Nevreme

LESKOVAC

Ponekad mi se čini da sam pristigao u nevreme. Obeležavam jubileje, svečarske dane, sve manje sa ushićenjem, skromno, više da bih izvukao pouku iz svojih zabluda.
Opirem se banalnom i surovom teroru uprošćene svakidašnjice. Želim da izmislim ili da odsanjam novi život. Setih se i Heraklitove izreke da čovek nikad dva puta ne može da stupi u jednu istu reku. Naš život zato nije ništa drugo do iskorak u tu prolaznu reku vremena i prostora.
Pokušavam da saznam ko sam, šta sam, ali ne uspevam. Ne paničim. Sve prepuštam Bogu. Zar nije negde zapisano: „Daću ti novo ime napisano na belom kamenu!“
Znam ljude koje je samo interesovao zaborav. Čoveku je, možda, dato vreme da bi razumeo večnost. Mnogi umni ljudi su nju razumeli kao čisto vreme, bez prostora i prateće scenografije.
Čitanje knjiga i pisanje je za neke moje davnašnje drugare bilo obično gubljenje vremena. Sve je tako postajalo jedno isto, obična palanka. Zato mi se činilo da je najrečitije govorilo moje ćutanje.
To svoje davno vreme čuvao sam, reklo bi se, i tiho i povučeno. Tada sam imao neku veru, veru kao „svedoka stvari nevidljivih“, ali i svojevrsne garancije da će se nešto lepo ipak dogoditi. Voleo sam mladalačke susrete sa drugačijim od sebe, ali sam uvek želeo da sačuvam svoju dušu, jer je, valjda, to bio jedini stvarni ulog u igri što je nazivamo životom.
Dani ćutanja su bili jači od vremena govorenja. Rđavi snovi su postali neizbrisiva java. Vreme je u znaku apatije, a samo povremeno kresne nada da će krenuti napred, a ono se vraća u rđavu prošlost.
Verujem da ljudi pobožne naravi, onima kojima je jedino stalo do istine i Boga, spokojnije žive od ateista. Ja, međutim, jednostavno ne mogu da verujem Tako su me, valjda, vaspitavali. Jedino što mi je oduvek bilo blisko duši su dve istine, da se čovek rađa i da umire: da je, dabome, važno šta drugima nudi između ta dva nametnuta događaja.
Pisanje je stvar upornosti, pevanje dar prirode, a slikanje je, kako je davno primetio jedan umetnik, posao za starce! Meni je jedino ostalo da budem uporan. I da živim od nade, jer je savršeno jasno da nam između usamljenosti, prikrivenih nemira i straha da ne posvršavamo najvažnije poslove, pre nego što se oprostimo od najdražih, ona jedino ostaje kao večita uteha!
U mom životu je nekako sve postalo u znaku knjige pesama Desanke Maksimović „Nemam više vremena“. Ova velika pesnikinja život ispoljava kao bolno prisećanje, da je tu najvećim delom prisutan dijalog sa nevidljivim sagovornikom, sa mrtima i smrću. Između bola i bola, ostala mi je samo nada da će, možda, sutra makar manje biti bola!
%
Načuljuh uši da slušam rečito ćutanje. Čini mi se da bi me svaka reč udaljila od istine koja, previđalo mi se ili je to stvarnost, živi jedino u ćutanju. Sve više osećam da zajedno sa davnašnjim prijateljima živim samo u snovima od slika koje smo zaboravili da postoje. Ljudi željni uspeha krenu u nepoznat svet, odvoje se od rodnog mesta, ali uvek se jasnom nostalgijom za zavičajem. Veliki gradovi privlače talenovane ljude kao što svetlost privlači leptire, a onda ih ili prihvati ili, pak, zaborave. I, dabome, nigde utehe i bezutešnosti.
Kada su me jednom pitali, šta radim kada ne pišem, odgovorio sam u stilu jednog vajara da, u stvari, više pišem kada ne pišem, jer razmišljam. Blisko mi je, mislim, saznanje da nisam naučio, čak ni izbliza, sve lekcije i da zato moram uvek da budem u stanju „emotivne pripravnosti.“
Za mnoge je pisanje bilo i ostalo neka vrsta molitve. Jer, kako kaže jedan pesnik: „Osećam se kao paučina na starom tavanu/ … kada me se neko seti nestajem.“
Ljudi su jedna reč od niza reči koje nas okružuju. Ljudi su svedoci tužnog vremena. Oni su suze i još gore od suza – bol bez suza! Ljudi broje i kazuju vreme i zato volim poneke ljude!
Ako je istinito da je na početku bila reč i da će na kraju ostati reč, onda je verovatno da je na početku bilo sećanje i da će ono ostati i na samom kraju. Dok sećanja može uopšte i biti.
Ostaju samo priče i predanja. Kako osećam da starim, sve su kraća prijateljstva i ljubavi. Kao da je vreme izgubilo svoj časovnik, pa mi se sve više čini da ću u danima koji nadolaze ponovo sresti svoju prošlost. Ako bi se to i dogodilo, ne bih voleo da bude ispunjena starim stradanjima, košmarom i životnim dramama mojih najbližih. Umesto tog košmara, lakše bih izabrao poslednju i najveću samoću svih prolaznika.
Gledajući minule jesenje dela velikih slikara, setio sam se detinjstva i vremena kada sam više slutio i osećao poetiku tajanstva sazdanu u šumskim prostranstvima, nego što sam mogao da prodrem do konkretnih oblika u tim nikada do kraja sagledanim predelima. Pitanja često postavljamo jednako sa nadom, ali i sa strepnjom; postavljamo ih i sebi i drugima. Najčešće to radimo u vremenu koje nam se katkad čini i da ga više nema, a onda nas sagovornici iznenade: „Bogu hvala, budi nadu, umanjuje strepnju.“
Možda je doista svet jedna velika pozornica po kojoj svi, nesvesni dodeljenih nam uloga, skupo tumaramo. Ko zna da li bi bilo bolje kada bi bilo drugačije. Jedino je kraj izvestan i za sve isti! Koračam prema budućnosti, prema smrti! Razlike koje postoje između istine i sna, života i smrti su, možda, samo privid. Sloboda je, izgleda, misterija. Možda je to istina. Ako je to tako, ili bar uzmemo da jeste, možda bi se moglo kazati da bi u suprotnom čovek bio nalik ili još veći magarac od onog, koji ne uspevajući da izabere šta će pre da pojede, umire od gladi pored stogova sena!
Prošlost je za mene deo mog trajanja. Od nje me u sumornim danima deli stvarnost koju bih želeo da odbacim, da izbrišem ovaj život „kao tešku kabanicu“. Za mene sećanje nije nikakvo gubljenje vremena. Ono je, u stvari, moj stvarni život. Ovaj život, tren u kome se nalazim, je samo deo beskajnih boja zaborava!
Moj pravi život su jedino uspomene. Sve ostalo je samo priprema za iskorak iz putovanja ka smrti!

Danilo Kocić