Nova Naša reč – pisani svedok naših dana i reč za buduće generacije

Leskovački nedeljnik Nova Naša reč

LESKOVAC

     Ako ne zapišemo ono što je bilo danas već sutra nova događanja potisnuće  i oterati u zaborav sve ono što se dogodilo juče. Danas u Leskovcu to čini Nova Naša reč. Dežurni pisani svedok zbivanja – svoj i na svome! Nezavisna pisana reč. Nikome ništa dužna niti zavisna od bilo koga i ni zbot čega. Osim –objektivnom izveštavanju. To je uslov koji čini i temelj postojanja ovog glasila. To je i čini  ono što i jeste – naša reč! Reč koja se čita, čuje, sluša, prenosi i poštuje! Nije da nema primedbi, pa čak i kritičkih reči na ono što piše. Ima, ali i te primedbe su zapravio potvrde objektivnom obaveštavnju čitalaca.
 Nova Naša reč nije glasilo opštine Leskovac, jer opštinska samouprava i nije osnivač ovog nedeljnika. Opštinska samouprava samo povremeno, kada joj je to u interesu zbog stranačkog rejtinga štampa Leskovačnik glasnik, da bi se pohvalila koliko je i šta uradila u interesu svih građana.         
       A kakva se pažnja posvećivala izdavanju novina u Leskovcu iuzmeđu dva svetska rata.     
      Već prva generacija intelektualaca u Starom Lekovcu, za koji dežurni ideološki istoričari tvrde da je u njemu vladao truli kapitalizam – shvatila je značaj izdavanja novina i časopisa i potrebe da se zapiše ono što se događa danas da bi oni koji će doći sutra znali šta je bilo nekada. U tome su imali potporu i opštinskih vlasti i industrijalaca.Nije  mali broj istoričara i ne samo njih koji  gotovo svakodnevne dolaze u Zavičajno odelenje Narodne biblioteke i prelistavaju novine, časopise i knjige tragajući za podacima iz svih oblasti života i delovanja u onim davnim vremenima. I nađu ono za čim tragaju jer su iz tih dalekih godina ostali novinski zapisi.
    Imao sam tu sreću da sam pre dosta godina u jednom podrumu među bačenim stručnim knjigama iz oblasti medicine naišao i na knjigu SPOMENICA posvećena pedesetogodišnjici oslobođenja Leskovca od Turaka 1877. i shvatio da istorija Leskovca ne počinje od ulaska ,,oslobodioca'' u Leskovac, od sedam ofanziva, Čeda nacije  i HEROJIMA čijim smo imenima okitili nazive naših ulica. Ti ideološki nazivi još uvek su tu kao znamenja da znamo ko nas je oslobodio.
 Ljudima u Starom Leskovcu nisu bili potrebni heroji po kojima bi svojim ulicama i sokacima davali ime. Ali su zato svi znali da je Leskovac jednom i zauvek samo jednom  oslobođen - od Turaka. A da je u ostalim slučajevima oslobađan kada su i svi drugi u svetu slavili oslobođenje i zajedničku pobedu u ratu protiv zajeničkog neprijatelja – fašističke Nemačke. 
Istine radi treba reći da je od kapitalnog značaja ,,Leskovački zbornik'' za čije pokretanje i izdavanje treba zahvaliti Hranislavu Rakiću, istoričaru i nekadašnjem direktoru Narodnog muzeja. Leskovački zbornik decenijama okuplja naučnike i sve  one koji se bave istraživanjima i to objave na stranicama ovog časopisa. Njihovi naučni radovi  zaista su veliki beleg i istorijsko bogatstvo i današnjih i budućih generacija. Svoje radove ovde je objavio i Hranislav Rakić, koji je i pokrenuo njegovo izdavanje.   Ali, ,Leskovački zbornik''izlazi periodično. To je i razumljivo ako se zna da pisanje naučnih radova podrazumeva duga i mukotrpna istraživanja. 

       Danas u Leskovcu izlazi samo jedan list – Nova Naša reč.  Uz velike materijalne probleme i pravo je čudo – i da postoji! Aktuelna vlast se, čini se, i ne brine zbog toga. A i zašto bi brinula kad nije – njen osnivač! Onda kada misli da je to potrebno – opštinska samouprava odštampa svoj ,,Leskovački glasnik''  i obavesti građane o velikim rezultatima koje postiže na privrednom, kulturnom i svim  drugim oblastima života i rada. Naravno, list se građanima deli – besplatno!   
   A šta je sa – intelektualcima za koje se tvrdi,  i to s pravom, da treba da brinu o kulturnoj baštini sredine u kojoj žive?   Intelektualaca siurno ima  i u sadašnjem užem miljeu opštinske vlasti   i u odborničkim klupama, ali su, čini se,  preslabi - i njihov glas i njihova reč!. 
   A kakva se pažnja posvećivala izdavanju novina  u trulom kapitalističkom Leskovcu kada je, budimo iskreni, bilo mnogo nepismenih, a vrlo mali boj intelektualaca. Grad je, podsetimo se, bio mali i imao nešto preko 15 hiljada stanovnika.
Poznati istoričar Sergije Dimitrijević je o tome ostavio ovaj zapis: 

„U posleratnom periodu, od 1921 do 1922. godine, izlazio je pedagoški časopis ,,Školski pokret”. Uređivao ga je Mita Dimitrijević. Iste godine, 1921. pokrenut je Leskovački glasnik. U početku izdavao ga je Tihomir Ilić ( industrijalac ). Docnije, list je prešao u vlasništvo Trgovačke omladine. Leskovački glasnik i danas izlazi pod uredništvom Sretena Dinića. Bavi se gotogo isključivo lokalnim pitanjima. Nakon sedam godina, 1928. u Leskovcu su osnovana još četiri lista: Leskovački privrednik, čiji je urednik bio Dragutin Todorović, zatim Selo pod uredništvom Bogoljuba Gorunovića, Sport, koji je uređivao Mihajlo Nikolić i Narodni prosvetitelj čiji je poslednji urednik bio Sreten Dinić. U 1933. godini pokrenuta su dva nova lista: Novosti, urednik Vojislav Vuksanović i Nedeljne novine, urednik Jovan Jovanović Abraš…”
Posle svih tih godina i kasnijih decenija u Leskovcu danas, uz velike materijalne probleme izlazi samo – Nova naša reč – kao jedina reč koju pišemo za generacije koje će istraživati šta smo to mi radili tamo neke 2020. godine..

Sava Dimitrijević

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*