa – postoje propisi, ali se krše i niko ne reaguje; propisi su nedovoljno precizni, pa se lako zaobilaze i pravila ne postoje, već postoji sloboda rukovodilaca da zapošljavaju prema svom nahođenju,- dodaju naši sagovornci iz Transparentnosti Srbije.
Kao i mnoge oblasti u društvu a odnose se na, pre svega, primenu zakona koji su usvajani ili se usvajaju, i ovu bi mogla da uredjuje EU u procesu pridruživanja Srbije.
EU se nije direktno bavila ovom temom, ali je predmet ispitivanja vladavina prava – npr. poštovanje propisa o postavljenjima javnih službenika na položaju, a i generalno, kakvi su nam administrativni kapaciteti, deo njihove „procene“ spremnosti Srbije, i onih koji ostanu da žive u njoj, da poštuju zakone i žive u uređenoj državi u kojoj su zakoni iznad svega, pa i stranke na vlasti moraju da ih poštuju . A ta spremnost i praktično pokazana treba, zapravo, da predstavlja i nekakav pokazatelj da Srbija može biti uređena država što će, onda, važiti i za njene gradove i opštine.
Ljiljana Stojanović
Ovaj sadrzaj je deo projekta koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja . Stavovi izneti u podrzanom medijskom projektu nuzno ne izrazavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Leave a Reply