Ono. . . kad te boli uvo

LESKOVAC

Ma boli me uvo! Al’stvarno….Pa dobro, za koje se sad smejete?! Nije to što mislite. Stvarno me boli levo uvo i toj već po odavno.

Leeej, kad sam bio jos ’92 u uži izbor za milicajci. Prvi put vidim Beograd, glavni grad, ko da sam u Las Vegas, a ono isto ko Leskovac, samo sa pogoleme zgrade. I otidem ja na sistematski pregled za milicajci, kad ono doktor neki tam sa čvarke ispod bel mantil pita me:” Boli li te uvo?”

Reko “da, skoro za sve, i za inflaciju i za blokadu, i što zatvoriše granice i za ovolko nemanje, al’ če se snadžemo. Za tolko smo Cigani“.

Ma jok bre dečko, pitam da li si muzičar, sviras li nesto?
Ne, nego sam golem igrač. Igram kako mi žena svira. Uvatim ponekad gitaru, a njoj to mlogo smeta, pa mi sakriva trzalicu, pa ne mogu po nekolko dana da je nađem i tako, a ja pa golem muzikant vatam tri akorda.

Dečko tebi je levo uvo oštećeno malo i ti ne možes da budeš u policijsku službu.

I tako, vrnem ti se ja pa u Leskovac. Koje ću jadan ja, glupi..phuj phuj..gluvi neče primav. I prođoše si dani, noći, meseci brzo ko i moja mlados, a mene me ne zabole uvo.

Tek ovi dani osećam ko da si imam zavesu Versaće na levo uvo. Slušam, al ne čujem.
A? Koje ste rekli?!

I rešim jedan dan da odem kod ušnog u Dom zdravlje. A nikad mi nije bilo jasno što se vikav tako kad unutra svi bolesni, pa i lekari nesu daleko. Ispred mene red ko ispred poštu kad
deliv umanjenu penziju za deset posto. Posle sat vreme dođe na red, predam knjižicu i čujem čuvenu rečenicu na sestre: “Idi i sačekaj da dođe doktorka. Još u bolnicu, neje prošla vizita.”

I takoj ti ja stojim, brojim si pločice i čutim. I boli me uvo… sve vise i vise.
Ođednom svi ustali sa stolice i trčiv na kod vrata na koja ulazi doktorka. Prezivaše mi među prvi. I čekam u red. Nema pa nema pa doleti neka gospodža sas punu kesu: “Izvinite, samo da pitujem nešto doktorku, odma ima da si izađem”.

Koje li će gu pituje, mislim se. Možda neko važno pitanje za faktor stabilnosti u region. S torbu i
kese ulaze, a sa osmeh do ušiju i s prazne ruke izlaze. Svršiše si rabotu za tili čas, a mi budale čekamo si red.

I tako si ja slušam razne priče, ono što u život nisam čuo, hteo ne hteo. Jedna se kudi od snajku kako spije do pladne, druga vika ako imaš sina će imaš i snajku, treća pa se fali kako snajka mlogo čuva, jedan razočaran u sinove, sve gi steko oni ga sad ne fermaju za žutu banku. Mislim se  – kude sam došao na pijac ili u Dom zdravlje. I jedna starija gospodža što beše iza mene pituje me: “Koje ti je, sinko? Što si došeja? Vidim da si s prazne ruke došja. Kam ti gu torba? Znaš li kad će ulegneš? Bez kur si na svadbu pošeja! I poče mi se smeje.

Ma pusti me, reko, boli me uvo! Kome, bre, ti kazuješ to?! Kako te neje sram? I kad
izvadi kišobran iz torbu sve me u glavu udari. Jedva pobego…. evo i sad me boli uvo, al još više! Mlogo dvosmislen ovaj naš jezik….

Miroslav Alilović

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*